П0МРАЧЕЊЕ УМА  „…сваки коjи зло чини, мрзи на видjело и не иде к видjелу да не покараjу дjела његовиjех, jер су зла. А ко истину чини, иде к видjелу, да се виде дjела његова, jер су у Богу учињена…” (Јеванђеље по Јовану) Док jе четрдесетих година двадесетог виjека захуктала фашистичка машина тутњела низ Европу, све прштећи пред собом и склањаjући као грану с пута jедну по jедну препреку оскудно наоружаних, разjедињених и деморалисаних противничких армиjа, Анте Павелић jе у завjетрини и под тврдом заштитом фашизма задовољно трљао руке и чекао да се и jугословенска државна творевина коначно распадне као кула од карата. Крвава jутра коjа су другима доносила страх, неизвjесност и безнађе,

Нема никакве двоjбе да jе Иван Горан Ковачић своjу „лабудову пjесму“ – поему Јама — написао управо у Ливну. Потврда за то ниjе само чињеница да jе он ту први пут читао стихове овог потресног поетског свjедочанства, већ сасвим конкретни докази да jе Горан разговарао са већим броjем преживjелих из jама и са усташких стратишта — да jе оно што jе чуо о усташким злочинима у Ливну и околини, уствари, било пресудно, било инспиративна окосница за настанак овог великог поетског дjела. Збjег Срба у jедноj од пећина у околини Ливна (снимио познати ратни сниматељ и репортер Жорж Скригин) у коjоj jе Иван Горан Ковачић, наводно, написао „Јаму“ Милан Росић jе

Све оно што се у Другом свjетском рату, посебно у првоj ратноj години, збивало у Ливну и околини, само jе неодвоjиви дио пакленог наума Анта Павелића коjи се у Ватикану заклео да ће на Балкану ударити брану православљу, да ће стварањем чистокрвне Независне државе Хрватске направити непрелазни бедем ширењу православља на запад, али и моћну одскочну даску за ширење римокатоличке вjере на исток. И ливањски Срби су се нашли на оном стравичном списку од 1.885.943 српске душе коjе су усташе наумиле уклонити из Хрватске по било коjу циjену. Они су, како пише Виктор Новак у своjоj чувеноj књизи „Magnum crimen“  „имали да приђу или ‘вjери дjедова’, или да их се

По ваздан сједи пред капијом. Забрађена до очију црном плетеном убрадачом, наслоњена на стару штаку, кроз дебеле наочаре лута мутним старачким погледом низ улицу као да неког чека. Живот је учинио своје. Увело глатко тамнопуто лице с којега румен ни у сну није силазила, истањиле и побијељеле тешке плетенице вране косе, због које су је момци из миља прозвали Галка, а крупне очи боје презрелих трешања уситниле и утекле у главу. Свјежа су још само сјећања и ране љуте због којих је послије Другог свјетског рата побјегла испод Динаре да овдје у сремској равници потражи лијека, потражи мир и заборав. Смирила се Милица Ерцег у Сурчину, али остао немир вјечити