Како законодавством тако и пропагандом, усташке власти подстичу развијање што веће мржње против српског народа како би оправдали злочиначка дјела, приказујући истовремено усташки покрет као ослободилачки, који је, уз помоћ Бога, ускрсао на срећу хрватског народа. Усташка пропаганда је имала снажан расистички карактер, јер је ишла јасно свом циљу истребљењу Срба и Јевреја из Хрватске, и све подређивала само томе. Намјера је била биолошко уништење Срба и Јевреја, са задатком стварања „чистог животног простора“ Хрвата. Ипак, у том систему су постојале одређене разлике када је ријеч о пропаганди према Србима и Јеврејима. Јевреја је било далеко мање и према њима су усташе примењивале њемачки приступ „расне политике“. Срба је било

Послије успоставе НДХ, усташки терор је брзо захватио читаву Босну, па и њен средишњи дио. У Завидовићима су усташе ухапшене људе држали у затвору хотелске испоставе, у којој је шеф био Смаил Куленовић. Највећи дио оних који су ухваћени крајем јула и 1. августа, међу којима су били Срби и Јевреји, тога дана је транспортован, према изјави Јакоба Данона, возом до Босанског Брода, гдје су искрцани и преведени преко моста у Славонски Брод, затим укрцани у теретне вагоне и отпремљени у Госпић. Данон је о путовању ових заточеника записао: „За вријеме пута од станице Босански Брод до станице Славонског Брода усташе и цивили који су крај нас ишли, почели су

Рат је завршен 1945. године и дошла је слобода. Али су остали трагови, ожиљци. Хиљаде згаришта, стотине хиљада усмрћених људи, велики број инвалида и сирочади. Утихнуло је оружје и зарасла су гробља, запустјеле бројне бездане јаме и стратишта. Немар је прекрио и логор смрти Јадовно на Велебиту, Слану и Метајну на отоку Пагу, логоре Ступачиново и Овчару, концентрациони логор Госпић, казнионицу и мучилиште у згради Окружног суда у Госпићу. Све до данас, више од пола вијека по страдању толиких невиних људи, ова мјеста су углавном необиљежена, понека тек означена, и то недостојанствено, без пијетета према осуђенима без суда, без правде, према онима који су убијани таквом брзином да се смрти

И у источној Босни су усташе транспортовали Србе у логор Јадовно. Највише их је одведено из Бијељине, Зворника, Тузле, Власенице, Рогатице и околних српских насеља. Почетком јуна, усташе су похватали неколико десетака Срба из Бијељине и околине, већином трговаца и обртника, међу којима је био и свештеник Миленко Поповић. Ноћу су их батинали у затвору среског начелства, а дању их, као у Огулину, Винковцима и неким другим градовима, изводили да чисте улице, док су их мјештани пратили погрдним ријечима и ударцима. Ова група је 23. јуна отпремљена у логор Даницу, одакле је, заједно с другим Србима, у јулу, у једној од пет композиција, транспортована у логор Јадовно. Сљедећа већа скупина

Логор Јадовно на Велебиту, први логор масовне смрти на подручју Независне Државе Хрватске, и након пуних 50 година по много чему представља енигму, прије свега по великом броју невиних жртава. Планински пропланак ограђен бодљикавом жицом, с неколико дрвених барака, у којима су боравили логорска управа и усташе то није био логор у правом смислу те ријечи, већ посљедња животна тачка оних који су из разних крајева НДХ упућивани у концентрациони логор Госпић, а преко њега у смрт. Мјесто гнусног злочина утемељеног у геноцидном законодавству НДХ, које се у пуној мјери манифестовало масовним терором над српским и јеврејским народом. Звјерства извршена на Велебиту и отоку Пагу од средине априла до поткрај

И с подручја Херцеговине, у исто вријеме када и из других крајева НДХ, Срби су транспортовани, преко Мостара, Сарајева, Славонског Брода, Загреба и Карловца, у логоре Госпић, Јадовно и Слана. Овај пут је прешао велики број Срба и Јевреја из Мостара, Љубиња, Требиња, Стоца, Љубушког, Коњица и других херцеговачких насеља. У вријеме капитулације Краљевине Југославије, 16. и 17. априла, у Мостару је успостављена усташка власт. За усташког повјереника је постављен Иван Хочевар, дотадашњи гардијски официр. Истовремено је формиран усташки стожер, на чијем челу се налазио Станко Шарац, а чланови су били: Ђуро Спужевић, судија, Стјепан Барбарић, судија, постављен за логорника, Петар Врдољак, професор, Мато Бунтић, директор занатске школе, Мирко Удиљак,

IIНЕЗАВИСНA ДРЖАВА ХРВАТСКА ДРЖАВА ГЕНОЦИДА И КОНЦЕНТРАЦИОНИХ ЛОГОРА Успостава Независне Државе Хрватске   Усташки покрет вуче своје коријене од др Анте Старчевића (1823-1896),[1] названог „оцем домовине“. Иако није имао увијек исти став према Србима, он је својом расистичком теоријом и дјеловањем Странке права, коју је основао 1861. године, покренуо праву лавину мржње против Срба, које није признавао за народ, већ за „нечисту пасмину“ зликовачке ћуди и „влашки накот“ који треба истријебити.[2] Неке владајуће политичке идеје у Хрватској XX вијека заснивају се на Старчевићевом учењу. Његови сљедбеници, као што су Јосип Франк, Доминик Мандић, Иван Пилар, Керубин Шегвић, Анте Павелић и други, више од пола вијека су на тлу Хрватске развијали