ИСТИНА О СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ У КОМУНИСТИЧКОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ

То jе душа, то срце Православне Цркве; то њено Еванђеље, њено Свееванђеље. Она тиме живи, и ради тога живи. У томе jе њена бесмртност и вечност; у томе њена непролазна свевредност. Покоравати се Богу веђма него људима – то jе њено начело над начелима, светиња над светињама, мерило над мерилима.

То Свееванђеље jе суштина свих светих догмата и свих светих канона Православне Цркве. Ту се не смеjу, по цену свих цена, од стране Цркве чинити никакви уступци никаквим политичним режимима, нити правити компромиси ни са људима ни са демонима. Наjмање са отвореним црквоборцима и црквогонитељима и црквоуништитељима.

„Покоравати се Богу већма него људима“ – то jе Устав Православне Цркве, њен вечни и неизменљиви Устав Свеустав, њен вечни и неизменљиви Став – Свестав. То и први одговор њен првим гонитељима Цркве(Дела Апостолска 5,29); а то њен одговор и свима гонитељима њеним кроза све векове, до Страшног Суда. За Цркву jе Бог увек на првом месту, а човек, а људи увек на другом месту. Људима се треба покоравати све док нису против Бога и Божиjих закона. Но чим иступе против Бога и Његових закона, Црква им се мора одупрети и супротставити. Не ради ли тако, зар jе Црква? и представници Цркве, не раде ли тако, зар су апостолски представници Цркве? Правдати се при томе такозваном црквеном икономиjом ниjе друго до прикривено издавати Бога и Цркву. Таква икономиjа jе просто напросто – издаjство Цркве Христове.

Црква jе вечност у времену, у временском свету. Свет се мења, али се Црква не мења; не мења се њена вечна Божанска Истина, њена вечна Божанска Правда, њено вечно Божанско Еванђеље, њена вечна Божанска средства. Не мења се, jер се не мења Господ Христос коjи jе и чини таквом. Еванђелска jе истина и стварност: „Исус Христос jуче jе и данас онаj исти и вавек“(Јевр. 13.8). Црквом jе вечност присутна у времену, да би се време освећивало њоме, обнављало њоме, овечнило њоме, и равњало према њоj. Не она према времену, ни према духу времена, већ време према њоj као Вечноj, и дух времена према њоj као носиоцу Духа Вечности, Духа Боговечности. Јер она jе увек света, увек апостолска, увек саборна, увек божанска, зато не сме никада жртвовати Вечно временском, Божjе људском, Небеско земаљском. Нити се прилагођавати духу времена. Напротив, њено jе: прилагођавати време Вечности, временско Вечном, човечjе Богочовечjем. Њен jе вечити пут кроз оваj свет: прво Бог, па онда човек; напред Бог, а за њим човек: „Господ Христос да буде у свему први“ (Кол.1,8).

Власт jе у начелу од Бога (Рим. 13,16): и хиjерархиjа вредности и хиjерархиjа поретка jе од Бога. Зато се у начелу треба покоравати власти као регулатору и као одржаваоцу тог богоданог и божанског поретка у свету. Иначе се пада и запада у безвлашће, у анархиjу.

Властима се треба покоравати све док одржаваjу божански поредак у свету, док су „слуге Божjе“ и као слуге Божjе. Покоравати се властима зато што као слуге Божjе носе мач коjим кажњаваjу зло а штите добро. Покоравати се властима зато што су слуге Божjе „страх злим делима“, а не добрим. Но када су власти страх добрим делима, када власти гоне Божjе добро, и наjвеће Добро и Сведобро овога света – Господа Христа, и тиме Његову Цркву, онда се таквим властима не треба покоравати, нити их слушати. Са њима се хришћанин мора борити, и то светим, еванђелским средствима борити. Никада се хришћанин не сме већма покоравати људима него Богу, нарочито људима коjи су против Бога Истинога и против Његовог Еванђеља.

Власт jе у начелу, у принципу од Бога. Али кад се власт одметне од Бога и иступи против Бога, онда се она претвара у насиље, и тиме престаjе бити од Бога и постаjе од ђавола. Тако, ми хришћани знамо и таjну власти и таjну насиља: власт jе благословена Богом, насиље jе проклето Богом. Све што jе од Бога – добро jе, чим се злоупотреби од ђавола jе. Злоупотреба Божjег – то jе ђаво, и сав ђаволизам свих светова, па и човечанског. Власт jе од Бога; и док се држи у Богу и под Богом и са Богом – она jе благословена. Чим напусти Бога, она постаjе насиље, и тиме преноси себе под власти противбога – ђавола.

Такво jе еванђелско, апостолско, светомученичко, светоотачко, православно учење о природи и вредности власти. Такво jе свето и непогрешиво учење Православне Цркве Христове о томе, такво од почетка до сада, и од сада па кроза све векове векова. Сведоци тога? – Сви Свети Апостоли, сви Свети Оци, сви Свети Мученици. Нарочито Свети Мученици, почевши од Светог првомученика Стефана, па све до нашег Светог ђакона Авакума и осталих Светих Мученика данашњих. Сви су они страдали за Господа Христа, махом, од царева и краљева и поглавара; речjу: од богоборачких власти овога света. А тих Светих Исповедника jе не само на хиљаде него на милионе. Сви су они свети и бесмртни сведоци Богочовечанске Истине: хришћани су дужни противити се безбожним и противбожjим наредбама царева, поглавара, властодржаца овога света, па ма где они били и ма ко били. Сваки Свети Мученик, сваки Свети Исповедник вере Христове живо jе оваплоћење и бесмртно оличење пресветог Свееванђеља Православне Цркве: „Богу се већма покоравати него људима“. Сваки се од њих свом душом, свим срцем, свом снагом, свим умом држао тог Божанског Свееванђеља. И зато су сви они и били мучени, злостављани и убиjани од богоборачких властодржаца кроз векове.

Ево известан броj од тих безброjних светих и бесмртних сведока:

1) Свети Мученик Гликериjе, презвитер (+ 303. год), говорио jе цару Максимиjану у Никомидиjском храму, препуном хришћана, коjе цар хоће да спали заjедно са храмом ако се не одрекну Христа: „Царе, ми нити желимо дарове коjе нам обећаваш, нити се боjимо твоjих претњи; jер све што jе у свету за нас jе као сан, а сматрамо за казну и губитак не претрпети наjљуће муке за Христа… Не боjимо се ми ни наjмање твога гоњења, jер имамо оружjе од Небеског Цара; Његовим оружjем ми се наоружавамо, и Његовим оружjеносцима ми смо ограђени, као што си ти сада ограђен своjим оружjеносцима. И чврсто се надамо да ћемо ми, борећи се с тобом, однети чудесну победу: jер ми убиjени надвлађуjемо, и падаjући побеђуjемо“.

