fbpx
Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Арбитража на Дунаву, Апатин Хрватској?

Хоће ли део Апатина припасти Хрватској? Кратак одговор је – неће. Али, хајде да видимо због чега се уопште поставља такво питање

Немања Старовић – историчар, публициста

Распад бивше Југославије, оне социјалистичке, а притом и федеративне, створио је низ проблема, од којих су по својим последицама свакако најтрагичнији ратови који су однели десетине хиљада живота, а стотине хиљада људи начинили избеглицама. Но, једна од последица тог хаотичног распада бивше нам државе јесте и ситуација у којој практично ниједна од граница између држава наследница није до краја утврђена, односно не постоје закључени споразуми о разграничењу.

Добро је познат спор између Словеније и Хрватске, који се тиче Пиранског залива и приступа Алпске републике отвореном мору, као и онај између Хрватске и Црне Горе око полуострва Превлака, односно затварања улаза у Бококоторски залив. Међутим, и остале границе између бивших југословенских република, некада тако лежерно називане „шарама у мермеру“, представљају извор спорења вишег или нижег интензитета. То је случај са разграничењем Србије и Босне и Херцеговине на Дрини, Хрватске и БиХ на Уни, као и на подручју Неума, те БиХ и Црне Гора на подручју Суторине између Требиња и Херцег Новог. Разграничење Црне Горе и лажне државе Косово узрок је веома насилних протеста који месецима бесне у Приштини.

Све то скупа представља контекст у којем се мора сагледавати питање разграничења Србије и Хрватске. Но, не може а да се не примети како је управо Република Хрватска у центру већине граничних спорова који су подигнути на виши међународни ниво и који производе опасне политичке тензије. Изузимајући државну границу са Мађарском, која је наслеђена из доба СФРЈ, наши западни суседи су у некој врсти граничног спора са свим државама које их окружују.

Граница између Србије и Хрватске се најгрубље може поделити у два сегмента. Први од њих се протеже Сремом, од српског села Јамена на југу, па све до хрватског Илока на северу, где дотиче Дунав. Тај део границе није под спором и са начином на који се протеже сагласне су обе стране, иако и ту постоје бројне нелогичности, које би уз мало добре воље могле бити исправљене. Споменимо само пут Јамена-Моровић, на којем се у једном делу гранична линија поклапа са белом линијом која раздваја саобраћајне траке, те се стога путник који иде у правцу Моровића заправо креће кроз територију Србије, док онај који иде у правцу Јамене путује кроз Хрватску. Или пак одмаралиште-болница Принциповац, кроз које буквално пролази гранична линија остављајући смештајни објекат једној држави, а кухињу другој.

granica SR HrИпак, далеко проблематичнији је други сегмент границе који се протеже уз Дунав, од Илока и Бачке Паланке на југу, до Мађарске на северу. Република Хрватска заступа становиште да државна граница мора пратити границе општина, које су пак зановане на пређашњим границама катастарских општина утврђеним још у доба Аустро-Угарске. Проблем са таквим ставом лежи у чињеници да тако дефинисана граница не прати ток Дунава, који је у деценијама и вековима иза нас више пута мењао свој ток, што услед природних гео-климатских процеса, што као резултат организованих радова на пресецању његових окука и меандара, како би се олакшала пловидба. Ако би хрватски став добио међународно признање, граница би се чак 19 пута удаљавала са Дунава и улазила на копно једне од обала, да би се опет вратила средини речне матице. Тиме би се створио читав низ територијалних „џепова“ укупне површине од 10-ак хиљада хектара се леве (српске) обале Дунава и око три хиљаде хектара са десне (хрватске) обале. Највећи број ових „џепова“ налазио би се на подручју Сомбора и Апатина, а један би чак захватао део урбаног подручја Апатина, односно индустријске зоне са јужне стране насеља!

Став Републике Србије је принципијелан и заснива се на међународном праву и прописима који дефинишу разграничење на међународним пловним рекама, што Дунав свакако јесте. У таквим случајевима, државна граница по правилу прати средину речног тока, односно речне матице, чиме се олакшава међународна пловидба и компнезују сва природна померања до којих долази у речном току. И фактичко стање у највећем делу поткрепљује позицију наше државе, будући да готово читаво подручје са леве обале Дунава контролише српска гранична полиција.

Процена аутора овог текста је да ће питање разграничеања Србије и Хрватске остати конзервирано још доста времена, које се свакако мери годинама, односно да се неће активније приступати његовом решавању. Српској страни одговара статус кво у којем фактички и држи скоро све што у спору потражује, док Хрватској страни није у интересу да активира следећи гранични спор, док претходна жаришна тачка сличнога типа, а то је разграничење са Словенијом на подручју Пиранског залива, не буде санирана. Такође, тактички посматрано, Хрватска ће вероватно причекати нешто повољнији моменат за притисак на Србију, када се наша држава буде додатно приближила чланству у Европској унији, односно када чланство у њој уместо удаљеног циља за нашу државу постане реална могућност.

Коначно, разумно је закључити и то да хрватски захтеви, неутемељени у међународном праву и пракси, представљају максималистичку позицију, од које ће у одређеном повољном моменту ипак одустати, повећавајући тиме изгледе за остварење свог истинског циља – проширења државне територије на два дунавска острва, Шаренградску и Вуковарску аду. Такав исход би значио да Хрватска ипак на два места прелази на леву страну обале у односу на средину матичног тока, односно да „овладава“ током Дунава. На надлежним органима Републике Србије је да ту и такву стратегију западних суседа препознају и адекватно се припреме за тешку борбу на плану дипломатије и међународног права.

Неко би у шали можда рекао да прихватање хрватских захтева може на мала врата увести део Апатина у Европску унију, али у спору ове врсте опрезни и методични приступ је далеко кориснији од шеретског.

Либерланд

Током претходне године домаћа, али и инострана јавност се забављала причом о микронацији под називом Либерланд, коју је маргинални чешки политичар Вит Једличка прогласио на делу територије под граничним спором Србије и Хрватске, тачније на подручју десне обале Дунава које је некада чинило речну аду Горња Сига. Иако самом Једлички и његовим присталицама хрватски органи реда нису дозволили да ступе на седам квадратних километара самопроглашене државе, тема Либерланда се у више наврата враћала у фокус јавности. Док је у српској штампи углавном покривана из шаљивог угла, у Хрватској су се појавила и упозорења да пројекат Либерланда може штетити интересима њихове државе у граничном спору, јер потцртава и открива светској јавности сву апсурдност граничне линије за коју се залажу.

Пише: Немања Старовић

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помози рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Пратите нас на друштвеним мрежама: