Dušan Bastašić, аутор са Јадовно 1941. - КУЛТУРА СЈЕЋАЊА

Почетна » Архива за Dušan Bastašić » Страна 4

ДОПИС НА КОЈИ НИ ЈЕДНА ТВ КУЋА У СРБИЈИ НИЈЕ ОДГОВОРИЛА

22. јануар 2026.

Зашто документарни филм „Гаравице“ није приказан ни на једној од најгледанијим ТВ кућа у Србији. Након више од годину дана дописа, директних разговора са уредницима и молби да се документарни филм „Гаравице“ прикаже у Србији – што су телевизијске куће у Србији категорички одбијале — 9. јануара 2026. године упућен је још један званичан допис сљедећим медијима: РТС, Пинк, Хепи, Б92, К::CN1, Прва, Вести, Н1, Нова, К1, Курир, Танјуг, Уна, Блиц и Народна ТВ. Ниједна од наведених телевизијских кућа није одговорила на допис. Поред тога, важно је истаћи да нико од Срба на значајним позицијама у Српској православној цркви, нити у институцијама Републике Србије, није покушао да помогне како би

Навршава се 33 године од агресије хрватских снага: Нико није одговарао за убиство 348 Срба

21. јануар 2026.

33 година од агресије хрватских снага на јужне дијелове Републике Српске Крајине у којој је 1993. године убијено и нестало 348 Срба, од чека 55 цивила, међу којима 34 жена и троје дјеце узраста до 12 година. Навршава се 33 године од агресије хрватских снага на јужне дијелове Републике Српске Крајине /РСК/ у акцији кодног назива Масленица у којој је 1993. године убијено и нестало 348 Срба, од чека 55 цивила, међу којима 34 жена и троје дјеце узраста до 12 година, саопштено је из Документационо-информационог центра Веритас. Иако је агресија извршена на заштићену зону УН и пред очима многобројних припадника УНПРОФОР-а, нико до сада није процесуиран за злочине над

Ђурђица Драгаш: Уочи Светог Јована

19. јануар 2026.

Далеко сте… прекрио је снег наше пусто село… Далеко сте, ал’ бићете сутра с нама… у пламену свеће, у нашој молитви, у осмеху једне Јоване и снази једног Вука. Кажу да се на Богојављенску ноћ отварају небеса, да се остварују жеље које те ноћи замислите.Био је синоћ пун месец, небо чисто, препуно звезда, а моје жеље превелике.Да смо здрави и да вас имамо…Ех… да имамо вас…Ал’ немамо… Увенуше заувек изданци нашег стабла. Осташе на Крушковачама ваше дечје очи, недоживљене љубави, нерођена деца.Осташе заједничке радости, свадбе и крштења.Oстаде живот…У вашим умирућим очима заледише се слике огњишта и црвених, ситних јабука што миришу на прозору до пролећа. Сутра нам је слава! Питам

Зборник радова „Правни поредак Независне Државе Хрватске“

19. јануар 2026.

Крајем јануара 2018. године изашао је из штампе зборник радова „Правни поредак независне Државе Хрватске“ (ур. Борис Беговић, Зоран Мирковић) који су презентовани 30. марта 2017. године на конференцији на Правном факултету Универзитета у Београду. Аргументи изнети у излагањима и веома живој расправи на конференцији у великој мери су потврдили основну хипотезу да је Независна Држава Хрватска ипак била држава. У раду конференције су учествовали и председник САНУ Владимир Костић, чланови САНУ Данило Баста и Љубодраг Димић, водећи домаћи историчари, као и велики број наставника и сарадника Правног факултета универзитета у Београду. Извод из предговора Зборника: “Историја Независне Државе Хрватске (НДХ), па тиме и правна историја те творевине, сагледавала се

Вучићи из Чипуљића убијени на Јадовну?

17. јануар 2026.

Прије осам година, Александру Вучићу, тада предсједнику Владе Р. Србије, упутио сам писмо у коме сам навео податке из двотомне студије „Јадовно – Комплекс усташких логора 1941.“ аутора др Ђуре Затезала, који говоре о страдању Срба из села Чипуљић код Бугојна на подручју комплекса логора Госпић – Јадовно – Паг. Међу жртвама, на попису се налазе и имена Анђелка, Илије и Стеве Вучића. Анђелко је дјед садашњег Предсједника Р. Србије. Одговор на писмо није стигао. Преко неких од функционера покушао сам касније исто, неколико пута али узалуд. Данас је на порталу РТ, а многи су портали то пренијели, објављена колумна вриједног историчара др Немање Девића под насловом: „Вучићи из Чипуљића“

Обиљежене 33 године од страдања бораца и цивила на Сувој Међи

16. јануар 2026.