2) Свети Мученик Јаков Персиjанац (+ 421. год) и цар Издигерд. Цар Мученику: „Знаj, осуђуjем те на смрт. Али нећу те погубити мачем, да не умреш одмах, него ћу те мучити мукама, да горком смрћу умреш“. – Свети Јаков одговара: „Царе, чини одмах то што се хвалиш да ћеш чинити. Јер знаj: мене неће уплашити твоjе речи, коjе су што и ветар коjи дува на камен; нити ће ме твоjа претња застрашити; jа се не боjим смрти, знаjући да времена смрт ниjе смрт већ сан: jер ће при страшном доласку Христа мог сви људи устати из гробова као из сна“ (васкрснути).

3) Свети Мученик Тивуртиjе (+ 230. год) царском епарху у Риму Фавиjану: „Претиш нам мукама. Али, зар jе нама хришћанима страшно страдати за Бога нашег? Претиш мачем? Та он ће нас од тамнице тела ослободити, и ми ћемо небеску слободу добити. Претиш огњем? Но ми угасисмо велики пламен похоте у телу нашем, па зар да се овога огња боjимо? Претиш прогонством? Али, Бог наш jе свуда, и ма где да се налазили са нашим Богом, тамо jе и место наше“.

4) Свети Мученик Мина (+ 304. год) и царски доглавник Ермоген, мучитељ хришћана. – Ермоген захтева од Светог Мине да извршуjе царска наређења; Свети Мина одговара: „Света jе ствар поштовати цареве, због власти и поретка. Али кад цареви неправилно и непобожно почитуjу Бога, коjи jе врховна власт, нити Му указуjу дужно поштовање, онда њих не треба поштовати“.

5) Царски намесник Агрипин упозорава Светог Мученика Платона (+ 306. год.) и прети му да испуни царева наређења. А Свети Платон му одговара: „Ја знам наредбе Бога мог, а поступам како ми наређуjу Његове свете и животворне заповести“.

6) Свети Мученици: епископ Акепсим, презвитер Јосиф и ђакон Аитал (пострадали око 376. год), и њихов мучитељ кнез персиjских мага. Мученицима коjе муче кнез говори: „Не противите се царевоj вољи“. – А они му одговараjу: „Сваки коjи испуњуjе вољу безаконог цара вашег, противи се Богу“.

7) Свети Мученик Трофим (+ око 300. год) и судиjа Атик, царски намесник. Судиjа Атик пита Мученика: „Јеси ли читао царске наредбе односно хришћана“ – Светитељ одговара: „Прочитао сам. Но шта су оне за нас? Између вере и демонске заблуде постоjи таква разлика, као између дана и ноћи“.

8) Свети Преподобномученик Андреj Критски (+767. год) одговара цару Константину Копрониму: „Не даj Боже, да се jа одрекнем Христа мог… Ти царе, боље jе да се бавиш воjним стварима и да управљаш народом, него да Христа и слуге Његове гониш“.

9) Света Великомученица Ефимиjа и са њом четрдесет осам Мученика (+ 304. год) и царски намесник Приск. – Приск их пита: „Ви ли се противите наређењу царевом и нашем, ниподаштаваjући приношење жртава великоме богу Ареjу?“ – Мученици одговорише: „Царевом или твом наређењу, царски намесниче, треба се повињавати, ако ово ниjе противно Небеском Богу; а ако jе противно Богу, онда му се не само не треба повињавати, него му се ваља супротити. Када бисте нам наредили оно у чему смо ми дужни покоравати се властима, ми бисмо онда дали ћесарево ћесару (Мт. 22,21). Али пошто jе ваше наређење богопротивно и богомрско, jер ви наређуjете: поштовати твар више него Творца, поклонити се и принети жртву демону а не Богу Вишњем – то ми ово наређење ваше никада нећемо послушати, jер смо истински поклоници Бога Истинога коjи на небесима живи“.

10) Света Мученица Нимфодора, и њене свете сестре Минодора и Митродора (пострадале око 305-311. год), говоре њиховом мучитељу кнезу Фронтону, велможи цара Максимиjана: „Зар ти мислиш да нас уплашиш мучењима и љутим ранама? Сабери овде из целе васељене справе за мучење, мачеве, колце, гвоздене нокте; сазови све мучитеље из целога света; споjи све врсте мучења и сручи их на слабо тело наше, па ћеш видети да ће се пре сва та оруђа поломити, и свима мучитељима руке уморити, и све врсте мучења исцрпсти, него што ћемо се ми одрећи Христа нашег, за кога ће нам горке муке бити слатким раjем, а времена смрт вечним животом“.

11) Свети Свештеномученик Филип, епископ (+ 304. год), одговара царском намеснику Јустину: „Ја сам хришћанин, а не могу извршити то што ти захтеваш; ти ме можеш мучити, али ме не можеш победити“.

После седам месеци исти намесник пита истог Светитеља: „Зашто се ти тако неразумно противиш царевоj вољи?“ – а он му одговара: „Не поступам jа неразумно, него испуњуjем вољу Бога, Творца и Судиjе свиjу. Свето Писмо каже: „Подаjте Богу Божиjе а цару царево“. То jа и испуњуjем. Правичним наредбама царева jа сам се увек покоравао“.

12) Смеjући се кнезу мучитељу и мукама коjима га он мучи, Свети Мученик Калиник (+ 250. год) му громко довикуjе: „Претио си ми великим мукама, а налажеш на мене веома мале. Задаj ми веће ране, нанеси ми наjљуће мучење: jер се jа ни огња не боjим ни мача не плашим, и смеjем се смрти, чекаjући да од Господа мог добиjем живот вечни“.

13) Свети Великомученик Пантелеjмон (+ 305. год) одговара цару Максимиjану коjи га љуто, мучи: „Царе, коjи год умреше за Христа, нису погинули него су се обрели у вечном животу… Ја сматрам да jе мени губитак не умрети за Христа, а добитак – умрети за Њега“.

14) Свете Мученице, монахиње девственице (око 305. год), одговараjу архимагу коjи их мучи: „Ми се клањамо Господу нашем Исусу Христу, а царева наређења не слушамо; чини с нама што хоћеш“.

15) Свети Свештеномученик Антипа, епископ Пергамски (ученик Св. Ап. Јована Богослова, пострадао краjем 1. века), одговара царевом воjводи: „Воjводо, знаj ово: хришћанин сам, и зато се безумном и безбожном наређењу царевом нећу покорити“.

16) Царски намесник Евпсихиjе пита Светог Мученика Теодула (око 300. год): „Не знаш ли да jе праведно послушати наређење царева коjи владаjу васељеном?“ – Свети Теодул одговара: „Ваистину jе праведно и побожно послушати и на делу испунити оно што наређуjе Господ неба и земље, а наређења привремених царева добро jе послушати ако су праведна и непротивна небеском Творцу; ако су пак неправедна, онда их ни у ком случаjу не треба послушати“.

