arrow up

УСТАШЕ У KРВАВОМ ПИРУ ВИKАЛЕ: ВРАТИ ДЕЦУ, ДОЛАЗИ ПАВЕЛИЋ!

Деда Раде (92) је преживео Јасеновац, чудом преживео клање! Злодела какве је људски ум у стању да смисли, а рука крвника почини, дешавао се ту, пред нама. Чак и они који данас славе монструме згрозили би се шта су били у стању да ураде они којима данас кличу, узвикујући „за дом спремни“. Раде Радивојац, један од преживеле деце логора Јасеновац, када је први пут посетио стратиште Срба, имао је тридесетак година. Само је видео и сетио се, а онда се од бола онесвестио! Имао је ту срећу да дочека дубоку старост. Са својих 10 година, деда Раде био је сведок језивих страхота које су се догађале на овим просторима у

Бојан Вегара: НАЈМЛАЂИ ЛОГОРАШ СИЛОСА

Лео Капетановић је најмлађи логораш из Силоса у Тарчину. Аутобусом је дошао са Илиџе код бабе Савке у засеок Равне, код села Луке надомак Тарчина, одмах послије првих барикада у Сарајеву. Инсистирао је да иде код бабе, јер на Илиџи је напето и не зна се ко ће доћи на врата. Било му је досадно у стану у Лужанима. Код бабе бар може да се игра са рођацима у селу, а и близу је шума. Тако је Лео почетак рата дочекао код бабе и нашао се на муслиманској страни и то одвојен од родитеља за које не зна ништа. Знао је само да је Илиџа српска, али више од тога

ВИНKОВЦИ: ГОДИШЊИЦА УБИСТВА ПОРОДИЦЕ ЗМАИЋ – ЗЛАТKО, БРАНKА И ЋЕРKА НИНА УБИЈЕНИ У СТАНУ

30. јануара навршава се тачно тридесет и три година од злочина у Винковцима када су на тај дан 1992. у своме стану у центру града убијени су домаћин Златко Змаић (48), његова супруга Бранка (48) и ћерка Нинослава, која је имала само 19 година. Реч је заборављеном догађају који никада није био интересантан ни политичарима, ни представницима невладиних организација али ни правосудним институцијама. Ово су неспоменуте жртве грађанског рата који је вођен у периоду од 1991. до 1995. године а реч је о обичним људима, цивилима који су своју националност, нажалост, платили животом. Змаићи су одлучили да остану у свом граду и онда када су Срби масовно у избегличким колонама

Радмила Тонковић о ревизији историје и српском страдалаштву, академику Србољубу Живановићу, Гидеону Грајфу и сукобу у Украјини

Радмила Тонковић је једна од најобразованијих Српкиња – научник, академик, историчар, филолог, философ, професор, преводилац, писац, новинар и авијатичар. Високо образована на нашем Универзитету на Филолошком и Филозофском факултету, школовала се и на универзитетима у Манхајму, Хајделбергу, Лондону и на чувеном Универзитету “Ломоносов” у Москви, а студије завршава са “Златном значком” као најбољи студент факултета. Она је и прва жена – ваздухопловни новинар и прва жена-ваздухопловни уредник на Балкану, а као списатељ, новинар, публициста и преводилац пише и објављује у многим часописима у земљи и иностранству. Добитник је Ордена Карађорђеве звезде II степена. Интервју води: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српске историје -Како видите деловање људи који умањују број српских жртава

Ђурђица Драгаш: НАШИ

Наши сте, наша вас крв оживела. Корацима нашим трагове остављате. Гледамо вас,очима што не стигоше да остаре.Плачемо сузама невиним,небеским.Носимо штит над главама вашим.Наши сте,наша вас крв оживела.Корацима нашим трагове остављате. Ал’ не знате ви то.Не знате одакле вам снага,ко вам путеве од корова чисти,ко вас од олује чува. Не знате да смо и ми живети хтели,сунцу руке пружати,од кише к небу расти.Не знате да су нас посекли,као пшеницу што не стиже да се класјем окити.Као јагњад, невину и белу.Као дрво младо, зелено и ломно.Не знате ви…. Праштамо вам јер…с неба се боље види.Ако ви не знате,ми знамо.Руке нам посекоше,ал’ чувамо вас,крилима нашим. Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: ЂУРЂИЦА ДРАГАШ