На локалитету Сува Међа код Новог Града, 12. јануара је обиљежена 33. годишњица страдања троје цивила и 56 бораца Четвртог батаљона Новоградске бригаде Војске Републике Српске. На дан 11. јануара 1993. Бањане су напали припадници такозване Армије БиХ из Цазинске крајине. Након напада, Новоградска бригада консолидовала је редове и током Одбрамбено-отаџбинског рата учествовала у одбрани Републике Српске. Предсједник Борачке организације Нови Град Маринко Гачић рекао је да је Новоградска бригада највећи губитак претрпјела на данашњи дан 1993. године у нападу Петог корпуса такозване Армије БиХ. Према његовим ријечима, овај датум и страдање српских бораца треба да буду сачувани од заборава. Предсједник Скупштине Борачке организације Нови Град Милорад Агбаба подсјетио је

ДУШКО МУЖДЕКА: У ВЛАОВИЋА НЕМА ТКО ДА ОРЕ

16. јануар 2026.

Књига евоцира страдање Срба 1941. године. Аутор кроз потресну причу, поткрепљену аутентичним догађајима и личностима, говори о масакру над српским становништвом у Независној Држави Хрватској који је прерастао у највећи злочин геноцида. Душко Муждека, српски хуманиста, књижевник, правник, рођен је 1920. године у Глини, Банија, а умро у Београду 2008. године. Правни факултет уписао је у Загребу. Међутим, 1941. године, усташе су га заједно са породицом и другим Србима депортовале у логор Цапраг у Хрватској. По изласку из логора, преселио се у Београд и 1944. године учествовао у борбама на Сремском фронту. Правни факултет завршио је у Београду. У периоду Информбироа провео је две године као заточеник на Голом отоку. Последњу

Скелани, 33 године од злочина: О тихом и тужном дечаку чија је кућа поново пуна радости

16. јануар 2026.

Кад је све било готово, кад су низ Дрину утихнули рафали и по селима изнад воде догореле последње куће, кад је пао и последњи камен са камена и последња крвава кама враћена у корице, кад су се по селу утишали крици и јауци, умрли недоклани и извађене последње очи, остала је само прича о тихом, тужном дечаку, великих, уплаканих црних очију који је остао сам на свету. И једна фотографија, ваљда најтужнија од како је рата и ратовања. На њој дечак, у некој светлој јакници, у ледено јутро поред Дрине, стоји сам крај три свеже хумке и три крстаче закићене белим пешкирима. А под црном земљом му је све што

Ђурђица Драгаш: Робље

16. јануар 2026.

Весламо ка смрти својој, ка острву проклетом. На леђима нам Велебит, зелен и мрачан. Изнад нас плаво,испод нас плаво,у средини галија наша.Робље смо са крстом око врата,са кућом родном у очима. Весламо ка смрти својој,ка острву проклетом.На леђима нам Велебит,зелен и мрачан. Прегазисмо га табанима крвавим,напунисмо ждрела његова животима нашим.Оживесмо,обожисмо безданке мрачнеочима дечјим,плављим од неба. Робље смо,зверским канџама оковано.Весламо ка хридима сивим.У пустињи оној смрт нас чека.Кези се разастрта по врховима каменим. Весламо…y очи је гледамо.Живи, а мртви.Без сутра,без страха јер….иза смрти је небо,плаво,наше,вечно. Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш

Пронашла сам мог прадеду са братом и синовима на попису жтава логора Јадовно 1941.

15. јануар 2026.

Хвала удружењу Јадовно 1941. и Музеју жртава геноцида у Београду што сте ми омогућили да сазнам где су и када настрадали мој прадеда са братом и синовима. Увек ме је то мучило! Пише: Маша Живковић Све што смо о њима знали до јуче је да су били одведени из куће у Шантићевој 14 у Мостару 1941. Али сада знамо где су одведени и убијени, чак и под којим бројем су заведени били у логору Јадовно. Мој прадеда Милан (Илија) Гачић био је успешан грађевински предузимач и градио је ограду око православне цркве у Мостару, као и вилу Градића која је касније постала Титова вила. Имао је велико имање у центру

Бојан Вегара: НИСАМ НЕШТО АЛ’ САМ СРБИН

13. јануар 2026.

