arrow up
Ж | Ž
Ж | Ž

Сандра Благић: Душо моја, боли ли те неправда?

Боли ли те душо моја, што ти бар капелу нијесмо подигли? Да никне капелица, да ти бар свијећу запалимо. Да запалимо свијеће за безимену дјецу , за мајке и баке, деке и очеве, стричеве, ујаке, комшије… Душо моја, боли ли те неправда? Душо моја,под црницом земљом, боли ли те ћутање? Боли ли те умањивање броја покланих, недокланих, у Саву бачених мученичких душа? Боли ли те тишина у Доњој Градини? Или волиш што се чује само цвркут птица? Боли ли те што се окупимо само једном годишње да ти мученичку земљу цјеливамо? Да ли те боли што те спомињемо ријетко или скоро никако? Pијетко само пред изборе или кад се неки поени

УБИСТВА ЖЕНА И ДЕЦЕ НА ЈАСЕНОВАЧКОЈ ЕКОНОМИЈИ У ЈАБЛАНЦУ: У мају 1942. усташе су брутално ликвидирале на стотине болесних и немоћних

У близини села Јабланац, надомак Јасеновца, током пролећа 1942. године, вероватно у мају, забележено је неколико масовних ликвидација заточеника овог злогласног логора које су починиле усташе, подсећају из Музеја жртава геноцида. На основу сведочанства Јакице Финција, најпре је убијено 200 болесних заточеника логора у Јасеновцу. Неколико дана касније усташе су постројиле све Јевреје у логору, а потом издвојиле 400 старих и болесних и одвели их у Јабланац, где су их ликвидирали на најсвирепији начин. Миша Данон, преживели заточеник, сведочио је да је у Кули у то време било затворено око 400 жена, које су усташе седам дана оставиле без хране и воде, а затим им дале кашу препуну соли због

Крајолик око подручја логора Јадовно, поглед на Велебит

Ђурђица Драгаш: Жути јаглаци дивосељачки

Израсли, питоми и танани, као нејач дивосељачка, као јагњад невина, као поглед мајчин… Процветали су јутрос жути јаглаци на Kрушковачама.Процветали… у зеленој пустињи Велебита! Израсли из земље натопљене крвљу. Сићушни, нежни цветови… као дечје руке, као паперјаста коса под мајчиним дланом.Изашли с росом, окупани сузама. Жути јаглаци дивосељачки!!! Донеле их босе девојачке ноге.Носиле их мајке у недрима, крили старци међу грубим длановима. Донела их деца у очима… жуте јаглаце са кућних прагова.Носио их ветар са згаришта, спирала киша с хладног камена. Израсли, питоми и танани, као нејач дивосељачка, као јагњад невина, као поглед мајчин…Никли из пепела, из земље која памти крик, нож, јаук. Израсли из тишине, гажени заборавом….Нежни јаглаци дивосељачки!

Ђурђица Драгаш: Да су ми руке крила…

Да су ми очи извори исплакала бих Уну и Саву, да вам крваве кошуље оперем. Да су ми руке крила летела бих над Градином Доњом,да вам кости не газим.Црна, без гласа,птица чемерна. Да су ми очи извори исплакала бих Уну и Саву,да вам крваве кошуље оперем.Текла бих црвена и болна,мутна и мрачна ко’ обале јасеновачке. Да су ми косе гране тополе,миловала  бих вам измучена тела.Међ’ лишћем својим сакривала умируће очи.Плакала бих вам успаванку,јауком мајке што чедо изгуби. Да су ми ноге корење јабланово, направила бих вам постељу.У земљи што ка небу лети свила бих вам гнездо. Да ми је срце јако ко’ камен,исклесала бих молитву на њему.Молила бих вас за

Јован Мирић: Сахрањивање сапуна

Kад је Раде донео комад сапуна, баба-Јела му га је одмах, унезвереног погледа, отела из руке, решена да га пошто-пото сахрани. За баба-Јелу су укућани, а богами и неке комшије, већ од јуна 1942. године почели да мисле како се „смеће с ума“. Постала је ћутљива, почела је да заборавља, да се осамљује, и често је имала некако чудан израз лица… Нико није знао шта премишља у својој глави. Али од када јој је унук Раде, скојевац, пролећа 1946. године, донео из задружног дома комад сапуна за рубље, укућани су отворено у лице почели да јој говоре да је полудела. Баба-Јела је тада, наиме, шчепала тај сапун из унукове руке

