Јадовно 1941., аутор са Јадовно 1941. - КУЛТУРА СЈЕЋАЊА

Почетна » Архива за Јадовно 1941. » Страна 19

СОКОЛИ У ЈАСЕНОВЦУ

27. мај 2019.

Милутин Крњаjић рођен jе 1877. у Јасеновцу. Ступио jе у аустриjску воjску и после завршеног гимнастичког курса у Бечком Новом Месту 1902. произведен за воjног учитеља борења, гимнастике, игара и спортова. Крњаjић jе напустио аустриjску воjску и концем 1905. прешао у Београд. Постављен jе 1906. за наставника гимнастике у I београдскоj гимназиjи. Био jе члан „Испитне комисиjе за полагање учитељских испита из игара и спортова”. Сем у гимназиjи радио jе у Београдском Душану Силном као председник и учитељ Борачког одсека. Од Душана Силног на Великом jавном часу у Београду 14 маjа 1906. одликован jе Дипломом и Златном медаљом I реда. Отворио jе 1909. Приватну школу за борење, гимнастику и игре. Погинуо jе у

Јасеновац – Мислимо увек на то и говоримо увек о томе (2)

27. мај 2019.

Арчибалд Раjс jе поручивао Србима да не смеjу заборавити злочине коjи су им се догодили, наглашаваjући: “Мислимо увек на то и говоримо увек о томе”. Да ли би старатељство уљудило Хрвате? Када се попису jасеновачких жртава дода Живановићев податак да jе у Јасеновцу страдало и око 110.000 деце до четрнаест година, те да jе “Хрватска била и остала jедина држава на свету, коjа jе имала логоре за истребљење мале деце и jедино су у Хрватскоj, жртве претходно стравично мучене, па тек онда убиjане”, постаjе jасниjе због чега jе, како пише београдска Политика(29. август 2012), амерички председник Френклин Делано Рузвелт (1882-1945), имаjући на уму баш такву “уљудбу” усташке Независне Државе Хрватске, предлагао

Јасеновац – Мислимо увек на то и говоримо увек о томе (1)

25. мај 2019.

Арчибалд Раjс jе поручивао Србима да не смеjу заборавити злочине коjи су им се догодили, наглашаваjући: “Мислимо увек на то и говоримо увек о томе”. Тек што jе моj текстић Јасеновац – наjчувениjа хрватска “победа” у 20. веку обjављен на саjту Србел, као лични став, више моjих приjатеља благо ми jе замерило због тога што сам о хрватским злочинима у Јасеновцу од августа 1941. до краjа априла 1945. године писаопремало, скоро стидљиво, штуро,недовољно, а jедно непознато лице телефоном ме jе питало да ли jе позивање на свега троjицу аутора довољна потврда за све оно што се прича о jасеновачким жртвама. Следећи редови, не само због тога што се неће бавити “технологиjом” хрватских злочина, не

Раскол

25. мај 2019.

П0МРАЧЕЊЕ УМА „…сваки коjи зло чини, мрзи на видjело и не иде к видjелу да не покараjу дjела његовиjех, jер су зла. А ко истину чини, иде к видjелу, да се виде дjела његова, jер су у Богу учињена…” (Јеванђеље по Јовану) Док jе четрдесетих година двадесетог виjека захуктала фашистичка машина тутњела низ Европу, све прштећи пред собом и склањаjући као грану с пута jедну по jедну препреку оскудно наоружаних, разjедињених и деморалисаних противничких армиjа, Анте Павелић jе у завjетрини и под тврдом заштитом фашизма задовољно трљао руке и чекао да се и jугословенска државна творевина коначно распадне као кула од карата. Крвава jутра коjа су другима доносила страх, неизвjесност и безнађе,

Збјег Срба у једној од пећина у околини Ливна (снимио познати ратни сниматељ и репортер Жорж Скригин) у којој је Иван Горан Ковачић, наводно, написао „Јаму“

Све је пажљиво записивао

24. мај 2019.

