Јадовно 1941., аутор са Јадовно 1941. - КУЛТУРА СЈЕЋАЊА

Почетна » Архива за Јадовно 1941. » Страна 15

Погром на игралишту

19. април 2021.

Река смрти није заобишла ни стадион Новосадског атлетског клуба где је острвљени касапин Мартин Роберт крвавим пиром уприличио стрељану «залеђених» мета, а онда и трку смрти. Утакмицом коју нико није преживео окончала се 1942. године рација у Новом Саду Пише: Младен Булут У нацистичкој рацији, те ратне 1942, само у Новом Саду, пошто јој је претходила она у Шајкашкој, а следила потоња у Бечеју и Србобрану, убијено је за само три дана – од 21. до 23. јануара – најмање 2.300 људи. Још увек, зачудо, недовољно истражени подаци, а према рукописним подацима Павла Шосбергера уписани на полеђину књиге умрлих Новосађана, сведоче о 1.246 појединачних жртава чија имена, као помен и

Убиство анђела

12. април 2021.

Свjедочење о jедном догађаjу из 1941. године када jе убиjен дванаестогодишњи дjечак Никола, син Уроша Екмечића. Никола Екмечић рођен jе 1929. године у засеоку Пребиловаца Грлићу. Живио jе са шесторо браће и сестара код оца Уроша и маjке Јованке. Растао jе у здрављу, пjесми и весељу све до августа 1941. године. Наjнесрећниjе године стигоше и завише у црно и Грлић. Зликовци дођоше, завладаше, похараше, оскрнавише и уништише циjелу Урошеву породицу.У столачком срезу су у jуну мjесецу, око Видовдана (28. jуна), усташе ушле у српска села и одвеле мушку чељад, не дираjући притом жене и дjецу. Пребиловчани се горко преварише и оставише незештићене своjе наjдраже. Скривали су се по гудурама, у брдима и камењару. Убрзо

Тихомир Левајац: Прича која лута свиетом

8. фебруар 2021.

Садржаj: Прича коjа лута свиетом Пjесма коjа лута свиетом Прозивник коjи лута свиетом Рецензиjа коjа лута свиетом Слике коjе лутаjу свиетом Изаберите jезик ПРИЧА КОЈА ЛУТА СВИЈЕТОМ Свети оче[1], мада вам се jављам тек сада, jављам вам се за свагда. Јављам вам се са дна васионе, гдjе живим и оностраним и овостраним животом, тако да не знам гдjе сам. Јављам вам се из луде куће, гдjе су ме за живота стрпали. Чак нисам ни знала да сам у лудници, jер jе све нормално било кућа jе и прозоре, додуше изопачене, имала. Када сам свиjет промиjенила, лудило се наставило у моjоj глави, у коjоj jе општи хаос. Ја jесам

Непокорени град: Пробој Лењинградске блокаде

27. јануар 2021.

Тих зимских дана 1943.године читава совjетска земља jе буквално упиjала топовску канонаду, чиjи су одjеци стизали из приволшких степа код Стаљинграда. Неприjатељ, коjи jе много пута до тада стезао „у клешта“ jединице Црвене армиjе, одjедном се сам нашао у котлу. И тих дана су његове стратешке рачунице поново биле уништене, jер jе на северозападу земље, 18.jануара 1943.године, пробиjена блокада Лењинграда. Скоро 500 дана и ноћи jе Лењинград чекао таj дан. 8.септембра 1941.године jединице Вермахта су, пошто су освоjиле Шлисенбург, град уз извориште реке Неве, изашле на Ладошко jезеро и блокирале копнени прилаз Лењинграду. А већ после неколико дана Хитлер jе издао директиву коjа jе директно одговарала на питање какву jе

Годишњица страдања Срба 1942. и 1993. године

21. јануар 2021.

Срби су на данашњи дан, 22. јануара, страдали у више наврата 1942. и 1993. године: 1942. Шума Орлова, 22. jануара 1942. усташе убиле 64 Србина и Српкиње из Старог Села, Вргинмост. Село Горње Примишље, Слуњ, усташе 22. jануара 1942. Силовале те поклале и спалиле 25 Српкиња с њиховом дjецом Јошевица, код Петриње. Кућа Пеjановића Луке. Усташе су 22. jануара 1942. заклале 80 српских сељака, од коjих 15 спалиле у Лукиноj кући Извор: Ђуро Затезало „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ – свjедочанства геноцида. СКПД Просвjета, Загреб 2005. 1993. Двадесетдругог jануара 1993. године хрватске оружане снаге извршиле су агресиjу, под кодним називом „Масленица“, на jужне диjелове Републике Српске Краjине (РСК).