У паклу Скендерије

Ово је део приче о ратном злочину за који нико није одговарао, у судским списима названим ,,Случај Добровољачка”. Извор: БУНАР БЛОГ ; НАПОМЕНА: Сви наводи изнесени у овом тексту су лични став аутора и не морају одражавати ставове редакције портала. У циљу свеобухватнијег информисања јавности, објављујемо и прилоге од значаја за мисију удружења Јадовно 1941. чак и када су они потпуно супротни његовим ставовима. Телефон у канцеларији у приземљу помоћног објекта Војне болнице Сарајево тог 2.маја 1992. зазвонио је нешто пре 13 часова. Капетан I класе Марко Лабудовић знао је ко са тог телефона зове и пре него што је подигао слушалицу. – Хало-изговорио је са зебњом. – Генерал Кукањац-представио

Ко год се и данас поузда у клицање народа, изгледа да је заборавио судбину Богочовјека

Питам се некада како су спавали Јерусалимљани тих дана између „Осана Сину Давидову“ и „Распни га, распни!“. Пише: Отац Дарко Ристов Ђого Да ли су сањали Сина Давидовог, да ли су слутили колико се блиско у њиховим срцима крије та тако прелазива а највећа граница – она између човјека који поздравља Богочовјека који сједи на магарету и онога који у Њему види гору увреду за своје себељубље од разбојника? Шта им се мотало по главама и срцима? Да ли је и то „осана!“ било површно, само промијењиви утисак, једнодневни догађај или су у њему били цијелим бићем? Како је уопште могуће да човјек и то не један – већ читав

Милош Ковић: Геноцидна резолуција

Предлог резолуције Генералне скупштине Уједињених нација о „Међународном дану сећања на геноцид у Сребреници 1995. године“ изнова нас је подсетио на то да се геноцид не може ни сакрити нити прећутати. Покушавајте да заборавите, окрећите главу на другу страну, учите своју децу да се окрену будућности. Они који су геноцид починили, или њихови потомци, доћи ће по вас. На крају ће себе прогласити жртвама а вас – џелатима. Злочин, једноставно, не да мира ономе ко га изврши. Тако је и са геноцидом. Он је опсесивна тема нација које су ову резолуцију предложиле – Американаца, Немаца па и, на балканском микро-плану, Бошњака и Албанаца. Хрвати се овом приликом, за дивно чудо,

На данашњи дан почео егзодус Срба из Западне Славоније

Из Западне Славоније је на данашњи дан прије 29 година у хрватској злочиначкој акцији “Бљесак” за само 36 сати протјерано 15.000 Срба, а убијено 283, саопштио је Документационо-информативни центар “Веритас”. Хрватске оружане снаге су под кодним називом “Бљесак” 1. маја 1995. године извршиле агресију на српску област Западна Славонија, у саставу Републике Српска Крајине, у вријеме када је ова област била под заштитом УН /УНЦРО – Сектор “Запад”/. Против западнославонских Срба, односно око 15.000 житеља и око 4.000 војника, кренуло је више од 16.000 припадника хрватских оружаних снага. Заштитне снаге УН, на вријеме упозорене од хрватских генерала, повукле су се на безбједна мјеста, препуштајући “штићенике” на милост и немилост агресору,

Од Јасеновца до Перта

Прича о 92-годишњој Невени Котур из Перта, једној од последњих преживелих из злогласног усташког логора смрти „Јасеновац“. Невена из Јасеновца је као десетогодишња девојчица одведена у усташки логор, где је преживела зверства и страхоте Независне Државе Хрватске. Након рата и ослобођења вратила се у родно место, где је живела све до 1992. и поновног буђења фашизма. Последњих 15-ак година живи у Перту са својом породицом. Сусрет са Невеном Котур, једном од последњих преживелих најстрашније српску а вероватно и светске голготе – логора Јасеновац, био је за (ко)аутора ових редова несвакидашњи и драгоцен, с дозом посебног пијетета и дубоког наклона тешком бремену судбине детета – логораша.  Поред тога, био је то

Немања Девић је прекопао многе архиве у земљи и иностранству

Немања Девић: Живели равногорци али и мир свим невиним жртвама злочина у Друговцу 29. априла 1944.

