Јадовно 1941., аутор са Јадовно 1941. - КУЛТУРА СЈЕЋАЊА

Почетна» Архива за Јадовно 1941.» Страна 18

Усташки злочин над српским народом у Пребиловцима у Херцеговини (други део)

6. август 2019.

Дубравско село Опличићи које се налазе поред пута Чапљина-Столац, било је мета усташке акције у исто време кад и Пребиловци. У овом селу убијено је око 160 Срба, углавном мушкараца старијих од 15 година, али је међу жртвама било и жена и деце. После мучког препада од стране комшија муслимана и Хрвата, опличићки Срби су прво затворени у зграду Дуванске станице на Домановићима. После понижавања и премлаћивања, везани жицом по двојица, камионима су спроведени до јаме у оближњем Бивољем брду, у коју је већ био бачен велики број Срба о Видовдану и после њега. Како се јама налази стотинак метара од пута за Мостар, бацање је вршено ноћу, у мањим групама. Злочинци-јамари били су комшије,

Пребиловци -два пута убијени и заборављени

5. август 2019.

Усташки злочин над српским народом у селу Пребиловци у Херцеговини је без примера и један је од најгорих и најсрамнијих догађаја у људској историји. Да припадају неком другом народу, Пребиловци би били познати и поштовани у целом свету и заштићени у сваком погледу, попут Аушвица, Хирошиме, села Лидица у Чешкој… Овако, пошто су српски, заборављени су и запостављени од свих, нажалост и од самих Срба. Већини жртава нацизма и фашизма из Другог светског рата обезбеђено је поштовање и заштита. Постоје посебни музеји посвећени њима где им светски државници и друге значајне личности указују поштовање. На међународном нивоу постоје посебни дани посвећени овим жртвама, о њима говоре многе публикације и филмови, а они који

Календар геноцида: 06. август. Годишњица страдања Срба са Кордуна и Лике

5. август 2019.

На данашњи дан биљежимо неколико страдања Срба у Другом свјетском рату: Мехино стање, на граници Слуњског и Кладушког котара. Раније ископани ровови југославенске војске за одбрану домовине послужили су усташама Независне Државе Хрватске за масовно губилиште српског народа. У времену од 30. јула до 14. аугуста 1941. године убијено је на овом стратишту 7.000 Срба, мушкараца, жена и дјеце. Само из села: Комесарца, Савић Села, Боговље, Маљевца, Бухаче, Црног Потока, Глинице, Гојковца, Шиљковаче, Крстиње, Широке Ријеке, Јагровца, Свињице, Рушевице, Делић Пољане, Пашин Потока, Жрвнице, Купленског и Селишта убијено је 4.000 српских сељака. Велика Кладуша, Српска православна црква, мучилиште и губилиште Срба, њих више од 2.450 у времену од 30. јула

Др Драго Његован: Српски устанак у Дрвару и Србу 27. јула 1941. године против геноцида Независне Државе Хрватске

26. јул 2019.

Увод Двадесетседмојулски устанак у Дрвару 1941. године, поводом чије смо се седамдесте годишњице окупили на овом научном скупу, можемо посматрати у три гео-политичка контекста: 1) европском, 2) југословенском и 3) контексту проглашења Независне Државе Хрватске и њеног геноцидног поступања према Србима.[1] Неби требало да има спора о томе да су ови контексти повезани. У склопу европског контекста, устанак у Дрвару се може посматрати као један у низу регионалних покрета отпора против сила Осовине, специјално мотивисан новом ситуацијом на европском ратишту, проистеклом из напада нацистичке Немачке на Совјетски Савез, који се схвата пре свега као немачко-руски рат. У склопу југословенског контекста, устанак у Дрвару се посматра као један у низу устанака

Календар геноцида: Крвави јули у Петрињи, Глини, Топуском…

24. јул 2019.

Усташе су у Банском Грабовцу код Петриње 24, 25. и 26. јула 1941. године масакрирале 1.200 Срба. Поклане Србе усташе су затрпале заједно са побијеним псима, наводе у Удружењу „Јадовно“. У православној цркву у Топуском у јулу 1941. године мучено је и убијено неколико мушкараца, жена и дјеце, међу којима су били Милутин Кордић и његов малољетни син. Никола Кордић, који је тада имао 78 година, није могао ходати, па су га усташе довезле запрежним колима у цркву и убиле. Убијен је Душан Злокас /14/, а жене и дјевојке су силоване. У селу Драготина код Глине у јулу 1941. усташе су поклале седам жена и једно дијете и запалиле их.