Пуста земља Банија..

31. децембар 2020.

Срба данас готово да и нема на простору између Двора на Уни, Глине, Петриње и Дубице. Суња осуђена на тихо умирање, као и Костаjница. Преостале Србе убиjа самоћа. Питомина рађа, гране се савиjаjу, али све пропада Напомена: Прилог је први пут објављен на порталу Јадовно.срб 27. јануар 2016. године. Кровои су цели, понегде и нови, али испод њих нема живота. Врата закључана, на подрумском улазу катанац, на гредама паучина. Ласте су отишле са људима и не враћаjу се, jер људи се нису вратили. Ласте се гнезде тамо где се чуjе људски глас. Исто jе са водом; ослабили потоци, многи извори усахли, Суња плића од глежња. Ако нема ко да jе троши, вода

Календар геноцида: 27. децембар 1915. Годишњица формирања логора за Србе у Добоју

28. децембар 2020.

27. децембра 1915. године стигла jе прва група Срба у аустроугарски логор у Добоjу. Довезли су их у отвореним жељезничким теретним вагонима. Прва група броjала jе око 600 стариjих мушкараца, жена и дjеце из општина Горњег Подриња и тадашњег Сараjевско-романиjског среза. Логор jе формиран на простору садашње Жељезничке станице у Добоjу, а заробљени српски цивили били су смjештени у дрвеним баракама у коjима су претходно угинули коњи аустроугарске воjске од заразне болести „сакагиjе“. Кроз логор jе прошло у периоду од оснивања 27. децембра 1915. године до 05. jула 1917. године укупно 45 971 лице од чега jе било 17 000 жена и дjеце, док jе 12 000 логораша страдало од

Манастирец, злочин коjи траjе и данас

16. децембар 2020.

На jугозападу Македониjе пропада заборављена и оскрнављена капела наших страдалих предака. Тешко jе закључити где су кости убиjених Срба. Незапамћен масакр бугарских хорди 1916. године. Зарасла у шибље изнад села Манастирец, краj Македонског Брода, Спомен-капела са костурницом где почиваjу остаци жртава бугарских злочиначких хорди коjе су на Бадњи дан 6. jануара 1916. измасакрирале 103 наjугледниjа мештанина Пореча, заборављена jе и напуштена од свих. Понаjпре од отуђених потомака из тог забитог подручjа на jугозападу Македониjе. Препуштена зубу времана и скрнављењу нељуди, догодине ће дочекати „обележавање“ века од злочина. Стравичан покољ уочи православног Божића пре 99 година, у народу овог подручjа познат jе као наjгрозоморниjи „чин одмазде“ бугарских окупатора. А све зарад

Бранко Тепић, дјечак са чувене фотографије Жоржа Скригина, 74 године послије (ВИДЕО)

14. децембар 2020.

Једна фотографиjа, настала 1944. године у Кнежици код Козарске Дубице, заувиjек jе постала симбол антифашистичке борбе и хероjства народа Козаре и Поткозарjа. Риjеч jе о фотографиjи маjке Милице Тепић, коjа дjецу спасава фашистичког терора и злочина, бjежећи и скриваjући се планином Козаром и њеним обронцима. Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 08. октобра 2015. године. Фотографиjу jе овjековjечио ратни репортер Жорж Скригин. Седам децениjа касниjе, пронашли смо тадашњег двогодишњег дjечака Бранка Тепића, коjег jе маjка бjежећи носила на леђима, водећи сестру Драгицу за руку. Судбина jе хтjела да му ова фотографиjа на неки начин одреди будућност „вjечитог избjеглице“. Чувена фотографиjа настала jе у

Злотвори

13. децембар 2020.

Ако jе судити по сjећањима преживjелих, по томе како говоре о своjим страдањима, по казивањима о злочинима и злочинцима, рекло би се да Србин — Динарац не умиjе да мрзи. У његовим риjечима нема жучи ни када говори о наjстарвичниjим злочинима. Нема грких риjечи и клетава ни за наjвеће злотворе и све се углавном своди на презир, на непомињање. Насупрот томе, не штеди риjечи, топле и људске, кад ваља истаћи доброту, гест човjечности и жртвованања друговjерника. Само тако се, чини се, може и разумjети њихово вjеровање да се зла не мора боjати онаj ко зло не чини, скрушеност, помирљивост и наивност са коjом су и Срби у ливањском краjу те

Мајсторовић Миливој: Моје сјећање

17. новембар 2020.