Свједочења о злочину над Србима на Смрикама код Травника

Сваки час падало је по неколико удараца кундаком, ланцима и још неким другим предметима а да се нико није смио ни окренути. Толико су ударали да су људи падали као покошени. Онај ко би зајаукао, добијао би још више удараца. Спомен-обиљежје Смрике код Травника налази се недалеко од центра Новог Травника, на локалитету Ћамића брдо. Споменик је подигнут 1975. године у спомен на 700 жртава фашистичког терора из Другог свјетског рата. Споменик је изведен према пројекту архитекте Богдана Богдановића, једнога од највећих југословенских градитеља меморијалне архитектуре. У Смрикама је, према неким доступним изворима, убијено око 700 цивила али тачан број до данас није утврђен.  Прво масовније хапшење српског становништва у

Рeинтeгрaциja злoчинa

У пoвoду гoдишњицe мирнe рeинтeгрaциje Зajeдницa пoврaтникa хрвaтскoг Пoдунaвљa дaлa je признaњe Брaнимиру Глaвaшу. Ниje их зaсмeтaлo штo je нeпрaвoмoћнo oсуђeн зa рaтнe злoчинe нaд Србимa, зaсмeтaлo их je штo су им збoг тoгa пригoвoрили Цeнтaр зa мир, нeнaсиљe и људскa прaвa и Дoкумeнтa. Пише: Паулина Арбутина Хрвaтскa jaвнoст и oвe би гoдинe jeдвa и примиjeтилa Дaн мирнe рeинтeгрaциje хрвaтскoг Пoдунaвљa, спoмeндaн прeмa Зaкoну o блaгдaнимa, a нe би сe ни сjeтилa знaчaja jeднe oд нajуспjeшниjих мирoвних инициjaтивa дa Зajeдницa пoврaтникa хрвaтскoг Пoдунaвљa ниje пoвoдoм oбиљeжaвaњa 27. гoдишњицe мирнe рeинтeгрaциje дoдиjeлилa признaњe ни мaњe ни вишe нeгo Брaнимиру Глaвaшу, нeпрaвoмoћнo oсуђeнoм зa рaтнe злoчинe пoчињeнe нaд српским цивилимa у Oсиjeку 1991.

Усташко свједочење о злочинима: Мучио сам и убијао Србе на све начине

Међу документима Динарске четничке дивизије у Војном архиву у Београду налази се и записник о саслушању усташе Анте М. Гојчете, који има шест густо откуцаних страница. Документ је објављен у књизи Милослава Самарџића „Војвода Ђујић и Динарска четничка дивизија“. У заглављу документа стоји: „Учињено у Горском штабу Динарске војно-четничке дивизије, у планини, 2. септембра 1942. године. Обавештајни одсек. Предмет: Истрага. Испитивање заробљеног усташе Гојчета Милина Анте (79)“. Гојчета, која је затечена на одсуству, рођена је 1923. године у Читлуку. Прије рата био је рудар, а у то вријеме био је на служби у Главном усташком стану у Загребу, у Прерадовићевој улици бр. 5. Оптужени је на почетку саслушања изјавио да

Оливера Шекуларац: За оне што су заборавили деду и крст његов, вечности нема

Од Божића, радосни празници у низу… Крстовдан се Богојављањем окитио, небо отворио, и опет су очеви стихови близу… „Крститељу свети Јоване, вране се легу у торњу твоје звонаре…“ Па нек’ буде воља Божија, можда ме виде они који су ми крст даривали. А мој крст је лички, јадовнички, из велебитских јама изникао, у равници све у јамама оплакао, избеглички од рођења… Мој крст је дедин, изгорео са кућом, а у мојој души још гори. Преклан са њим, а сваким даном све више збори и боли. У сваком празнику сузом ромори и молитви приволи. У мом крсту завичајна колевка тихо се њише, зна и она да је због прадедовског крста постала пуста.

Поглед са дна јаме Равни долац

ГОСПОД ГА ЈЕ ВАСКРСАО ТРИ ПУТА: Необична животна судбина Србина из Лијевна

Нисам чуо да је Господ три пута васкрсавао, али јесам да је праштао 77 пута и још 77 потом.  Али ни да се негдје љепше светило тешком злочинству и бездушју као у старом Лијевну. То је ово данашње Ливно, страшни град из појања слијепог гуслара Филипа Вишњића, који пјесмом слави и жали великог харамбашу Старца Вујадина, а кога Турци „бише и мучише, вадише му свијетле очи чарне“, поврх Лијевна у бијелој кули. Но, издржао је, не издаде младе крчмарице које су га вином напајале, ни јатаке што му заклон бјеху. Лијевно је први назив овог мјеста, изведен из старословенске ријечи „хлијевно“, мјесто гдје се слива земаљско благо. То је преважан

veritas2.jpg

ВЕРИТАС: Саопштење поводом годишњице страдања Срба са Равних Котара 22. јануара 1993. године (акција “Масленица”)