17) Севастиjан, воjвода римског цара Антонина, саопштава Светом Мученику Виктору, воjнику (око 150. год): „Добисмо од цара наређење коjим наређуjе да ви хришћани принесете жртве нашим боговима; ко не послуша, ставити га на тешке муке.“ – Свети Виктор одговара: „То безбожно наређење смртнога цара jа послушати нећу, нити ћу извршити вољу његову, jер имам Бесмртнога Цара и Спаса мога Исуса, Његово jе Царство бесконачно, и коjи твори вољу Његову добиће живот вечни; а смртног цара вашега и царство jе привремено, и коjи творе безбожну вољу његову погинуће занавек“.

18) Света Мученица Јулиjана (око 275. год) одговара цару Аврелиjану: „Ја се ни мучења твоjих не боjим, нити марим од твоjих претњи. Јер на небу постоjи Бог, коjи нас може избавити из твоjих безбожних руку. Сва мучења коjим располажеш наложи на мене, да би по томе познао помоћ Господа мог Исуса Христа“.

19) Свети Мученик Кодрат Никомидиjски (+ 250. год) и царски намесник Перениjе. – Перениjе наређуjе Светом Кодрату: „Покори се законима царским а не Христовим!“ – Светитељ одговара: „Покоравам се законима Небеског Цара, а не безумном наређењу људи коjи не знаjу Бога“.

20) Свети Свештеномученик Власиjе, епископ Севастиjски (+ 316. год), говори царском игемону Агриколаjу: „Ја се не боjим твоjих претњи; мучи ме како хоћеш. Ево, за Христа мога предаjем теби тело моjе, а Бог има власти над душом моjом“.

21) Воjвода Неронов, Свети Мученик Виктор (око 64. год), говори кнезу Нероновом Севастиjану: „Ја ћу чинити вољу Небесног и Бесмртног Цара Христа, а за наредбу земаљског цара Нерона да гоним хришћане, нећу ни да чуjем“.

22) Свети Свештеномученик Климент Анкирски, епископ (+ 312. год), говори царском намеснику Домициjану: „Царски намесниче, ваше поклоне сматрамо за штету, ваша одликовања – за срамоту, а велики положаj – за заробљеничку работу; а ружења, претње, муке сматрамо за насладу и утеху, па штавише – помоћу њих се сjедињуjемо с Богом. Знаjући то, не надаj се да ћеш нас ичим одвратити од вере. То нећеш постићи ни обећаваjући одликовања и поклоне, ни претећи мукама“.

23) Царском епарху Аквилину, коjи мучи Светог Трифуна (+250. год) и предлаже му да се поклони царевом кипу, Свети Мученик каже: „Ја самог цара презрех, и безумне наредбе његове попљувах, зар да се бездахном кипу његовом поклоним?“

24) Царском намеснику Кинтиjану, коjи Светоj Мученици Агатиjи (+ 302. год) у тамници обећава слободу, а она вели: „Нама jе слобода – служити Христу“. Затим на суду, исти намесник тражи од ње да се покори царевом наређењу, а она му одговара: „Све су речи твоjе ништавне, и наређење твога цара неправедно; оно и сам ваздух скрнави“.

25) Епарху цара Траjана Тертилу Свети Апостол Онисим (+ у 1. веку) каже: „Сва мучења на коjа ме будеш стављао, неће ме моћи устрашити, макар и наjстраховитиjа, jер утешаван очекивањем будућих блага и укрепљиван силом Христа мога, jа ћу их лако поднети“.

26) Светим Мученицима: Евтропиjу, Клеонику и Василиску (+ 308. год), jавља се Господ и вели им: „Када вас мучаху jа тамо стаjах краj вас, посматраjући ваше трпљење. И пошто почетак мучења jуначки поднесосте, jа ћу вам бити помоћник док не завршите подвиг своj. Имена ваша биће записана у књигу живота“.

27) Свети Преподобномученик Конон (+ око 275. год) каже воjводе цара Аврелиjана Дометиjану: „Умрети за Христа ниjе смрт него обретање вечнога живота“.

28) Свети Мученик Зиновиjе, епископ (+ око 303. год), говори Лициjу, царском намеснику Диоклециjановом: „Живот временски без Христа, ниjе живот но смрт; а смрт Христа ради ниjе смрт но живот бесмртни“.

29) Од Светог Великомученика Теодора Тирона (+ 306. год) царски намесник Публиjе захтева да изврши царево богопротивно наређење и прети му, а он одговара: „Не боjим се ни тебе ни твоjих мучења, макар била и наjстрашниjа. Хаjде, чини шта хоћеш. Јер очекивање будућих блага, коjа су од Бога мог, саветуjе ми да будем храбар због наде на та блага и због венца исплетеног ми од Бога… Муке коjе ми ти задаjеш, нису за мене муке. Јер jе краj мене Господ моj и Цар Исус Христос, коjи ме избавља од твоjих мучења. Но ти Њега не видиш, пошто су ти очи ума слепе“.

30) Свети Свештеномученик Садок, епископ Персиjски (+ око 343. год) и цар Сапор. Свети Садок и са њим сто двадесет осам Мученика, приморавани и мучени да испуне богопротивну заповест цареву, то неће да учине. И Свети Садок говори: „Ми смо хришћани, и клањамо се jединоме Богу Творцу неба и земље; и Њему служимо свом душом и свом снагом своjом; а сунцу коjе jе Он створио, не клањамо се, нити обожавамо огањ, jер их jе Бог створио да служе људима. Зато нећемо послушати цареву наредбу о томе, и нећемо да будемо одступници од Бога нашег. Не боjимо се смрти, коjа нас из ово суjетног и привременог живота води у живот вечни. Стога не одлажите ни за тренутак, него нас одмах поубиjаjте! Немоjте штедети крв нашу, коjа ће се лити пред вашим очима!“

Тада сам цар говори Мученицима: „Ако наредбу моjу не послушате, и не испуните вољу моjу, онда jе ево настао страшни час ваше погибиjе“. – На то Свети Мученици као jедним устима одговорише: „Нећемо ми погинути због нашег Бога, нити ћемо умрети у Христу Његовом, jер нас Он оживљуjе блаженим и вечним животом, и даjе нам у наслеђе и одмор бесмртно царство. Хаjде, предаj нас брзо смрти, jер смо свим срцем готови да умремо за Бога нашег, али се сунцу и огњу нећемо поклонити, нити послушати безбожне наредбе царске, коjе су пуне смрти и погибли“.

31) Цару Антонину Пиjу и Римском сенату Свети Мученик Јустин Философ (+157. год), први философ коjи jе постао хришћанин, пише у своjоj знаменитоj Апологиjи и ово: „Ви нас можете убиjати, али нам не можете нашкодити“.

32) Царским изасланицима – великашима, и међу њима епископу Теодосиjу, Св. Максим Исповедник, игуман (+ 662. год), изjављуjе: „Радо пристаjем на све што ми цар нареди, ако то ниjе противно Богу и не шкоди вечном спасењу душе“.

