Nepokoreni grad: Proboj Lenjingradske blokade

Datum objave: ponedeljak, januar 21, 2013
Veličina slova: A- A+

Tih zimskih dana 1943.godine čitava sovjetska zemlja je bukvalno upijala topovsku kanonadu, čiji su odjeci stizali iz privolških stepa kod Staljingrada.

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2013/lenjingrad.jpg

Neprijatelj, koji je mnogo puta do tada stezao „u klešta“ jedinice Crvene armije, odjednom se sam našao u kotlu. I tih dana su njegove strateške računice ponovo bile uništene, jer je na severozapadu zemlje,18.januara 1943.godine, tačno pre 70 godina, probijena blokada Lenjingrada.

Skoro 500 dana i noći je Lenjingrad čekao taj dan. 8.septembra 1941.godine jedinice Vermahta su, pošto su osvojile Šlisenburg, grad uz izvorište  reke Neve, izašle na Ladoško jezero i blokirale kopneni prilaz Lenjingradu. A već posle nekoliko dana Hitler je izdao direktivu koja je direktno odgovarala na pitanje kakvu je sudbinu namenio Lenjingradu:

„Firer je doneo odluku da sa lica zemlje zbriše Peterburg. Kada se rasturi Sovjetska Rusija postojanje tog ogromnog grada gubi svaki smisao… Predlaže se da se grad potpuno blokira, i da se zatim  sravni sa zemljom uz pomoć artiljerije svih kalibara i neprekidnog bombardovanja iz vazduha. Ukoliko zbog stvorene situacije dođe do ponude  grada da se  preda, ona će biti odmah odbijena, jer problemi koje donosi postojanje stanovništva u gradu i njegovo snabdevanje prehrambenim proizvodima ne možemo i ne treba mi da rešavamo. U ovom ratu koji se vodi zbog prava na postojanje, mi nismo zainteresovani da sačuvamo ni najmanji deo stanovništva.“

Odsečeni od „Velike zemlje“ armija i narod su preživeli  borbu za život, koja je  trajala mnogo meseci. U toku blokade neprijatelj je obrušio na Lenjingrad 150 hiljada projektila i 105 hiljada avionskih bombi. Porušeno je preko 10 hiljada zgrada, poginulo je preko 17 hiljada Lenjingrađana, a 500 hiljada je ostalo bez krova nad glavom.

Ali najstrašniju žetvu smrti je požnjela glad. Ona je počela skoro odmah po početku blokade. Sledovanje hleba radnika je smanjeno na 250 grama. Službenici (15% ljudi u blokadi),  deca (20%) i stanovništvo bez stalnog boravka u Lenjingradu (31%) dobijali su po 125 gr. Hleb je pravljen od malo brašna i mnogo dodataka (otpaci pri proizvodnji ulja, mekinje, otpaci od mlevenja žitarica, celuloza za ishranu).

Norma dnevnog unosa belančevina je smanjena sa 40 – 10 g,  umesto 100 – 160 g koliko je potrebno da ljudski organizam normalno funkcioniše. Proizvodi koji sadrže životinjske belančevine praktično nisu ni izdavani.

Gladovanje je dovelo da masovne alimentarne distrofije (mršanje zbog gladovanja). Taj oblik patologije, koji je do tada bio nepoznat izazvao je masovnu smrt ljudi u blokadi. Prema nepotpunim podacima – 1 milion i 413 hiljada Lenjingrađana je postalo žrtve gladi, a  to znači da su od tri ljenjingrađana – dva umrla od gladi.

Ali njih nisu slomile ni najteže muke. Lenjingrađani  su verovali u pobedu, uporno su učvršćivali odbranu, borili se sa požarima, glađu, bolestima, različitim špekulacijama, krađama i otimačinama.  I – radili su, proizvodeći u uslovima najvećeg mogućeg deficita materijala, energije i radnih ruku proizvode koji su bili potrebni frontu.

