Dušan Bastašić, аутор са Јадовно 1941. - КУЛТУРА СЈЕЋАЊА

Почетна » Архива за Dušan Bastašić » Страна 4

БУДО СИМОНОВИЋ НОВОМ КЊИГОМ ОТКРИО ТАЈНУ СКРИВЕНУ 80 ГОДИНА: Како су прота и хоџа, носећи црвену звијезду и вјерска обиљежја, побиједили подјеле и сачували образ Старог Влаха!

5. мај 2026.

У великој сали ГО Нови Београд, 21. априла, представљена је нова књига Буда Симоновића Записи на оморици, која је већ имала своје промоције у Новој Вароши и на Жабљаку, испод Дурмитора. Ријеч је о потресној хроници рата и судбине четири породице: Новосела испод Дурмитора, те Мусића, Караматијевића и Пурића са Златара, којима је Други свјетски рат сурово укрстио животне путеве. О књизи су, кроз преплет личних сјећања и стручне анализе, говорили глумица Бранка Петрић и Жељко Лекић (потомци проте Јевстатија Караматијевића), књижевна критичарка проф. мр Зора Јестровић, те социолошкиња Маја Крек, која је и сама изданак породице Мусић. Завршну ријеч дао је аутор, Будо Симоновић. Јестровић: Књига у служби истине Књижевна

Бојанић: Народ који заборавља своје жртве пристаје на сопствени нестанак

4. мај 2026.

Док други народи од свог страдања граде темељ идентитета, ми га разарамо изнутра – делећи мртве, умањујући истину и одричући се памћења које једино може да нас одржи као народ… претворили смо се превише у ,,грађанисте”, који гледају само у будућност и профит. Постоје истине које боле. Не зато што су нетачне већ зато што су сувише тачне и чињеничне. Док други народи стрпљиво, систематски и државнички граде своју културу сећања, ми као да се такмичимо ко ће брже заборавити сопствено страдање или га ублажити. Док други сабирају своје жртве, ми их делимо. Док други подижу институте, музеје и меморијале, ми водимо бескрајне унутрашње расправе – ко је био „у

Вукелић: Некажњени злочин у Добровољачкој доказ двоструких аршина у БиХ

2. мај 2026.

Некажњени злочин у Добровољачкој улици у Сарајеву доказује политику двоструких аршина у БиХ и на простору бивше Југославије, јер су за ратне злочине искључиво кажњавани Срби, а злочини над српским народом углавном су остали без судског епилога, оцијенио је државни секретар у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Србије Никола Вукелић. Вукелић је истакао да Срби готово из дана у дан обиљежавају трагедије и страдања у злочинима почињеним над припадницима српског народа. – За те злочине готово нико није одговарао. Јуче смо обележавали годишњицу страдања Срба у западној Славонији, а сутра ћемо обележити годишњицу злочина над припадницима тадашње регуларне ЈНА. Међутим, ни за то нико није одговарао –

Акција “Бљесак” ратни злочин и етничко чишћење српског народа из западне Славоније (ФОТО/ВИДЕО)

1. мај 2026.

Код спомен-обиљежја посвећеног убијеним српским цивилима и војницима из Западне Славоније данас су положени вијенци и цвијеће поводом обиљежавања 31 године од погрома Срба у хрватској злочиначкој акцији “Бљесак”. Акција “Бљесак” је ратни злочин и етничко чишћење српског народа из западне Славоније и истина мора бити сачувана од ревизије, рекао је данас предсједник Републике Српске Синиша Каран. Каран је истакао да је падом западне Славоније, а касније и Книнске Крајине заокружен процес који је довео до потпуног нестанка српског народа са простора Хрватске. – Не можемо а да не повежемо страдање деведесетих година са оним што се дешавало у НДХ у којој је над српским народом, Јеврејима и Ромима почињен геноцид

Саопштење поводом годишњице страдања Срба из Западне Славоније 1. и 2. маја 1995. године (акција ’Бљесак’)

30. април 2026.

Првог маја 1995. Хрватске оружане снаге извршиле су агресију под кодним називом „Бљесак“ на Српску аутономну област (САО) Западна Славонија, у саставу Републике Српска Крајине (РСК), у вријеме док је ова област била под заштитом УН-а (Операција Уједињених нација за враћање поверења у Хрватској), познату под називом „Сектор Запад“. Против западнославонских Срба, са око 15.000 житеља и са око 4.000 војника, кренуло је више од 16.000 припадника хрватских оружаних снага. Заштитне снаге УН-а, на вријеме упозорене од стране хрватских генерала, повукле су се на безбједна мјеста, препуштајући своје “штићенике” на милост и немилост агресору. Сјећајући се Јасеновца из 1941. и Пакрачке Пољане из 1991, народ Западне Славоније кренуо је у

How We Left Our Own Suffering Nameless

29. април 2026.