Борба још траје за сваки педаљ ове земље, за историју, за грб и заставу. Траје борба и Србин је увијек у Босни било тешко бит`, то сам добро научио у сваком времену и у сваком систему. Послије Олимпијаде у Сарајеву 1984. године, сазнао сам да сам Србин. Нису хтјели да се играју са мном и говорили су ми да сам Србо. Нисам знао шта је то и уплакан сам дошао кући. Имао сам само четри године. Када сам испричао ђеду и баби због чега плачем, сјели су ме и објаснили. Ђед је то урадио просто и рекао да ми нисмо као они и да су они издали Бога. А Бог

УСТАШКА „ЦРКВА“ ОПЕТ ВРЕБА СРБЕ И ЊИХОВЕ ХРАМОВЕ: Шта се крије иза идеје оживљавања ХПЦ из епохе павелићеве НДХ

12. јануар 2026.

И овогодишње обележавање православног Божића у Хрватској је, и попут прошлог, у режији Домовинског покрета и удружења грађана Хрватског православног центра из Вуковара, поново искоришћено за оживљавање теме тзв. Хрватске православне цркве, пројекта који је настао у време усташке НДХ и њеног поглавника Анте Павелића, са циљем покатоличавања и националног преобликовања Срба. За разлику од кафанских „домјенака“ које су ДП и ХПЦ организовали ранијих година, последњи у Сплиту је само наоко био углађенији, али су поруке упућене Србима остале исте – да нису засебан народ већ материјал за асимилацију, било кроз превођење у католичанство, било кроз пребацивање у псеудоправославну организацију одвојену од СПЦ.Све то је наставак Павелићеве идеје да „гркоисточњаке“

Академик Василије Крестић iизјава новинарима у Академији наука и умјетности Републике Српске /АНУРС/, гдје је представљена његова студија чији је издавач Удружење за одбрану ћирилице "Добрица Ерић" из Београда.

Василије Ђ. Крестић О Меморијалном центру српским жртвама геноцида

12. јануар 2026.

У „Политици“ објављеној уочи Нове године могли смо прочитати текст из којег смо сазнали да је патријарх Порфирије посетио Меморијални центар жртвама холокауста, који се налази на месту Старог сајмишта, на ушћу Саве у Дунав, и да се у њему поклонио недужним страдалницима. Тај чин нашег патријарха заслужује свако поштовање. Међутим, он намеће питање где је и шта је с Меморијалним центром у којем би се патријарх поклонио српским жртвама геноцида. Колико знам Јевреји имају у више европских земаља меморијалне центре, што је за похвалу. Ми у Србији немамо ни један. Што нам не служи на част. Више пута, са самог политичког врха чули смо обећања да ће ускоро бити

Др Ђуро Затезало: СВЈЕДОЧАНСТВА О ЗЛОЧИНИМА У ПЕТРОВОЈ ГОРИ И ЊЕНИМ ОKОЛНИМ СЕЛИМА ОД ДЕЦЕМБРА 1941. ДО МАЈА 1942.

11. јануар 2026.

Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање СВЈЕДОЧАНСТВА KОРДУН СВЈЕДОЧАНСТВА О ЗЛОЧИНИМА У ПЕТРОВОЈ ГОРИ И ЊЕНИМ ОKОЛНИМ СЕЛИМА ОД ДЕЦЕМБРА 1941. ДО МАЈА 1942. Геноцид над српским народом проводе усташке власти цијело вријеме постојања Независне Државе Хрватске 1941 1945. године. О стравичним призорима звјерства усташа, о изнакаженим тијелима српске дјеце, њихових мајки, очева и ђедова у овом прилогу свједоче тек ријетко преживјели с подручја Kордуна, из околице Петрове Горе, опћине Војнић. На подручју кордунашке опћине Војнић живјело је, према попису становништва од 31. децембра 1931. године, 31.249 становника. Од тога 27.608 Срба, 3.613 Хрвата и 28

Живот и дјело под судском забраном: Драган Гргић (1917-1985)

11. јануар 2026.

Драган Гргић, рођен 1917. године у селу Марин Мост код Цазина (сјеверозапад Босне и Херцеговине), 1961. завршио је писање мемоара на 500 страна. Била је то прва књига о страдању Срба и злочинима хрватских и муслиманских усташа на простору бихаћког краја и јужног Кордуна. Трагични период рата обиљежио је губитак оца, мајке и брата, као и рањавање у борбама против усташа. Након завршетка писања књиге, носилац “Партизанске споменице 1941” суочава се са забранама, кривичном одговорношћу и притисцима државних власти. У тако неријешеним сукобима преминуо је од посљедица инфаркта 1985. године у петроварадинској болници. Иза њега није остало потомство. Остао је само један испражњен трофејни пиштољ и посљедња нада да ће