…Da malo prekinemo razgovor o istoriji,  kako bismo se prisetili svega što su pričali oni koji su negirali istoriju u vezi sa tom tragičnom stranicom rata. I da je Staljin koristeći ruke gladi pokušavao  da se osveti kolevci revolucije  zbog njene nepokornosti (poznato  je da su lideri antistaljinističke opozicije poslednji put pre Drugog svetskog   rata pokušali da se organizuju, i to na ulicama Lenjingrada, 7.novembra 1927.),  i da je mnogo humanije bilo da se grad preda Nemcima: kao, za „gomilu kamenja“ su  bezrazložno date stotine hiljada ljudskih života. I da je rukovodstvo iz Kremlja žrtvovalo Lenjingrađane, ne razmišljajući šta će se njima desiti…

Prvo uvredljivo tumačenje je toliko apsurdno da ga nećemo ni komentarisati. Što se tiče odgovora da licemerno-jadikujuće pitanje da nije možda bilo humanije da se grad preda bez otpora, vratićemo „humaniste“ na napred citiranu Hitlerovu naredbu: „Ukoliko…dođe do ponude o predaji, ona se mora odbiti… nismo zainteresovani da sačuvamo ni najmanji deo stanovništva“.

Kome je to nedovoljno, navešćemo i belešku iz dnevnika načelnika štaba Vrhovne komande kopnenih jedinica Vermahta, general-pukovnika F.Galdera:„Nepokolebljiva je Firerova odluka da Moskvu i Lenjingrad sravni sa zemljom kako bi se potpuno oslobodio stanovništva tih gradova, koje bismo u suprotnom morali da hranimo preko zime“. Odnosno – nacisti su već bili isplanirali da unište grad sa njegovim kompletnim stanovništvom. A kako bi Lenjingrađani to bolje shvatili, nikakva boljševistička propaganda nije bila potrebna: osvajači su svojim postupcima –  svakodnevnim  bombardovanjem, stalnim artiljerijskim napadima, gušenjem pomoću blokade, to i pokazali.

I da su Lenjingrađani  bačeni oči u oči sa neprijateljem – to je potpuna glupost. Koliko god je mogla, njima je pomagala čitava zemlja. Po nalogu Državnog komiteta za odbranu formiran je Put života – vojno-transportna magistrala koja je vodila preko Ladoškog jezera i od septembra 1941. do marta 1943.godine povezivala grad u opsadi sa Velikom zemljom. Prevoz su vršili Ladoška vojna flota i Severozapadno rečno brodarstvo, a kada je jezero bilo zaleđeno – automobili i konji. Putem života je, dok je on funkcionisao, prevezeno  preko 1,6 miliona  tona tereta i evakuisano oko 1,4 miliona ljudi.

I još – zar je moguće izbrisati iz svesti  činjenicu da je u periodu 1941. – 1942. godine  naša Armija četiri puta pokušala da probije blokadu Lenjingrada?

Snaga duha stanovništva i vojske zapanjuje i oduševljava. Grad, ispostavlja se, nije se samo branio. L.A.Govorov, general-potpukovnik  artiljerije (budući maršal Sovjetskog Saveza) koji je u junu 1942.godine preuzeo komandovanje snagama Lenjingradskog fronta, izabrao je aktivnu odbranu.

Samo jedan primer: kako bi neutralisao vatru, sistematski slatu na grad, on je na osnovu ideje generala G.F.Odincova, njegovog zamenika  za artiljeriju, predložio da se vodi aktivna protivbaterijska borba. Da bi se vodila takva borba od  rasturenih pukova i grupa  specijalno je formiran artiljerijski korpus. Komandant lično je razmatrao i odobravao planove dejstava za uništenje neprijateljskih baterija. Prvo  je vršeno fotoizviđanje  iz vazduha, tako da su  vojni izviđači precizirali tačan položaj baterija,  a zatim je otvarana vatra po tačno određenim ciljevima, koji su  uništavani.

Postepeno je vatrena i taktička nadmoć prešla na Lenjingradski front. Nikakva odbrana, koliko god da je majstorski bila postavljena, nije bila u stanju da obezbedi pobedu. I.Govorov je došao na ideju, reklo bi se potpuno nezamislivu za grad koji je sa svih strana opkoljen: da se od snaga u neprijateljskom prstenu za izvršenje krupne operacije formira udarna (!) grupa. „Ideja udara iz opkoljenog grada“ – docnije se sećao maršal, – „omogućivala je osvajački proboj i sovjetskim snagama davala u ruke izuzetno snažan faktor – operativno iznenađenje“.

