Јовановић: Jедно српско кукање на хрватској телевизији

Историjске провинциjе, Далмациjа и Славониjа, коjе су вековима трпеле утицаjе Аустриjанаца, Мађара, Венециjе и Турске, ни у наjлуђем сну нису могле сањати да ће након Титовог устоличења у Београду, постати некакве региjе или аутономне области.

Да не помињем Барању, коjа jе по одлуци новосадске Велике народне скупштине из новембра 1918 године била заjедно третирана као Банат и Бачка, а Срем jе нешто касниjе донео посебну одлуку о присаjедињењу Србиjи.

Дакле, Сплит jе морао у Загреб, а Осиjек и Вараждин – о да, поново у Загреб, иако са Загребом, чак ни у административном смислу, нису имали ни правних ни политичких додира, све до сулудог експеримента регента А. Карађорђевића – уjединитеља Југословена и разjединитеља Срба. Но за покоjног краља и његов jужнословенски урадак увек има списатељског места и времена, а и „покус“ се лоше показао па га нема потребе много кудити.

Покушавам да замислим ситуациjу у коjоj неки хрватски локални политичар добиjа медиjски простор у дневнику РТС-а у 19,30, и кука пред аудиториjумом Р. Србиjе на неправду коjу званични Загреб наводно наноси његовоj жупаниjи. Кажем, покушавам да замислим, и радуjем се таквоj замисли, али мисао ми бежи у реалност да jе тако што немогуће.

И као што ником, ником и ником из Хрватске – никад, никад и никад неће пасти на памет да пред нама рони сузе аутономашке због „угрожене“ аутономиjе нпр. Дубровника (кад би тако нешто постоjало у политичкоj и уставноj пракси Хрватске), тако у Србиjи свакомало неком падне на памет да пред jавним сервисом суседне „Лиjепе туђе“ придикуjе и омаловажава уставни систем и поредак Србиjе.

Након што jе Уставни суд Србиjе утврдио неуставност великог броjа одредби Закона о преносу надлежности, „интернационализациjа“ питања положаjа АП Воjводине у уставном систему Србиjе jе, за сада, спала на кукњаву пред загребачким новинарима.

У Новом Саду постоjи нешто што се зове „Воjвођански клуб“ чиjи су чланови махом потомци људи коjи су се пре 20, 50 или 100 година изjашњавали као Срби. Таj клуб има председника, извесног Суботић Ђорђа, коjи jе своjих 5 минута славе на ХРТ-у добио 17.07.2012. године[1].

Интервjу коjи jе обављен путем конференциjске везе (директно укључење у Дневник 3 ХРТ) ишао jе опуштено, а потом jе на питање новинарке: „Како грађани Новог Сада гледаjу на чињеницу да њихов град ниjе главни град него административно средиште покраjине?“, одговорио у име моjих суграђана (… и суграђанки.. да будем коректан), и из топа лелекнуо: „Новосађани су огорчени…“.

Сад морам да из себе избацим ону реакциjу дечака Нелсона из цртане сериjе Симпсонови, коjи jе сваки пут кад би се некоме смеjао викао гласно и иритантно „ХА, ХА[2]“ и констатуjем да jе уважени гост ХРТ-а нешто помешао и погрешио.

Не знам одакле му податак о огорчености коjа jе узрочно-последично везана за активности Уставног суда у вези са горе наведеним законом, jер оно због чега су лица Новосађана намрштена нису политичко-воjвођански национални идеализам и занос већ краjња беда, у коjу су их утерали управо доносиоци срамног и граматички неисправног Статута АПВ.

Огорченост грађана у Новом Саду jесте последица кумовско-уградитељског располагања средствима из Фонда за капитална улагања АПВ, и сличних поjава, коjе у озбиљним државама за последицу имаjу кривични прогон и временске казне затвора.

Огорченост радника у Новом Саду jе узрокована непостоjањем (дакле, не малим броjем већ одсуством) производних предузећа коjа запошљава више од 100-200 људи. Посебно напомињем да jе броj привредних субjеката коjи имаjу 100 запослених, а коjа су отворена у периоду кад ЕУ ниjе имала алтернативу, jесте 0, што би Амери рекли „Zero“.

Огорченост привредника у Новом Саду jе последично везана за катастрофалну примену пореских закона од стране доскорашњег шефа Регионалног центра Пореске управе коjи jе недавно од Паjтића награђен постављењем за покраjинског секретара за финансиjе, ваљда због добрих резултата у области смањења броjа привредника у новосадскоj региjи.