Nearly a decade ago, and I may be mistaken here, so I ask my readers for understanding, members of the Jadovno non-governmental organization came forward with a proposal to introduce a specific term, a phrase for the genocide committed against Serbs in the Independent State of Croatia, hereinafter referred to as the NDH. SRB Their proposal was “Pokolj,” in Serbian meaning “Slaughter.” It sounded eerie, unsettling, and dark, but given what it was meant to describe, it could hardly sound otherwise. Nevertheless, in the hope that the Serbian public would begin to discuss this issue, I, then a young man who had just completed his undergraduate studies, wrote a modest

Лекар и песник рањеног детињства

29. април 2026.

Козарска села су горела, у пламену нестајале сиротињске уџерице, а у збегу, дубоко у шуми, међу хиљадама нејачи, највише жена и деце, у лето 1943. године, рођен је Рајко Срдић. Његова мајка Петра из Црне Долине код Приједора пупчану врпцу пререзала је српом којим је жела жито на скровитим пропланцима, окупала га на потоку и завила у стару крпу. „Преживео сам, на велико чудо. Многи моји вршњаци, деца рођена у збеговима, усташким логорима, колибама и вододеринама, нису имала ту срећу. Свуда, по целој Козари, Поткозарју и Кнешпољу, о њиховом страдању сведочили су гробови, мали, дечји, са крстачама од прућа”, каже Срдић. Тако о себи, о рањеном детињству у Другом светском

МАТЕМАТИКА СРАМА: 80 ГОДИНА ЛАЖИ И БЈЕЖАЊА ОД ГРОБОВА У ДОЊОЈ ГРАДИНИ: Новинар и публициста Зоран М. Кос за „Новости“

27. април 2026.

Недавно сам на странама Новости, у тексту „Доња Градина ћути, а ми статирамо“, указао на поразну чињеницу наше небриге према највећем српском гробљу под отвореним небом. Међутим, иницијатива Миодрага Линте да Србија оснује Меморијални центар у Београду – који би се наводно „систематски борио“ за истину – приморава ме на оштру реакцију. Пише: Зоран М. Кос Као новинар истраживач и дугогодишњи сарадник Антуна Милетића, човека који је архивски овековјечио јасеновачки пакао, не могу немо посматрати покушај „београдизације“ сећања. Ово није само полемика; ово је одбрана аутентичног стратишта од кабинетског маркетинга који нас удаљава од костију које у Доњој Градини и данас јаучу и чаме. Између костију и кабинета Док се из удаљених

ЈОШ ПОНЕШТО ИЗ МОЈИХ СЕЋАЊА НА ЈАДОВНО

27. април 2026.

Из књиге Милана Трешњића – ИЗ КРАЉЕВСТВА НИКОЛЕ ТЕСЛЕ, Гамбит Јагодина, 2012. Анти Павелићу, загребачком адвокату, да стане на чело Независне државе Хрватске, благослов је дао Адолф Хитлер, канцелар Немачке, а прећутно и Римски папа, поглавар католика у свету. Хришћанство Адолфа Хитлера, као и његовог италијанског узора Бенита Мусолинија, засновано је на истим расним, политичким и верским начелима, на чистунству крви, вере и молитве. Католичанство је религија свих којима је божји апостол у Риму. Православље је грех хришћански, јер је то безбожје, такође и ислам… Према томе учењу и веровању, није грех истребити невернике и људске створове који загађују католичке вредности. Стога ендехазија оштри каме, оштри мачеве и пуни цеви

Мићо И. Мартиновић: Молитва на Коларићу

27. април 2026.

Вапај молитве покајничке нек пут неба сине и силно јурне у висине, и мученика бол умине! Клонуле главе на груди,Сједим заривен u густи мрак,У тишини све је, зидови хладниТамне ноћи одбачен свлак.Само мисли из клонуле главе,Kапљу у ноћи слеђене зјап,Ума мрачно предсказање,Ил’ можда скривени неки знак? Клижу мисли трепераве, свеле,Изгубљене у времена тамним скутима,Љепљиве, тешке и вреле,Kроз лавиринте загубљеним путима.Истрже се душа из окова пути,Па ко свила, божанским ношена дахом,У предворју древнога мрака слути,Да вјековима све је, покривено прахом! Тијело, савијено у болном грчу,Знојним челом ледени камен дира;Док пламенови воштана тијела срчу,Клизи душа тунелом мистичног вира!Може ли човјек над понорном хриди,Упрегнут сјенима у трагичном сразу,Да обзорје божанских вртова види,И из

Људи, бјежимо болан, побиће нас!