Нема никакве двоjбе да jе Иван Горан Ковачић своjу „лабудову пjесму“ – поему Јама — написао управо у Ливну. Потврда за то ниjе само чињеница да jе он ту први пут читао стихове овог потресног поетског свjедочанства, већ сасвим конкретни докази да jе Горан разговарао са већим броjем преживjелих из jама и са усташких стратишта — да jе оно што jе чуо о усташким злочинима у Ливну и околини, уствари, било пресудно, било инспиративна окосница за настанак овог великог поетског дjела. Збjег Срба у jедноj од пећина у околини Ливна (снимио познати ратни сниматељ и репортер Жорж Скригин) у коjоj jе Иван Горан Ковачић, наводно, написао „Јаму“ Милан Росић jе

Ради ти, дијете, свој посао

23. мај 2019.

Међу ретким причама коjе су преживеле зуб времена и оштрицу каме истиче се она о старцу Вукашину, коjи jе постао симбол српског страдања у НДХ током Другог свjетског рата. Јасеновац представља парадигму српског страдања, синоним српске трагедиjе и његов вечни кошмар. Поприште наjмонструозниjих злочина човечанству познатих, коjи су своjim садизмом и свирепошћу оставили крвав траг у историjи наших простора. У мору прича jасеновачких страдалника многе ће остати неиспричане. Огроман броj људи jе прошао кроз његове капиjе. Међу ретким причама коjе су преживеле зуб времена и оштрицу каме истиче се она о старцу Вукашину, коjи jе постао симбол свеопштег српског страдања током Другог свjетског рата. Симбол српског пркоса и отпора. О

Доброчин се злу не нада

23. мај 2019.

У горким сјећањима преживјелих из јаме Равни долац полувјековље је ипак учинило своје. У пепелу заборава тињају ране непреболне, а у сјећањима се полако мијешају јава и снови страшни који им непрекидно загорчавају ноћи и изазивају несанице. У сјећањима и казивањима нема ни мржње ни клетава. Умјесто жеље за осветом, да се зло злом врати — праштање и великодушност. Умјесто да оптужују и крвницима никад мира не дају, углавном ћуте као да је све то што им се десило удесила некаква виша сила којој се не смије и не ваља ни име спомињати, а камоли противити. Једино што никада не заборављају и што никада не пропуштају прилику да нагласе и

Календар геноцида: 22. мај 1992. Годишњица страдања Срба у Подрињу

22. мај 2019.

На Борак Брду код Новог Горажда, 22. маjа 1992. године, на кућном прагу припадници тзв. Армиjе БиХ убили су петеро Срба. Везане виjести: ЗЛОЧИН НА БОРАК БРДУ БЕЗ КАЗНЕ

Двапут их враћали са губилишта

22. мај 2019.

Поточани су jедно од риjетких села у ливањскоj котлини, настањених мjешовитим становништвом, у коjему усташе због нечег ниjесу приступиле потпуном истребљењу Срба и затирању њихових кориjена. Ипак, страхови коjе jе неjач из овог села преживjела готово да су равни смрти. О голготи коjу jе преживjело педесет и пет становника овог села казуjе Благоjе Јагодић, тада jеданаестогодишњи дjечак: „Краjем седмога мjесеца четрес прве, одрасли и за рад способни мушкарци из Поточана затекли су се на планини, jедно сат и по ода од села. Било вриjеме косидбе, па ваљало уграбити за лиjепиjе дана и приjе светаца. Једно jутро, ето сеоскога кнеза Јака Михаљице, званог Јакић. Иде кроз село и наређуjе женама да

А како гробове да замијенимо?

20. мај 2019.

Све до 11. априла 1992. године, међу Србима у Ливну jе тињала нада да се зло неће поновити, да ће разум побиjедити и да ће се све ипак разминути на витлању националистичким барjацима и проусташкоj галами, можда на диобама и сеобама, без крви и злочина. Тог дана jе, међутим, громовито одjекнула виjест да jе на путу Гламоч – Ливно, на перифериjи Гламочког поља, убиjен Србин, Ливњак, Миле Радоjа. Напомена: Прилог је први пут објављен на порталу Јадовно.срб 16. марта 2016. године. Да све буде жалосниjе и парадоксалниjе, управо Миле Радоjа, педесетjедногодишњи електричар, стасита људина као од Цинцара одваљена, човjек коjи се ниjе боjао по два ока у глави, много приjе

Спасих душу своју

19. мај 2019.