Двадесетдругог  јануара 1993. године Хрватске оружане снаге извршиле су агресију на јужне дијелове Републике Српске Крајине (РСК). Агресија под кодним називом “Масленица” извршена је у току реализације “Венсовог плана”, којим је годину дана раније РСК стављена под заштиту мировних снага УН-а (УНПРОФОР). Била је то трећа по реду агресија Хрватске на заштићено подручје УН-а, у чије чланство је примљена двије године раније.У наредних неколико дана хрватске оружане снаге су успјеле да заузму неколико десетина квадратних километара на Равним Котарима, укључујући и аеродром Земуник и неколико висова на Велебиту, и да преузму контролу над браном и хидроелектраном Перућа. У овој агресији највише су страдала три српска села: Ислам Грчки, Кашић и

Ђурђица Драгаш: Очи Јованове

Питају ме, прогоне ме, чекају ме, гледају ме.. Уснуле, залеђене, скамењене,очи Јованове. Нежне, дечје, нељубљене,очи Јованове. Видим их у сваком кутку неба,чујем у свакој капи кише. Гледају ме из злаћаног  класја,уплашене и окрвављене. Крију се у мраку Велебита, гоњене и ухваћене,  рањене и уморене,очи Јованове. Отргунте са мајчиних груди, из очевих руку.Уплакане и престрављене, умируће очи Јованове. Очи што запамтише небо без месеца и  мокру траву, задах крвника и мирис крви. Гледају ме, невиђене, заборављене.Питају ме, прогоне ме, чекају ме,очи Јованове. Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: ЂУРЂИЦА ДРАГАШ

Душан Опачић: ЗЛОЧИН ПОД ЛЕДОМ – СЕЋАЊЕ НА НОВОСАДСКУ РАЦИЈУ

Преко тебе ће срљати разбијене хорде, Још једном ћеш, Дунаве, тећи крваво врући, Лешеви с твога дна ће душмане своје свући И поздрављаће своје осветнике горде. (Јован Поповић) Други светски рат донео је невиђено страдање милионима људи широм света, али и велики број злочина који су оставили ожиљке српском народу који не зарастају. Један од најмрачнијих догађаја у историји нашег народа, који симболише најсуровији облик насиља и мржње, јесте Новосадска рација, спроведена у јануару 1942. године. У току само два дана, град Нови Сад и његови становници постали су жртве систематског етничког чишћења, у којем је живот изгубило око хиљаду и триста (према неким проценама и до две хиљаде) недужних људи, док су хиљаде других доживеле неописиве патње. Овај злочин, који се догодио у Бачкој, представља

Црно језеро: Гробница за 2000 Срба

Одломак из записа Светозара Ћулибрка из Бушевића. Светозар је био првоборац и носилац Споменице 1941. „Мало затим, уђе један усташа и издвоји десет људи, затим их свеза и поново врати. Говорило се да ће у Госпић на рад или у Њемачку. Навече је улетио у цркву један усташа са исуканим бајонетом. Ишао је од човјека до човјека и сваком стављао бајонет под грло, пријетио и псовао. Тако их је припремио за покољ који је већ био почео те ноћи  у Соколском дому. За њим је дошао други усташа и донио кутију „Ибра“ у којој је било 500 комада цигарета и свима их подијелио. Стављајући цигарету у уста, Илија је тихо

Скеланко мајко

Руке шириш, Богу се молиш, децу штитиш, у Вишњег гледаш. Куда си пошла жено без гласакуда ти замрло тело ходакако те носе умрле ноге,како кораке однесе вода? Куда си кренула, о мајко српскадок крик бола у небо сежелака ти земља а нога чврстапотмули бати под тобом беже. Куда ходиш, о хероиносоколи тићи пред тобом летевинуше се анђели Христакрила им млада у своду светле. Руке шириш, Богу се молишдецу штитиш, у Вишњег гледаш,ђавољи окот редом смрт бацати са дечицом на престо седаш. Куда си пошла Српкињо, мајкобљесак твог лица сунцу је зракстигла си, ево царице светла,у наручју Христа стисак је јак. Невена Татић-Карајовић Посвећено мајкама Скелана које су страдале и изгубиле

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Битка за Сибир

Давно jе почело то кидисање на Русиjу, интензивирало се средином 19. века,

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.