33) Свети Теодор Студит, игуман (упокоjио се 826. год), говори цару Лаву Јерменину: „Бог даде Цркви jедне апостоле, а jедне пророке, а jедне еванђелисте, а jедне пастире и учитеље, на усавршење светих(Еф. 4,11-12). Апостол ниjе рекао: и цареве. Теби jе, царе, поверено да управљаш световним пословима, градским делима и воjном силом. О томе се ти стараj, а црквене послове остави пастирима и учитељима, како то Апостол учи. Ако не, онда знаj, ми нећемо послушати учење супротно нашоj Православноj вери, макар га донео анђео с неба, а камоли да послушамо тебе земљаног, трошног човека“.

Исти Свети Теодор Студит говори истоме цару у царскоj палати пред великашима и епископима: „Царе, схвати и добро чуj: ниjе твоjе да црквена правила претресаш и испитуjеш; твоjоj власти припада да световне ствари расправљаш и њима управљаш, а црквени послови припадаjу епископима и учитељима црквеним; теби пак jе наређено да им следуjеш и да им се покораваш. Тако jе Свети Апостол рекао: „Бог постави у Цркви прво апостоле, друго пророке, треће учитеље“ (1 Кор. 12,29), а не цареве. И на другим местима Свето Писмо наређуjе да црквеним пословима управљаjу црквени учитељи, а не цареви“.

34) Цар Лав V Јерменин, гонитељ Цркве Православне, шаље изасланике Светом Теофану Сигриjану, Исповеднику (+ 818. год), и преко њих тражи од њега обећањима и претњама да стане уз њега, цара иконоборца. Свети Исповедник одговара: „Зашто ме цар плаши претњом, као мало дете прутом? Нека спреми за мене свакоjаке муке, нека распали огањ, и jа ћу, иако, као што видите, не могу сам да идем, ипак скочити у огањ за Православље“.

Исти Свети Исповедник пише из тамнице цару: „Твоjе jе, царе, да ратуjеш против иноплеменика. Црквене пак догмате и законе треба да разматраjу Свети Оци а не цареви“.

35) Свети Михаил Исповедник, епископ Синадски (+ 818. год), говори цару Лаву V Јерменину: „Ја поштуjем свете иконе Спаситеља мог Исуса Христа и Пречисте Дjеве, Матере Његове клањам им се, а твоjе наређење презирем и ниушта не сматрам“.

36) Неустрашиви исповедник Истине, учитељ васељене, Свети Јован Златоуст (+ 407. год) говори изасланицима царице Евдоксиjе: „Нека се љути царица колико хоће, но jа нећу престати да говорим истину. Јер боље ми jе да разгневљуjем људе него Бога; и кад бих људима угађао, jа не бих био слуга Христов“.

37) Сунчани стуб Цркве Православне, Свети Василиjе Велики (+ 379. год), говори царском намеснику Модесту, коjи му прети: „Да ли ћеш ми узети имање? Тиме нећеш ни себе обогатити, ни мене осиромашити. Мислим да ти нису потребне ове моjе вете хаљине и нешто књига, коjе сачињаваjу сво моjе богатство. Прогонства се не плашим, jер jе сва земља Божиjа. На муке и не гледам, jер ће ме одвести жељеном краjу, и тиме ћеш ми учинити добро, jер ћеш ме брже послати Богу моме“.

Модест на то рече: „Нико ми ниjе тако смело говорио“. Светитељ одговори: „Јер ти се ниjе десило да разговараш са епископом. Ми у свету осталоме понашамо се смирено и кротко, али кад неко хоће да нам узме Бога и правду Његову, ми тада не гледамо ни на кога“.

Наjзад Модест рече: „Размисли до сутра, jер ћу те предати на погубљење“. Свети Василиjе одговори: „Ја ћу и сутра бити исти, но желим да и ти останеш при своjоj речи“.

38) Богозрачно сунце Православне Истине, херувимски ревнитељ Православне вере, пресвето око Цркве Православне, Свети Симеон Нови Богослов, игуман (преминуо 1020. год), говори у очи своме надлежном епископу, патриjарху Цариградском, коjи га jе послао у прогонство и коjи га гони подмукло и лукаво: „Пристани да нас учиш сагласно Светоме Писму, следећи раниjим Светим Оцима, и ми ћемо те примити као равног Апостолима, и бићемо ти земља, и прах под твоjим светим ногама; и да будемо гажени тобом, сматраћемо то за посвећење, за хиротониjу. И не само то, него ћемо твоjа наређења испуњавати до смрти. Али, ако ти нећеш да нас учиш тако како би нас побудио да се покоравамо твоjим наредбама… у том случаjу ми не можемо ништа друго рећи до оно што и ученици Христови: „Већма се треба покоравати Богу него људима“ (Д.Ап. 5,29).

Такав jе став, такав пут, таква истина Православне вере Цркве Христове од Светих Апостола до данас, и од данас па све до завршетка света земаљског. На рачун тог става, тог пута, те истине, не смеjу се правити ни уступци, ни компромиси, ни одступања. И то ни од кога, па ни од самог Васељенског Сабора, ако би се састао.

По први пут у своjоj историjи Српска Православна Црква се налази под политичком влашћу начелних безбожника, начелних богобораца, начелних противника вере уопште, а посебно Хришћанства као таквог. И ето пуних петнаест година безбожнички комунистички режим плански и систематски води рат на разне начине против Српске Православне Цркве. Са краjњим идеолошким циљем: да jе потпуно уништи. Сведочанства су о томе многоброjна, чињенична и очигледна. И увек jезиво потресна. Чињенице су наjдостоверниjи сведоци, за све коjи имаjу очи и хоће да виде, и за све коjи имаjу уши и хоће да чуjу. А тих чињеница – сведока jе безброj. Доста jе указати на неке од тог „легиона“ чињеница, да се одмах осети и види, какво jе небо и поднебље, каква земља и подземље за Српску Православну Цркву под комунистичку богоборачком влашћу.

ЕВО НЕКОЛИКО ТИХ ЧИЊЕНИЦА – СВЕДОКА:

1) ШКОЛА. Од наjниже до наjвише: систематско обезбожење ученика. То jе у сржи школства (под комунизмом). Посредно и непосредно води се плански рат против Христа и Цркве. Програмом прописано и законом озакоњено богоборачко и христоборачко безбоштво. Диктатура безбожништва jе у пуном залету, разрађена и смишљена. При томе сва средства допуштена, сва у пуноj употреби за достигнуће циља. Поворке и поворке гнусних измишљотина и лажи о Господу Христу, све у одори „научности“. Какво jезиво гоњење Христа из душа дечице и омладине! Какви прогони свих знакова и ознака вере: крстића, иконица, одлажења у цркву, причешћивања, поста! каква ругања, исмевања, погрде о Цркви, о свештенству, о вери! какво кажњавање дечице због декламовања о Светом Сави у цркви! каква хаjка на све што jе Христово, еванђелско, светосавско! Једном речjу: диктатура безбожништва влада школом.