Рођен сам 12.07.1934. године у Горњем Чардаку коjи jе око 5 km удаљен од Млиништа. Крећући се некадашњом пругом узаног колосjека правцем Млиниште – Чардак – Јаjце, постоjала jе скретница коjа jе одваjала колосjек за Горњи Чардак, док се до Чардака од скретнице продужавало jош приближно 5 км. Гледаjући на географскоj карти мjеста Чардак и Горњи Чардак стоjе jедан наспрам другога на међусобноj удаљености око 3 km ваздушне линиjе. Скретницу jе послуживао скретничар Мато; имао jе од кољена дрвену ногу, што се супростављало жељезничким прописима (вjероватно jе био ратни ветеран). Само мjесто jе било пусто, удаљено од других насеља, а комшиjе су му биле дивље звиjери – медвjеди и вукови.

Геноцид над Србима у Хрватској почео „Откосом“ новембра 1991.

1. новембар 2020.

Др Милан Басташић, властитом судбином и бројним доказима усташког геноцида над Србима, сведочи о злочинима који никад нису кажњени „Пази и добро се чувај да не заборавиш догађаје што си их својим очима видео; нека ти не ишчезну из срца ни једног дана твога живота. Напротив, поучи о њима своју децу и децу њихове деце.“ (Пета књига Мојсијева, 4:9). Правда | 19. – 22. децембар 2009. | Аутор: Данка Којадиновић English Преживео сам Јасеновац 1941. и „Откос“ на Билогори 1991. Пуковник у пензији, хуманиста по опредељењу, доктор Милан Басташић, епидемиолог, доктор медицинских наука, један је од, сада већ малог броја, преживеле деце логораша Другог светског рата. До почетка последњег рата

Ратко Дмитровић: Зашто је од Јасеновца остао само бетонски цвет?

8. октобар 2020.

Претпоставимо да се тамо неке 2020. године група младих људи, слабо образованих а потпуно незаинтересованих за историју, нађе у близини Јасеновца и видевши интересантан бетонски одливак усред сликовите зелене ливаде, одлучи да испитаа о чему се ту ради. (Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 16. фебруара 2011. године.) Идући даље у овој претпостављеној ситуацији пратимо групу омладинаца која прилази бетонској скулптури – немајући појма да се она зове „Камени цвет“ – на тој локацији прави неколико заједничких фотографија (са све кревељењем и подизањем два прста изнад главе) а онда креће према неколико стотина метара удаљеној кући, згради, простору под кровом. Улазе унутра и

Логори Цапраг и Сисак

5. октобар 2020.

„Мој Драгане, немој косит траву поред Саве, да не косиш моје очи плаве…“ (девојачка песма певана у српским селима у околини Јасеновца након погрома Срба у НДХ) Путеви истинског помирења и сарадње Срба и Хрвата пуни су оштрих хриди и спотичу прокламоване, у медијима изражене лепе жеље политичких врхушки. Наталожени зли дуси прошлости не могу да се избришу тек пријатељским сусретима председника Јосиповића и Тадића. Нема реалних резултата у враћању грађанских права, српске имовине отете током и после Другог светског рата, као што се и даље руше споменици на стратиштима Срба убијених током НДХ и Туђманове ере увођења “демокрације”. Европа и свет, глуви су, слепи и неми када су људска и

СУТРА ГОДИШЊИЦА СТРАДАЊА ВОЈНИКА ЈНА У КАСАРНИ У БЈЕЛОВАРУ

28. септембар 2020.

Сутра се навршава 29 годинa од страдања воjника ЈНА у касарни у Бjеловару 29. септембра 1991. године, а за то jош нико ниjе одговарао нити jе осуђен. Злочин у Бjеловару 1991. године Припадници хрватског Збора народне гарде (ЗНГ) почели су општи напад на све воjне обjекте ЈНА у гарнизону Бjеловар, коjи су већ 15 дана били под тоталном блокадом, а након предаjе касарне, стриjељали су троjицу официра, шест воjника и шест резервиста. По уласку у касарну Јуре Шимић, у своjству предсjедника Кризног штаба Бjеловара, наредио jе да се заробљени воjници и старjешине скину до поjаса, а потом jе издвоjио команданта пуковника Раjка Ковачевића и његове помоћнике, потпуковника Миљка Васића и