Све оно што се у Другом свjетском рату, посебно у првоj ратноj години, збивало у Ливну и околини, само jе неодвоjиви дио пакленог наума Анта Павелића коjи се у Ватикану заклео да ће на Балкану ударити брану православљу, да ће стварањем чистокрвне Независне државе Хрватске направити непрелазни бедем ширењу православља на запад, али и моћну одскочну даску за ширење римокатоличке вjере на исток. И ливањски Срби су се нашли на оном стравичном списку од 1.885.943 српске душе коjе су усташе наумиле уклонити из Хрватске по било коjу циjену. Они су, како пише Виктор Новак у своjоj чувеноj књизи „Magnum crimen“ „имали да приђу или ‘вjери дjедова’, или да их се

ДАНИЦА ЛАЛИЋ, удата СТОЈИЋ: Није вољела подсјећања на страхоте које је преживјела

Ћутала је до гроба

15. мај 2019.

И запис који слиједи датира из августа 1990. године: На сурчинском гробљу већ четири године почива Даница Стојић, рођена Лалић, једна од четрнаесторо преживјелих из јаме Равни долац. Са црне надгробне плоче гледају ведре очи, а на мирном овалном лицу нема ни трага петње, ништа што би незнанцу казало каква је мука прерано сломила ову стамену жену, шта је скршило дух и снагу која зрачи са тог лица. Не умију то да објасне ни њена дјеца Драгиња и Бранко. Мало, премало знају о судбини своје мајке, о ономе што је преживјела као једанаестогодишња дјевојчица тог црног љета 1941. године, далеко одавде, у утроби Динаре. Није мајка никад жељела да их

Пуно срце у празној кући

14. мај 2019.

И у Доњим Руjанима се однедавно обистинила паклена усташка жеља да истриjебе све што jе српско – записао сам почетком августа 1990. године. Одолиjева jош само гробље са црквом и групице старовремских камених кула сазиданих од финог тесаника коjе подсjећаjу на киклопске стећке. Куће су одавно пусте и затворене и у њима нема жива ока од Маљковића, Ерцега, Денића, Лалића, Козомара, Глигића, Бачковића, Стоjића, Билана, Глишића… Нема ни Бошковића. Ту гдjе jе тог злог љета 1941. године живjела задруга од преко двадесеторо чељади, остале су само лиjепе камене куће и помоћне зграде коjе као уклете зврjе пусте и затворене. Пусто и около на широким ливадама и пашњацима на коjима су

Лажна слика државе којој је злочин био програм и циљ

14. мај 2019.

Хрватско суочавање с трауматском прошлошћу умногоме је компликованије, теже и спорије него у већини европских земаља. Пише: Славко Голдштајн Након рекламно замашне најавне кампање, Јутарњи лист је у суботу 6. фебруара 2016. објавио невелику фотомонографију на 104 странице, с око 120 снимака из раздобља 1941-1945, под насловом “Живот у НДХ”. Жао ми је што је лист у којем повремено сурађујем објавио такву књижицу, али ми је драго да ми је главни уредник тог листа, кад сам му телефонски најавио да о томе желим написати негативну критику, спремно одговорио да су ми и за такав текст ступци Јутарњег листа отворени. Наслов књижице “Живот у НДХ” неумјесно је претенциозан, јер “живот” подразумијева

Календар геноцида: 13. мај 1942. – годишњица страдања Срба на Кордуну

13. мај 2019.

На данашњи дан 13. маjа 1942. године на Петровоj гори страдало jе од усташа преко 80 Срба: Јарак Метаљка, у Петровоj гори од 9. до 14. маjа 1942. усташе и домобрани поклали 57 жена и дjеце. Петрова гора, у предjелу Калови усташе су поклале 13. маjа 1942. 28 жена и дjеце. Извор: Ђуро Затезало „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ – свjедочанства геноцида. СКПД Просвjета, Загреб 2005. Позивамо све оне коjи имаjу додатне информациjе, документе и сл. везано за оваj догађаj, да нас контактираjу путем e-maila:[email protected], телефоном: 051/420-441, +387/65/511-130, или на адреси Удружење Јадовно 1941. Церска 38, Бања Лука, Република Српска. Везане виjести: Калови, Петрова гора 13. маjа 1942.