Komandant je taj plan metodično i uporno sprovodio. Tokom leta i u jesen 1942.godine uspeo je ne narušavajući stabilnost odbrane da iz prvog ešalona formira sedam streljačkih divizija. Idući sa pričom unapred, da kažemo da je udarna grupacija, stvorena od njih, pri izvođenju operacije za probijanje blokade Lenjingrada  –  „Iskra“ – odigrala najbitniju ulogu .

Zamisao operacije je bila da se kontraudarima dva fronta – Lenjingradskog (general L.A.Govorov) i Volhovskog (general K.A.Mereckov) – uništi nemačka grupacija koja je bila stacionirana  severnije od sela Sinjavino, da se blokada probije i da se ponovo uspostavi železnička veza grada sa Velikom zemljom, duž južne obale Ladoškog jezera.

Šliserbuško-Sinjavinski istup je bio širok 12 – 17 km i dubok oko 15 km.  Sa  zapada je taj učvršćeni rejon štitila Neva po širini između 400  i 600 metara i sa strmom levom obalom visine 12 – 14 metara. Nemci su čitavih 16 meseci jačali odbranu tako što su  ivice obale polivali vodom kako bi se obala zaledila, a pristup su prikrivali višeslojnom  vatrom i žičanim ogradama. Nemačka grupacija za šliselburško-sinjavinski  istup je brojala 10 – 12 hiljada ljudi, skoro 700 topova i bacača, oko 50 tenkova i jurišnog oruđa. Sa takvom snagom nije bilo lako izaći na kraj. Ali se moralo!

Operacija „Iskra“ je počela 12.januara 1943.g. ujutro, posle snažne artiljerijske pripreme, u kojoj je učestvovalo preko 4,5 hiljade oruđa i bacača. Odmah posle artiljerijskih udara na led Neve su se otklizali jurišni odredi, grupe za rasturanje ograda i ekipe pionira  67. armije. Za izuzetno kratko vreme oni su forsirali Nevu i koristeći metalne „mačke“ – kuke, stepenice, čaklje,  popeli su se na strmu obalu. Preko reke je prebačen tenkovski bataljon 286. streljačke divizije koja je zajedno sa pionirima i pešadijom upala u „2. gradić“. Žestoke bitke su se razvile duž Volhovskog fronta koji se kretao u susret Lenjingradskom.

U izveštaju 18.nemačke armije, kada su sumirani  rezultati prvog dana operacije, konstatovano je: „Bez obzira na hrabar otpor naših snaga i kontranapade, protivnik je već prvog dana bitke uspeo da se probije duboko. Naše jedinice su toliko izmorene da su tek nešto malo uspele da uspore dalje napredovanje protivnika“.

…Sedam dana i noći, sa upornošću koja nije slabila, nastupale su sovjetske jedinice. Od jutra 18.januara istovremeno sa istoka i zapada delovi 67.armije Lenjingradskog i udarne armije Volhovskog fronta, počeli su sa jurišem na Radna sela br. 1 i 5. U 9,30 je oslobođen grad Šlisenburg, a do kraja dana i južna obala Ladoškog jezera je potpuno očišćena od neprijateljskih jedinica. Napravljen je koridor širine 8 – 11 km kojim je Lenjingrad dobio kopnenu vezu sa ostalim delom zemlje.

Istog dana, Državni komitet za odbranu je doneo odluku da se izgradi železnička pruga južnije od Ladoškog jezera. Železnička grana od stanice Poljana Oktobarske železničke linije do Šlisenburga, dugačka 33 km, je izgrađena za samo 19 dana. 7.februara u Lenjingrad  je sa Velike zemlje stigao prvi voz, i nešto je teža postala dnevna porcija hrane…

Ti događaji, stari već 70 godina, mogu da nas nauče mnogom. Pre svega – moralnoj čvrstini pred onima koji nas uveravaju da istoriju treba čitati na „nov“ način, tako što će se brisati i život, i dela naših očeva i dedova koji su slomili kičmu nemačkom fašizmu,  znači tražiti da se rat ponovo odigra, da se kanal  duhovne veze onih koji sada žive sa herojskom generacijom boraca, generacijom onih iz Blokade,  zatrpa. Ali – ne  dozvoliti da se ta veza zatrpa  –  znači   –  sačuvati naslednost sudbine  našeg naroda.

Jurij RUBCOV

Izvor: RUSKIDOM.RS

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top