2) ПРОСВЕТА од врха до дна, сва jе не само без Христа него обавезно и против Христа, против Бога, против Цркве. Обезбожити просвету, то jе циљ свеколике просветне делатности комунистичке. И на томе свим средствима ради диктатура безбожништва. Особито путем jавних предавања и штампе. Основни догмати комунистичко-безбожничке просвете jесте вулгарна парола: „Вера jе опиjум за народ“, отров за народ! зато се борити без предаха са сваком вером, нарочито са хришћанском, пошто jе њеним опиjумом наjвише људи опиjено.

3) ВОЈСКА. И ту jе главни предмет: борба против Бога, вере, Цркве. Диктатура безбожништва упорно ради на томе: да сваког воjника преваспита у ратника против Бога, против Господа Христа. Ту су и средства сировиjа и суровиjа. Не може бити ни речи о правима воjника – хришћанина: да похађаjу цркву, да се причешћуjу, да посте, да славе, да имаjу Свето Писмо, крстић, побожне књиге, иконице, или коjу другу ознаку вере своjе хришћанске.

4) ПРОСВЕТНИ РАДНИЦИ. Били у Партиjи или не, свима jе забрањено манифестовати своjу веру: они не смеjу одлазити у цркву; не смеjу се причешћивати, не смеjу славити Славу; не смеjу празновати празнике; не смеjу крштавати децу; не смеjу се венчавати у цркви; не смеjу бити кумови; не смеjу улазити у цркву приликом опела своjих сродника, приjатеља; не смеjу присуствовати на парастосу у цркви. Једном речjу: лишени су свих права коjа као хришћани мораjу имати. Диктатура безбожништва ту нема очиjу.

5) ДРЖАВНИ СЛУЖБЕНИЦИ. И њима, скоро свима, онемогућуjе се држати се своjе вере. Ту се употребљаваjу таjне и jавне претње, казне, неприjатности, притисци, застрашивања, а каткад премештаj, па и отпуштање из службе.

6) УОПШТЕ ГРАЂАНИ ОВЕ ЗЕМЉЕ. Христоборачка диктатура безбожништва мрко гледа и на оне грађане коjи, иако нису „у радном односу“ са државом, но манифестуjу своjа верска осећања и убеђења. Као средство борбе ту се наjвише употребљава: задиркивање, исмевање, подсмевање, па и претње, ако дотична личност има кога из куће „у радном односу“ са државом.

7) ДРЖАВНА ВЕРА. Када се све ове чињенице саберу у jедан збир, онда таj збир, ма с коjе стране посматран, сваку нормалну људску памет наводи неминовно на овакав закључак: у комунистичкоj Југославиjи безбожништво jе уствари државна вера, коjу диктатура безбожништва на све могуће начине намеће грађанима ове земље.

8) РЕНЕСАНС НЕЗНАБОЖАЧКОГ ИДОЛОПОКОНСТВА. Измишљено jе ново врховно божанство, нови врховни идол: држава (комунистичка). Диктатура безбожништва захтева да се томе идолу принесе на жртву све: и савест, и вера, и памет, и тело, и све видљиво и невидљиво. Нови врховни идол, нови врховни бог, нови Зевс окружен jе новим боговима, новим идолима. То су: позитивистичка „наука“, материjалистичка философиjа, комунистичка етика, анархистичка естетика, „соцреалистичка“ књижевност, и… остали са њима. Тим новим идолима има се клањати сваки, и приносити им на жртву себе и све своjе.

Шта jе то? – Повампирено идолопоклонство, повампирено незнабожачко многобоштво, повампирени фетишизам. Уместо jедног и jединог истинитог Бога и Господа Исуса Христа – пуно jе самозваних богова и богчића, идола и идолчића. Труде се да буду безбожници, а уствари су многобошци, идолопоклоници. Непрестано се измишљаjу нови идоли, проглашаваjу за богове, и уносе у нови пантеон уз бучни ритуалистички церемониjал. А диктатура безбожништва труди се на све могуће начине да свакога наговори или натера да се поклони новим боговима и принесе им жртву, да подржава „култ личности“. Кроза све то збива се ово: повампирење незнабожачко-многобожачког живота: повампирење незнабожачког начина мишљења, незнабожачког начина схватања, незнабожачког начина делања, незнабожачког начина живљења. И тако сам живот тече: „у богомрским незнабоштвима“ (1.Петр. 4.З).

Све у свему: краjњи циљ, свециљ диктатуре безбожништва jесте потпуна ликвидациjа Цркве. И на томе се ради плански, систематски: постепено се разара Црква изнутра и споља, идеолошки и организационо; употребљаваjу се сва средства: знана и незнана, jавна и таjна, префињена и грубиjанска, салонска и тиранска, цинична и фарисеjска, диоклециjановска и пилатовска, нероновска и jудинска. И све jе то вешто измешано, али уствари отров до отрова, само у сахаринским обландама. Диктатура безбожништва кроз све то лишава Цркву њених основних права. И сваки се хришћанин у чуду пита: Јесмо ли ми православни хришћани пуноправни граћани ове земље? Уставом jе „заjамчена слобода савести и вере“, исто тако и Законом о правном положаjу верских заjедница; а где jе та слобода за нас православне? Слобода jе дати могућности да се права остваре. Без тога, слобода jе скаска, слобода jе баjка, слобода jе сува апстракциjа и злочиначка утопиjа.

1) ЦРКВЕНА ПРОСВЕТА. У самоj ствари: црквена просвета не постоjи, jер jе готово потпуно онемогућена од диктатуре безбожништва. Против Цркве и вере пишу се одвратне, увек памфлетске, бљувотине и бестидне измишљотине, али се Цркви не допушта да се брани ни путем штампе, ни путем jавних предавања, ни путем слодобне дискусиjе. Па, аваj! ни са црквене проповедао нице! Нападаjу нас са свих страна, али нам не даjу да се бранимо. Браниш ли се, одмах си политички „неприjа тељ“ државе, народа, слободе, братства, jединства….

У погледу штампања црквених књига, враћени смо у Средњи век, у доба пре поjаве штампариjе. Што нам треба – преписуjемо. Црквена пак књижевност у ширем смислу не постоjи. Цензура jе ту непоштедна. Допусти се по нешто наjобичниjе и наjелементарниjе и то са пропагандним циљем: да се не би рекло, да jе црквена књижевност потпуно забрањена.

2) БОГОСЛОВИЈЕ. Постоjе само две. Једва животаре. У многоме просjачке школе. Ученици њихови лишени су свих права, коjа поседуjу ученици свих осталих школа, од наjнижих до наjвиших. На богослове се у воjсци врше сваковрсни притисци, недостоjна приморавања, недолична злостављања, да би их одвратили од ступања у свештенички чин.