24. април 2026.

Невероватни су путеви којима је ово сведочанство о последњим данима живота нашег деде и прадеде стигла до нас, његових потомака. Мјесто и вријеме догађаја: СФРЈ, Тузла, октобар 1976. Здраво, ја сам Зоран, изгледа да ћемо бити цимери – рече младић отворивши врата на скромој собици у студентском дому. Други момак, свјетло смеђе косе и свијетло плавих очију погледа га пријатељски – Јесте, бићемо цимери, ја сам Владимир. Ријеч по ријеч и стигоше двојица новопечених цимера и будућих пријатеља до породичне историје. Обрад, отац мој, био је момак, као ми сад, кад су га усташе четрдесет прве ухапсиле – рече Зоран. Одведоше га, отеше из рођене куће у Љубији. Убацише у

ДОЊА ГРАДИНА ЋУТИ, А МИ СТАТИРАМО: Зоран М.Кос за „Новости“ о највећем српском страдању у НДХ

24. април 2026.

У сусрет најављеној церемонији у Доњој Градини, сарадник Антуна Милетића и Лордана Зафрановића, новинар и истраживач Зоран М. Кос доноси нам опомињући ауторски текст. Отворено говори о парадоксу наше културе памћења: зашто поље највећег српског страдања и три деценије након ослобођења музеолошки „ћути” и зашто административни протоколи не смију бити замјена за истински институционални завјет? Текст преносимо у цјелости: На прагу девете деценије од пробоја јасеновачких логораша, истина о страдању у систему логора смрти НДХ и даље пребива у болном расцјепу између церемонијалног протокола и сурове тишине терена. Дуго смо оправдање за занемаривање Доње Градине тражили у идеолошким оковима прошлог вијека, у југословенском систему који је, зарад лажног пројекта „братства

Владимир Умељић: ВЛАДИКА ПАКРАЧКО-СЛАВОНСКИ ЈОВАН, ГРЕХОВИ И ХРИШЋАНСКО ПОКАЈАЊЕ

23. април 2026.

„Има књига и радова који су ‘на ивици’ попут књиге Александера Корба, који је тврдио да геноцид над Србима у Хрватској није био планиран.“, тако Владика Пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк), „један од водећих стручњака за Холокауст на простору некадашње Југославије“, као пише „Политика“, Београд, 22.04.2026. На каквој је то ивици Александер Корб, кога су иначе Владика Јован, Вељко Ђурић Мишина, Дејан Ристић и сви остали, до данас водећи људи у београдском Музеју жртава геноцида својевремено промовисали, угошћавали и позивали на научне манифестације у Београду, Загребу и Бања Луци? Александра Корба, који заступа став да се Србоцид, „геноцид над Србима у хрватској држави 1941-1945. никада није десио, да је то измишљотина српских

Сећање на јасеновачке жртве на амерички начин: Амбасадоркина сућут Хрватима

23. април 2026.

Никол Мекгро се док је “жалила” жртве придружила Хрватима, не поменувши ни реч о томе да су жртве заправо Срби. Амбасадорка Сједињених Америчких Држава Никол Мекгро “одала је почаст” жртвама Јасеновца на амерички начин. “Данас смо се придружили хиљадама Хрвата у сећању и одавању почасти свима које су усташе убиле у концентрационом логору Јасеновац. 81 годину након пробоја затвореника и ослобођења логора, Спомен-обележје Јасеновац стоји као подсећање на страдање жртава и страхоту Холокауста. Поново потврђујемо посвећеност истини, сећању и достојанству за сваку жртву”, објављено је на званичној страници Амбасаде Сједињених Америчких Држава у Хрватској, уз фотографију Никол Мекгро која одаје “почаст”. Док се “моли” за страдале, не помиње за кога

Владимир M. Банковић: Како смо остали без имена за сопствено страдање

22. април 2026.

Дати име значи повући линију, рећи да је ово део нас, да је ово нешто што памтимо као целину и што не препуштамо ни случају ни туђем тумачењу. ENGLISH Пре скоро деценију, а ја ту можда и грешим, па нека ми читаоци не замере, чланови удружења Јадовно 1941. из Бање Луке изашли су у јавност са идејом о именовању геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској (у даљем тексту НДХ). Њихов предлог био је израз ”Покољ”. Звучао је језиво, страшно и мрачно, али имајући у виду шта му је био задатак да именује, није могао ни бити много улепшан. Авај, у нади да ће српска јавност почети да дискутује на