Овдје (не) почива Илија Жегарац

20. јул 2019.

Слабашна побуна пресуђених у Кордунашком процесу, једва да је чињеница политичке прошлости Срба и Хрвата, међутим аргументи које су користили у изражавању својег незадовољства, крупан су траг интелектуалне хисторије пречанских Срба. Пише: Жељко Кресојевић Готово свако љето Слободан Жегарац дође у Војнић, своје родно мјесто. Обично преспава код Букава у комшилуку, сврати обавезно код мог оца, његовог друга. Сјете се дјетињства, несташлука, младости… Те његове ране године једино је лијепо што га веже за варошицу и крај у којем је рођен. Корача лагано улицом која води према војничком “крижу”. Боже, каквог ли апсурда. Улица данас носи име Андрије Хебранга !? Заустави се на “крижу”, поздрави се, подивани са малобројним познатима.

Прилог објављен 1991. године: Свети посао потомака

19. јул 2019.

Достојна сахрана усташких жртава након пола века 1991. година, број 573, страна 5> „Ко у јаму није силазио и у њојзи примио нафору, обгрлио сени своје деце целивао брата без удова и познао мајку по осмеху, тај се није из нишчих дигао ни појмио нашу литургију“… Милан Комненић (Јаловница) Протекле јесени, пред педесету горишњицу од страдања у Независној Држави Хрватској, српски народ је почео да са херцеговачких јама скида бетонске оклопе, које је почетком шездесетих година поставила титовска власт, у намери да прикрије хрватске злочине. Тако су се после пет деценија стекли услови за хришћанску и цивилизовану сахрану жртава које страдаше у неописивим мукама само зато што су били православни

Календар геноцида: 07. јул 1941. Годишњица страдања Срба из Лике

7. јул 2019.

Православно гробље у селу Јањчићи, Плашки. Крајем маја и 7. јула 1941. године усташе убиле 82 Срба и једну жену Српкињу, Саву Јањчић. Извор: Ђуро Затезало „Радио сам свој сељачки и ковачки посао“ – свједочанства геноцида. СКПД Просвјета, Загреб 2005. Позивамо све оне који имају додатне информације, документе и сл. везано за овај догађај, да нас контактирају путем е-маила: [email protected], телефоном: +387/51/420-441, +387/65/511-130, или на адреси Удружење Јадовно 1941. Церска 38, Бања Лука, Република Српска.

Календар геноцида: 15. јун. Годишњица страдања Срба ’42, ’44 и ’92

19. јун 2019.

На данашњи дан Срби су страдали у четири наврата. Укупан број погинулих је 65. Горње Примишље, Слуњ. Кућа Дане Чачића, усташе поклале и спалиле 2. јуна 1942. године 13 жена Српкиња с њиховом дјецом. Дулиба, Перушић. У кући Муњас Петра усташе поклале и спалиле 15. јуна 1944. године 21 Србина: 15 мушких и 6 женских. На локалитету Буна је 15. јуна 1992. године погинуло 18 српских бораца и цивила. Тог 15. јуна 1992. године почео је егзодус српског народа у Мостару и околини. За три дана те 1992. године на Буни нестало 28 Срба, од тог броја још шест војника и три цивила воде се као нестали. Истог дана када је страдало

ФОТО: 11. мај 2019. – Служен парастос страдалим Србима у логору Земун 1942- 1944.

3. јун 2019.