3) БОГОСЛОВСКИ ФАКУЛТЕТ – „Плач, нарицање и jаук“. Ту jе диктатура безбожништва безочно наметнула своjе вето при избору наставника, мада jе Уставом Црква одвоjена од Државе. Зато има тамо „наших“ и „ваших“. Ко су „наши“ а ко „ваши“? То ваљда знаjу: онаj на врху црквене осматрачнице, и они са куле богоборачке диктатуре.

4) ВЕРСКА НАСТАВА. „Верска настава (катихизациjа) у црквама, храмовима односно у другим просториjама коjе су за то одређене, слободна jе“ – тако гласи план 4 Закона о правном положаjу верских заjедница. Тако гласи за пропагандни извоз у иностранство, док уствари верска настава jе онемогућена широм наше земље од стране христоборачке диктатуре безбожништва. Употребљаваjу се сва средства застрашивања и родитеља и ђака, да ђаци не похађаjу верску наставу.

5) ЦРКВЕНИ ХОРОВИ – где су? А било их jе пре рата у целоj земљи. Све jе то диктатура безбожништва растурила на разне начине. Сада их нешто има у Београду, ради странаца наjвише. И jош по неки хорчић, можда, у коjоj вароши у унутрашњости.

6) МАНАСТИРИ – вековни чувари српскога народа, свете осматрачнице српске савести, живе светиње народне вере, неоспориве тапиjе српске земље. Шта jе са њима? Диктатура безбожничка их постепено претвара у „културне споменике“ и у музеjе мртвих старина. А то значи: претвара их у мртвачнице, у гробнице. „Културни споменици?“ – надгробни споменици. Какав цинизам, при jош живом српском народу, при jош живоj српскоj православноj вери и Цркви!

Да се разумемо: за православне Србе, манастири су живи храмови Живоме Богу, свети домови молитве, свети сузарници наши, свете ризнице молитава и уздаха и вапаjа и кликтања наших кроз векове и векове. А када диктатура безбожничка те свете домове молитве претвара у музеjе, она их претвара у разбоjничке пећине. Јер дом молитве, лишен молитве, постаjе пећина разбоjничка, по речима Свеистинога (Мт.21, 13). О, каква трагедиjа српског народа: улазиш у Свете Сопоћане и плаћаш четрдесет динара, музеjску улазницу! Јер Сопоћани су већ музеj; и тамо нема светих богослужења. Но аваj! аваj! аваj! и jош безброj пута: аваj! улазиш у свету лавру Студеницу, и плаћаш музеjску улазницу! – „Оj, кукавно Српство угашено!“

Монасима се све више и више онемогућава опстанак по манастирима. Порезе су баснословне. Манастирске ђаке – послушнике диктатура безбожничка извлачи из манастира на разне начине: обећањима, претњама, одвођењем у друге школе, на занате, притиском на родитеље.

7) СВЕШТЕНИЧКО УДРУЖЕЊЕ. Просто напросто: агентура Удбе. Скупове, ручкове, путовања, банкете, странствовања плаћа диктатура безбожништва. И лист Удружења „Весник“ такође. Сто насто од учлањених свештеника ступило у Удружење под притиском Удбе, осим клике плаћеника на челу: свештеника комуниста. Ово Удружење jе скроз наскроз противдогматско и противканонско, противеванђелско и противцрквено: наказа, апокалиптичко чудовиште прерушено у „социjалног“ анђела. А његов лист „Весник“ ниjе друго до „еванђеље“ маскираног Сатане; чаша отрова, преливена танком павлаком лажнога меда. – Ово Удружење и по бићу и по делатности не припада Цркви, jер самим своjим постоjањем ради против Цркве, срамоти Цркву и разорава Цркву. Уколико ово Удружење самозвано дела у име Цркве, оно то чини само као комунистички троjански коњ у Цркви.

8) СОЦИЈАЛНО ОСИГУРАЊЕ СВЕШТЕНИКА. – То jе наркоза коjу оператори безбожничке диктатуре с предумишљаjем даjу пациjенту, да би му обезосећаjили и савест и душу, док га операциони нож безбожништва и црквоборства не умори. Под наркозом „социjалног осигурања“ лакше ће се, безболно ће се извршити операциjа на жртви, осуђеноj на смрт од стране оператора. Социjално осигурање – сладуњава, но предсмртнаинjекциjатаjног отрова, коjа се даjе жртви, осуђеноj на смрт од стране диктатуре безбожништва. И jош: наркоза – да жртва не би била свесна своjе погибли под компликованом операционом инструментациjом вештих хирурга безбожjа.

9) ИЗБОР ПАТРИЈАРХА. Диктатура безбожништва jе до сада бирала два патриjарха… И тако цинично погазила света права Цркве, а преко њих и свете догмате.

10) „МАКЕДОНСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА“. – Овако катастрофално неправославним и судбоносно кобним решењем питања Македонске православне цркве – Свети Сава jе поново спаљен. А са тим: спаљени и сви свети догмати, и сви свети канони Православне Цркве Христове. Зато такозвана Македонска православна црква – у самом њеном постанку jе њен нестанак…

11) РАСКОЛ У СРПСКОЈ ЦРКВИ. – Смрт и пакао иду за овим Расколом, и халапљиво прождиру српске душе. О, да гозбе демонске, гозбе антихристовске! по први пут приређене у хиљадугодишњоj историjи српскога народа. Приредили jе комунистички богоборци са своjим сарадницима, цинично погазивши свете догмате и свете каноне Православне Цркве. О, греха, коjи се, по светим речима Светог Златоуста, ни мученичком крвљу опрати не може! Кроз оваj Раскол натуткане су на српски народ све апокалиптичке христоборске звери. „Поцрне сунце и небо“ над кукавним народом српским. О, да невиђеног покоља српских душа, нарочито у Америци где се због овог Раскола Срби: и свађаjу, и биjу, а често и крв проливаjу.

Ако ове чињенице, и безброj других око њих и иза њих, саберете у питање: шта jе то? Одговор може бити jедан, само jедан: то jе гоњење Цркве, каквог ниjе било од дана Светих Апостола до данас. Уствари, то jе непрекидан петнаестогодишњи рат против Српске Православне Цркве, коjи се води свима средствима на свима поприштима живота, води и отворено и таjно, подмукло и jавно. Циљ тог рата jе антихришћански и антихристовски: уништење Цркве. То jе очигледно и за слепце, само ако су непристрасни.

Потпуно истребити Хришћанство – био jе циљ Диоклециjановог гоњења, наjсвирепиjег и наjорганизованиjег у првим вековима Хришћанства. То jе циљ и христоборачког комунизма у нас. У сваком комунисти се таjи по jедан Диоклециjан, каткад и Нерон. Невидљиви, но свудаприсутни Диоклециjан jе ту, око тебе, близу тебе, прикривен, притаjен. Отуда у нас – робовање страху: страхом претварати људе у безвољне робове, и аваj! у безвољне роботе, коjи не смеjу да знаjу за Бога, нити да служе Богу. Колико мудрости и човекољубља у Повељи Уjедињених нациjа, коjа тражи за људе „слободу од страха“.