Који год њихов злочин широм Србије да поменете, они само изнова понављају научену рецитацију и отварају кишобран на ком пише: Вранић и Друговац… Пре 80 година, баш на данашњи дан, 29. априла 1944, четници упадну у село Друговац код Смедерева, које је иначе било као нека локална Сребреница у овом делу Шумадије 43-44. Партизани претходно у том селу побили све гласније неистомишљенике, једном чак и затрли породицу. Онда су одатле почели нападе и на друга села, а у Друговац доводили и сељаке из околних места и ту их убијали. Четници им претили, упадали у село, враћали око за око, чак на крају и преговарали, и ови им стрељали преговарача/е. На

Душан Басташић: Када потомци жртава Покоља проговоре

Прије неколико дана, 26. априла је била годишњица како су 1941. „оћерали наше“. Тако би наше баке говориле. Сада већ давно упокојене баке, лица избразданих дубоким борама, уоквирених у црне мараме и очима црвеним од суза. Уз њих смо одрастали ми, унучад „оћераних“ жртава Покоља, дјеца родитеља израњаваних душа. Чељад рођена са дубоко запретаном раном која би код неких од нас годинама, чак деценијама ћутала. А онда, одједном просто вриснула расипајићи бол свом ширином душе. И опет је опет забољело. Рана која се преноси са генерације на генерацију. Написао сам на Фејсу неколико реченица на ту тему: „Управо на данашњи дан у касним вечерњим часовима, прије тачно 83 године, упале

ЗБОРНИК „СТАРИ БРОД“ ПРЕМИЈЕРНО ЋЕ БИТИ ПРЕДСТАВЉЕН 24. И 25 . МАЈА

Радовић је рекао да ће јавност Републике Српске бити затечена сазнањем да је још 1941. године на простору Вишеграда и Рогатице уз Дрину био збјег од 12.000 Срба из Срема које су усташе намјеравале погубити, али да Њемачкој, која је баш у то вријеме нападала СССР, није одговарало да се на том простору врше злочини, а њемачки фашисти били су запрепашћени суровошћу усташких злочинаца. Зборник докумената „Стари Брод“ у издању Фондације „Заборављени коријени“, који документовано освјетљава размјере усташких злочина над Србима у романијском крају и дијеловима источне Босне у Другом свјетском рату, биће премијерно представљен 24. и 25. маја у Старом Броду, када ће бити служен помен старобродским жртвама убијеним

Бојанић: 02. маја можда и научимо да више и трезвеније ценимо сопствене жртве

02. маја,  ако нам се деси да нас прогласе за геноцидан народ на Генералној скупштини у УН… вероватно ће се покренути коначно и ,,лавина“ истине и са наше стране. Зар није онда било геноцида и у Братунцу, Јасеновцу, Драгинцу, Крагујевцу, Краљеву, Мачви…? Велико је питање зашто резолуцију доноси Генерална скупштина, а не Савет безбедности УН… али, и то је јасно (Руска Федерација и Белорусија су суспендоване)? Али, можда из тога научимо да више ценимо сопствене жртве, злочине и почињени геноцид над српским народом који је почињен у пар наврата само у 20. веку над Србима. Деценијама смо ћутали, као да се ништа није десило… и у два наврата пригрлили сопственог

Прва књига о злочинима у логору смрти Јасеновац, објављена 1942. године: Искази одбеглих заточеника

Прва књига о злочинима у логору у Јасеновцу објављена је 1942. године у издању Пропагандног одсјека Антифашистичког вијећа народног ослобођења Југославије. Пише:  АНТИФАШИСТИЧКО ВИЈЕЋЕ НАРОДНОГ ОСЛОБОЂЕЊА ЈУГОСЛАВИЈЕ У предговору издања пише: „У овој књижици објављујемо заједничке и појединачне исказе седморице заточеника који су успјели да се бјекством на Козару, партизанима, спасу крвавог логора у Јасеновцу. Њихови искази нијесу плод неке болесне маште, него само једноставна слика јасеновачке стварности у којој није унијето никакво додавање ни претјеривање, јер је проста и једноставна истина грознија од свачег што би ма чија – па и болесна и лудачка – машта могла измислити.“ Ову књигу објављујемо у целости, у облику у коме је објављена 1942.

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Цвита

Од четрнаесторо преживјелих у јами Равни долац најстарија је била Цвита Бошковић

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.