У организацији Удружења „Јадовно 1941“ из Бањалуке и Удружења Козарчана у Београду 11. маја 2019. на гробљу у Земуну код споменика над масовном гробницом оранизовано је молитвено сабрање и комеморативни скуп у сјећање на Србе Козаре, Поткозарја, Баније и Кордуна убијене у концентрационом логору Земун од 1942. до 1944. године. ПОГЛЕДАЈТЕ ГАЛЕРИЈУ ФОТОГРАФИЈА ФОТО: Никола Зајц Везане вијести: У логору Земун највише је убијено Срба Линта: Неопходно да скупштина усвоји декларацију о геноциду НДХ Молитвени скуп Србима Козаре и Поткозарја убијеним у логору Земун Одржан први парастос посвећен страдалим Србима Козаре и Поткозарја у логору Земун 1942- 1944 Гледали су Београд преко своје смрти – ЗЕМУНСКИ ЛОГОР ЗА СРБЕ Сандра

Шушановићи

3. јун 2019.

Пошто се Цвијо Пајчин одметнуо у планину почетком маја 1941. године и заратио противу усташке власти, усташе су нерадо залазиле у Сајковић и друга српска села. И кад би кренули, биле су то појачане јединице, углавном моторизоване и до зуба наоружане. Знали су добро како су задужили овог поносног и тврдоглавог Динарца, да он прескупо држи главу и да је неће дати без замјене и крви до кољена. То што он један не зарезује усташку власт и није их толико бринуло колико чињеница да је он из дана у дан израстао међу српским живљем — и не само међу српским — у легенду и симбол непокора и слободарства. О овом

Илија Шакота, заборављени је српски херој

30. мај 2019.

Из јаме Бивоље брдо, у децембру 1990. године, извађене су кости великог броја невино пострадалих Срба, који су у њу живи гурнути у току љета 1941. Уз кости су пронађени и дјелови одјеће и обуће као и лични предмети мученика, али и зарђали остаци једне пушке са муницијом. Пушка је припадала усташи- јамару Мехи Делићу. Мехо је са другим усташама, у Видовданској ноћи, под свјетлом батерија и камионских фарова, у понор јаме дубок 40 метара, гурао своје српске комшије. На реду су били Срби из села Козица код Стоца, њих око 120, на превару и часну комшијску реч похватани, затворени и мучени у Дуванској станици у Домановићима. Нису сви очајавали. У току

Глигорићи убијени од усташа

29. мај 2019.

Дједа Љупка (41 година) су усташе одвеле од куће средином љета 1941. године. Кућа у којој је његова жена уз помоћ најстарије кћерке Драгице (заручене за попа Вујића) водила кафану, се налазила у мјесту Језеру, поред православне цркве посвећене Цветом Великомученику Цару Лазару. У кући је поред Љупкове чељади живјела и његова стара мајка Мара. Након одвођења, Љупко је прво био затворен у жидовском храму (темплу) у Јајцу. Одатле је премјештен у православну цркву у Јајцу гдје је са преко 160 Срба био затворен око 20 дана. У судском спису налазимо податке да је Љупко „умро” 18.09.1941.г. у Подмилачју. Као мјесто његове погибије Подмилачје је наведено и у изјави партизанског

Пуцали су им у потиљак

28. мај 2019.

Никада се са сигурношћу неће сазнати колико је жртава пало у Прологу, без сумње најкрвавијем стратишту у ливањском крају на којему су усташе тог крвавог љета 1941. године, како се то по уобичајеном шаблону говори, умориле на разне начине око пет стотина људи, искључиво зрелих мушкараца — углавном глава породица. И нису само из Ливна и села са руба Ливањског поља већ и из других крајева. Постоје, рецимо, поуздани подаци да су довођени и убијани и Срби из неких далматинских села као и из других, Ливну сусједних општина. Онако како су Ливањцима говорили да их воде у Србију па их потајно одводили и клали у шуми Копривници између Купреса и

Нијесмо жељели освету

27. мај 2019.

У помами националистичких страсти и вјерске затуцаности, у лудилу мржње према свему што је српско, у безумном бијесу који су усташе испољавале над недужним српским народом, било је сигурно тешко чак и најтрезвенијим и најразумнијим Хрватима одупријети се и супротставити, стати у одбрану дојучерашњих комшија и пријатеља. Ако би се судило по оној Његошевој „страх животу каља образ често”, онда би се заиста и могло донекле схватити и уважити оправдање да се часни Хрвати из страха нијесу у већем броју супротставили злочинима својих сународника и отвореније стали у одбрану Срба. Такво опредјељење, међутим, пада у воду пред чињеницом да је то изостало чак и онда када су чудовишној Павелићевој држави