Из страха од христогонитеља многи се у нас кришом крштаваjу, и венчаваjу, и причешћуjу, и славе, и остале свете таjне своjе вере кришом обављаjу, као у време Декиjа и Диоклециjана. Многи кришом одлазе у далеке цркве, као некада у катакомбе. Да, да, наше катакомбно доба у двадесетом веку, веку атомске културе и прашумске етике!

За ових петнаест година диктатуре безбожништва извршен jе наjвећи покољ српских душа од како jе српски народ закорачио у историjу. Школа – кланица српских душа; воjска – кланица српских душа; свако надлештво – кланица српских душа; свака општина – исто; сва земља широм – огромна кланица српских душа. Да, огромна кланица: jер се безобзирно убиjаjу и газе све светиње српске православне душе, и уништаваjу све вредности њене. И таj покољ, из дана у дан jе све jачи, све безобзирниjи, све jезивиjи…. Цела земља jе претворена у страшни диоклециjановски амфитеатар, на коме се немилосрдно гоне и прогоне, муче и убиjаjу душе због вере православне. Забрањуjе се православним људима да се крштаваjу, да се венчаваjу, да се причешћуjу, да цркву похађаjу – зар то ниjе покољ душа? Забрањуjе се Србину Славу славити – зар то ниjе диоклециjановско мучилиште за душе српске? Забрањуjу се литиjе, забрањуjе се обнављање храмова – зар то ниjе покољ душа? Од око 300 храмова, порушених за време рата у бившоj „Независноj држави Хрватскоj“, обновљено jе само неколико, и то jе на jедвите jаде добиjено одобрење од богоборачких власти. А шта jе са толиким рамовима на Косову и Метохиjи и у Црноj Гори? О, да потресно jезива покоља православних душа на Косову и у постоjбини Владике Његоша!

Ниjедан службеник не сме слободно да манифестуjе, да изрази своjа верска осећања и убеђења. Јер због тога служба jе увек у опасности. Шта jе то? Диоклециjан из оног света препушта првенство у гоњењу хришћана данашњим безбожницима комунистима. Гле, чим осуђеник прекорачи праг робиjашнице, аутоматски губи сва своjа хришћанска права, као да jе престао бити људско биће: он се не може ни причестити, ни исповедити, ни постити, ни, ако умре, опоjати. Шта jе то, шта, шта, шта, ако не беспримерни покољ српских душа?

За православног Србина под диктатуром безбожништва комунистичког, сви су дани претворени у Велики Петак: jер се врши стално ругање Христу, стално исмевање, пљување, распињање Христа. То смишљено и плански чини сваки Христоборац и Христоубица. А за њима каскаjу извесне Христоиздаjице и Христоубице у мантиjама: Јуде. И сарађуjу им! На чему? – На пљувању Христа, на мучењу Христа, на распињању Христа, на убиjању, на стављању трнових, безброj трнових венаца, на ту предивну Божанску Главу, коjа више вреди него сви светови скупа, него све васионе скупа, све, све, све, и оне видљиве и оне невидљиве!

Ужарена Вавилонска пећ – ето то jе безбожнички комунистички режим за Српску Православну Цркву. У овоj новоj Вавилонскоj пећи неће изгорети jедино људи jаке вере, светосавске вере. Даноноћно ходимо посред огња. Што смо jоште живи – дело jе милости Божjе и силе Божjе. А око нас вихори озакоњена у безбожничкоj просвети наjгнусниjа лаж земаљскога света: „Христос jе мит“, „Христос ниjе постоjао“, „Христос jе обмана“. – То jе просветни програм. И зар то признати, и зар са тим сарађивати, и сматрати себе хришћанином? Не! Ево ми изjављуjемо и обjављуjемо: То jе наjбедниjа и наjбестидниjа и наjгадниjа хула, коjу су људска уста могла изрећи против наjсавршениjег и наjчаробниjег и наjчовекољубивиjег Бића Људског под небом, коjе jе корачало овом краставом звездом што се земља зове. И ми свим срцем, свом душом, свим умом, свом снагом стоjимо уз Њега, за Њега, и иза Њега, по цену свих смрти коjе на нас могу натуткати сви богоборци и Христоборци овога света, а не само они земље наше.

Диктатура Христоборачких безбожника и Христоиздаjничких Јуда – ето наше тужне, наше мученичке стварности и мученичког живота. Диктатура Јуде! Има ли ишта одвратниjе од тога за Цркву Христову, и за човека хришћанина?…

Наjелементарниjа и наjрудиментарниjа логика показуjе и доказуjе: да jе потпуно нелогична и противлогична арадња између отворених безбожника, заклетих Христобораца и Православне Цркве Христове. Оне коjи хоће такву сарадњу, или раде на њоj, или – hirribile dictu – чак и примораваjу на њу, питамо заjедно са Светим Апостолом: „Какву заjедницу има правда с безакоњем? какву везу има светлост са тамом? Како се слаже Христос с Велиjаром?“ (2 Кор. 6,14-15). Не чуjете ли Христоносног Апостола коjи грми: „Ако ми, или анђео с неба, jави вам Еванђеље друкчиjе него што вам jависмо, проклет да буде!“ (Гал. 1,8). Зар сте под тутњавом диктатуре безбожништва потпуно оглувели за Христову божанску истину и заповест: „Не можете служити Богу и мамону“ (Мт. 6,24).

Ви стављате примедбу: Али Устав постоjи, Закон о правном положаjу верских заjедница постоjи, и њиме се „заjамчуjе слобода савести и слобода вероисповести“. – Да, заjамчуjе се, али се не остваруjе. Све напред поменуте чињенице показуjу и сведоче да то jамчење има декларативни, пропагандни, извознички карактер: за наивне и лаковерне људе с оне стране наше гвоздене завесе.

„Богу Божиjе – цару царево“. То jе еванђелска коегзистенциjа Цркве и државе, одређена и прописана самим безгрешним свезнаjућим Господом и Спаситељем Христом (Мт. 22,21). Зато за Цркву неизменљиво и вечито обавезна.

Цару: харач, новац, на њему лик царев. А Богу? – и душу и тело: jер на души и у души лик Божjи, и на телу и у телу преко душе, jер оно живи боголиком душом и носилац jе боголике душе. Зато и jедно и друго припадаjу Богу = вечности, вечном животу = Вечноj Истини, Вечноj Правди, Вечном Разуму, Вечном Смислу. Стога се Божjе не сме жртвовати ради царевог. Првенство и ту увек припада Богу.