Огорченост студената у Новом Саду jе због недоступности високог образовања. Онаj ко има кеша, упише коjи приватни факс (част изузецима) одради 4 године и постане менаџер менаџмента. Пара касниjе заврти и код запослења у неком ЈКП, и тако млад и необразован jуноша постаjе део елите. Ко нема кеш а воли да учи, а не упадне на буџет, може да се запосли у трафици за 12.000 динара (наравно без плаћених доприноса и годишњег одмора) и да се средином сваког месеца штека ког деда и баба пензионера за jош коjи динар.

Ово jе само пар примера огорчености, само ради доказивања да реакциjа моjих суграђана у односу на аутономашке марифетлуке српких унука, не само да не постоjи, већ су Новосађани врло свесни да су носиоци идеjа воjвођанског сепаратизма врло криви и одговорни за „огорчености“ коjе сам горе навео.

Сад ту има и други проблем.

Кад год неко покуша да полемише са било коjом струjом аутономашких сународника, они одмах узвраћаjу етикетама (наjрадиjе се користе фашизмом као компарациjом за критичаре), али jа добро знам да 90% људи коjи критички посматраjу активности аутономаша, имаjу врхунски антифашистички педигре у породици (укључив и моjу маленкост). Стога немам потребу да своj антифашизам доказуjем онима чиjи су се дедови скривали по сремским винским подрумима од 1941 до 1945 године, па су уместо од усташког куршума преминули од цирозе jетре.

Има такође и трећи проблем. У последње време срећем известан броj људи коjи су се у Нови Сад доселили пре рата 90-их година, односно овде дошли да студираjу, па ту и остали. Тако сам у пар наврата чуо такве аутономашке тираде („Мора се знати шта jе чиjе“ „Воjводина има аутономиjу одувиjек…“ и томе слично, са све тешком иjекавицом, да ме jе просто било срамота што људи (да кажем моjи земљаци по пореклу) коjи jош увек не знаjу све делове Новог Сада, имаjу наводно изграђено мишљење о аутономиjи.

Суштински, то су особе коjе су разним коруптивним вариjантама повезане са врхом ДС-а и ЛСВ-а, па перу своjу савест (укаљану пљачкањем покраjине за коjу би из изговора можда избацили и иjекавицу) паролама страначких шефова и капоа.

Да се разумемо. Ја сам дете иjекавице (маjка, отац, сва родбина, жена…) и драго ми jе што моjа маjка ни после 36 година живота на jугу Бачке ниjе престала да говори ону благу и ненеметљиву краjишку иjекавицу. Али кад ми кркан коjи jе jуче сишао из наjгоре селендре просипа аутономашке форе, зарад мало кешића (што би рекли „Лало из Воjводине“) или кад се моj суграђанин са тужним изразом лица поjави на ХРТ-у и кука без икакве потребе, тада схватим да jе ђаво однео шалу, и да се полако ствара фронт.

Прави идеолошко-интересно-криминални фронт. Мало аутономаштва, зрно београдског неразумевања, пар капи таjкунског интереса и на краjу мало комшиjског петљања („Двиjе жлице „Вегете“) и ето ти проблема.

Кад се у северноj Србиjи споразумеjу криминално-политичка олигархиjа и екстремна сепаратистичка идеологиjа, боjим се да ће и оваj текст можда бити предмет неког пажљивог разматрања од стране нових, туђих власти.

Ако се тако што деси, па ми на врата закуцаjу истражитељи Волекс-а (European Union rule of Law mission in Vojvodina – нешто као Еулекс на КиМ) да би ме малко пропитивали због чега сам у своjим текстовима 2012-те године угрожавао државност Воjводине, сада одговарам да у Новом Саду и за такве покушаjе имамо лека. Овде се каже: „Пушку па у Фрушку!“

Ипак се надам да до тога неће доћи, али када се према питањима од државног и националног значаjа опходи са дужном пажњом (као што су нпр. власти Хрватске затрле свако семе потенциjалног териториjалног прекраjања неисториjском организациjом државне териториjе), онда кукњава наших домаћих аутономаша на туђим телевизиjама ниjе ни комарац ни музика.

Међутим, уколико се стратешка питања решаваjу на дневно-политички начин, онда jе сасвим сигурно и извесно да ће ХРТ имати jош (и то много жешћих) укључења из Новог Сада, са само jедном поруком и поуком: „Разбити Србиjу!“.

Извор: Српски културни клуб