У Богочовеку и Његовом делу и телу – Цркви: Бог увек на првом месту, а човек на другом; увек се све решава Богом, а не човеком. То jе васељенске Цркве и свевредност и свемерило. Зато се сваком проблему приступа: „са страхом Божjим, вером и љубављу“. Црква jе Богочовечански организам, па онда организациjа. Она – тело Богочовека: зато се у њоj све мора прво гледати и видети и мерити Богом, па човеком, и онда: човеком из Богочовека. Никада само човеком, никада „по човеку“. Стога: увек, увек, увек: „Богу се треба већма покоравати него човеку, него људима“. Када jе то у питању, онда се и првоврховном апостолу Петру – „у очи противстаjе“. Ту jе у вечно неизменљивоj важности богонадахнуто апостолско начело и метод делања Цркве: „нађе за добро Дух Свети и ми“ (Д.Ап. 15,28): прво Дух Свети па ми: ми иза Духа Светог и у Духу Светом и са Духом Светим.

„Богу Божиjе – цару царево“ – то jе еванђелски принцип коегзистенциjе између Цркве и државе. Не сарадње, већ коегзистенциjе = сапостоjања. Не сарадње, погото када „цар“ потире све што jе Божиjе, и неће ништа што jе Божиjе, и хоће да уништи све што jе Божиjе. Ту нема наjосновниjих услова за сарадњу. Или сапостоjање равноправних установа, и људских бића у њима, од насилника, коjи одричу и гоне Бога и што jе Божиjе, а диктатуром намећу анти-Бога и анти-Божиjе. Црква и држава: одвоjена jедна од друге: свака за себе, и у себи и по себи. Не мешати се у унутрашње ствари Цркве, не дирати њене вечне и свете еванђелске дужности и права. Јасно jе: Црква мора у сваком режиму, па и у безбожничком, наћи своj modus vivendi; али увек у духу и границама еванђелског принципа коегзистенциjе: „Богу Божиjе, а цару царево“. И jош, под врховном контролом Свееванђеља: „Богу се већма покоравати него људима“. Ако тога нема, онда Цркви као jедини еванђелски modus vivendi остаjе: страдати за Господа Христа, трпети, злопатити се, и тако се борити за основна права вере и душе.

Наши комунисти urbi et orbi проповедаjу и залажу се за коегзистенциjу разних идеологиjа, разних идеолошких система и режима. Ево им наjнепосредниjе прилике да то стварно покажу и на нашем тлу. Не теориjски, не апстрактно, не пропагандно, не извозно. Но ви, уместо коегзистенциjе тражите, и намећете Цркви сарадњу. А то значи: тражите и приморавате да вас већма слушамо него Бога, и – страшно jе рећи! – да ради вас радимо против Бога, против Господа Христа! На то ваше тражење и приморавање ево неизменљивог и вечног одговора Цркве кроз уста богоносног Апостола: „Судите jе ли право пред Богом да вас већма слушамо неголи Бога“ (Д Ап. 4,19). Увек заувек ми исповедамо и проповедамо: „Богу се треба већма покоравати неголи људима „(Д. Ап. 5,29).

Не буде ли такве коегзистенциjе на нашем jугословенском тлу за Српску Православну Цркву, онда све приче наших комуниста о коегзистенциjи на међународном и међуконтиненталном плану остаjу: гола апстракциjа, мртва схема, извознички мит: сиренски заводљива реклама, пропагандна басна, баjка из комунистичке Хиљаду и jедне ноћи.

Сва су српска срца у Земаљскоj и Небескоj Србиjи од бола и ужаса заjецала – и стално jецаjу; и сва су српска лица од стида и срама поцрвенела – и стално црвене, када jе са српске земље лансирана – и jош увек се лансира – козмичка лаж: да jе Српска Православна Црква у комунистичкоj Југославиjи слободна, и да су њени односи са државом добри, бољи, па и наjбољи. Ту козмичку лаж лансирали су широм земаљског и небеског света комунисти и њихови измећари, и све бучниjе и бучниjе, све бестидниjе и бестидниjе, све безобзирниjе и безобзирниjе, непрестано лансираjу ту лаж и Истоку и Западу, и Северу и Југу, и земљи и небу, као да се сав Јуда уселио у њих.

А чињенице, из сваког квадратног метра и сантиметра широм наше земље, просто ричу и урличу против ове jудинске безочне и бестидне козмичке лажи. И обjављуjе тужну и ридаjно болну истину за све коjи имаjу уши да чуjу: да jе Српска Правослвна Црква стално на диоклециjановском мучилишту диктатуре комунистичког безбожништва.

Од овога часа (кад се ово обjави) за мене су широм Југославиjе отворене све тамнице, све робиjашнице, сви логори смрти. Али пре но што кренем ка њима jа метанишући молим наше богоборце и Христоборце: у алхемичарскоj лабораториjи своjе црквоборачке диктатуре умножите ме у хиљаде и пошаљите по jедног у сваку вашу робиjашницу – на вечиту робиjу, у сваку вашу тамницу – на вечито тамновање, у сваки ваш логор смрти – на вечито умирање. И jа ћу с радошћу по хиљаду пута на дан умирати у њима за незаменљивог Господа и Бога мог Исуса Христа: Јединог истинитог Бога и jединог истинитог Човека у свима световима, у коjима се креће људска мисао и кружи људско осећање.

Хвала чудесном и чудотворном Господу моме Сладчаjшем: ничега се не боjим, jер стоjим у слободи коjом ме Христос ослободи: у слободи од страха, у слободи од смрти, у слободи од пакла, у слободи од ђавола – све jе то мртво пред Господом моjим, за Кога живим и за Кога свом душом, свим срцем, свим бићем стоjим.

Све напред речено у пуноj jе важности, у пуноj свеважности, и данас, после двадесет и пет година комунистичке владавине Југославиjом. Стравични покољ српских душа и надаље се плански врши. Свуда широм земље лешеви српских душа. О, колико jе већ некрштених студената на универзитетима! Колико некрштених ученика по осталим школама! Колико некрштених радника по предузећима, по пољима, по горама, по селима, и по градовима, некада свете, светосавске Србиjе! У самоj ствари Српска Православна Црква jе сатерана у страшилне катакомбе…

У хиљадугодишњоj историjи Српске Православне Цркве ниjе никада било теже стање него што jе данас; као да jе болесник на самртничком одру, у агониjском болу. Треба га одмах наjхитниjе лечити. А лекар – свелекар постоjи; лек – свелек постоjи. То jе богочовечански пут Светих Апостола и Светих Отаца; за њима и са њима и светих Српских Богоугодника, са Светим Савом на челу. Без овог лека – свелека, сви остали лекови су беспомоћни фластери. Јер лакеjско служење богоборачкоj, христоборачкоj, цркворушитељскоj диктатури злочиначке утопиjе – комунизма, води у сигурну смрт, и то у вечну смрт, иза коjе нема васкрсења.

Извор: Светосавље