Arbanasi gone Srbe sa njihovih starinačkih baština na Kosovu 1890. godine

Rađeno u kancelariji Načel. okruga topličkog — 11. maja 1890. godine

Boja Jakovljević iz Crkoljeza, Jovan Savić iz Belice i Dobrosav Jeftić iz Sogrla, pećske nahije u Turskoj, prestali su ovom Načelstvu i izjavili sledeće:

Mi smo kao zemljedelci živili u našim selima kao starosedijoci od pamtiveka; obdelavali smo našu zemlju i gajili stočarstvo, — pa tako smo i ove godine zasejali žito po njivama našim kao uvek, okopavši kukuruze i uredili novpće; no nas u ovome našem mirnom živovanju uznemiriše Arnauti, raznim kinenjem i mučenjem, a iz kojeg uzroka nas počeše od nekog vremena goniti ne znamo, ali mi smo silom i zulumom njihovim naterani bili da našu dedovinu ostavimo za svagda, i u Srbiji utočišta potražimo —a to je bilo ovako:

28 aprila t.g. došli su u naše kuće Arnauti iz sela Ukče i to: Zejnul Ibrahimov, Abaz Muslić, Sadik Kamberov, Bećir Kajtazov i Daut Arifov, a iz Sogrla Amet Alitović. Kada stupiše u kuću, naložiše odmah vatre po kućama, pomeštaše svoje stvari i uvedoše svoje familije, pa nas onda počeše goniti napolje iz naših kuća, veleći „Hajte u Srbiju — ovde za vas nema više opstanka“. Mi se nismo hteli odmah seliti, — te su nam tako čeljad naša i arnautska pomešana zajedno živila u kućama našim čitavu nedelju dana. No kad nas posle toga počeše Arnauti tući i mučiti, preteći nam da će nas sve redom pobiti, upirući nam u grudi pune puške, a nad decom čineći razna svirepstva, — šta smo znali raditi drugo, no da izbegnemo izvesnu smrt, dalje mučenje i zversko nasilje, nego da se selimo u Srbiju, na koje smo se i rešili, te se tako 3. maja tek. god. krenemo nas 7 familija sa 73 duše, 37 konja, 419 grla sitne stoke i 75 grla govedi, a sem toga prtljag naš i pokućanstvo natovareno na konjima.

Kada se rešismo da idemo, napred pomenuti Arnauti ponudiše se da nas prate, našta mi i pristadosmo, da bi što sigurnije do srpske granice došli, a sa njima su bili još i ovi Arnauti: Feta Fejzin i Redža njegov bratanac iz Kostrca, i Hisan iz sela Baletine.

Do blizu granice putovali smo mirno, no tu nas Arnauti, navedu na zasedu, koju su bili zauzeli Turci Kolašinci, koji su u selu Koporiću na samoj granici naseljeni i koji toga puta behu u busijama.

Puške odjedanput zapucaše, te se tako otpočeo boj; naša pratnja pucala je na Turke Koporićane i asker koji sa njime pomešan beše, a oni opet na njih, no to je bilo tako udešeno, da jedan drugog ne gađaju u meso, nego samo su prividno puškarali da time nas obmane i da nas pobiju i opljačkaju, a to se i time tvrdi, što ni sa jedne strane od njih niko nije ni poginuo niti je koji ranjen.

Mi smo pak grozno stradali i to: poginuo je Živan Vukajlović star 17 god. i Stevan Cavuć star 45 god., njegova žena Stojana i njeno dete od 3 meseca i Stanisava žena Jovana Cavuća, a ranjen je sin Joksima iz Poljana, mladić od 15 godina.

U toj našoj pogibiji, a usred dima od pušaka, uplašeni i bez oružja razbegli smo se na sve strane, no jedva smo se nac 16 duša spasli i prešli ovamo sa 10 konja i prtljagom, a ono drugo cve pade u rukama Koporićana kao roblje i plen i Bog jedini znade šta je sa njima do sada učinjeno.

Ovo se sve desilo na 15 metara blizu granice, koje i srpski pogranični stražari posvedočiti mogu, tim npe što su nas oni i prihvatili i pod puščanom vatrom s opasnošću svoga života izbavili nas i to 10 konja s prtljagom. Turski pak asker (nizam) koji je na karaulama namešten da obdržava red i mir, u mesto da su nas branili i zaštitili, oni su još pomagali razbojnicima, da nas pljačkaju, ubijaju i plene.

O ovome slučaju javili smo odmah sreskom načal. u Kuršumliji, čim smo tu prispeli i on nas je i na saslušanje uzeo, no neznamo — da li je što po ovoj stvari dalje preduzimao, te da nam se oteta stoka, prtljag i pokućanstvo sa robljem zajedno vrati, a ubice i razbojnici kazni podvrgnu.

*Boja Jakovljević *Jovan Savić *Dobrosav Jevtić potp. S. Miljković

Overava — Načelnik okr., P, Božović

Rađeno 14. maja 1890. godine u Načelstvu topličkom

Predsta ovookr. Načelstvu Radenko Vučetić iz Peći u Turskoj, begunac, pa izjavi sledeće:

U petak 3. ov. meseca prebegao sam iz Turske u Srbiju preko granice na mestu „Merdare“.

Iz Turske sam prebegao od turskog zuluma, koji uzima sve veće razmere, a evo šta je i kako je:

Od Mitrova dana na na ovamo, Arnauti — seljani — svakog dana napadaju na nas hrišćane i zlostavljaju nas pošto nas prethodno opljačkaju, oni su se tako osilili da im ni same turske vlasti ništa ne mogu, jer ne smeju van varoši da šilju svoje zaptije da ih hvataju, pošto Arnauti i samim zaptijama — žandarima — prete ubistvom.

Radi uverenja navodim nekoliko slučajeva i to:

Antonije Ralovića i bratanca mu iz Rudnika ubili su muadžeri — naseljenici — Arnauti, zbog toga što je Antonije branio svoju kćer, ne davši im da je poturče. Ovi su Arnauti iz Belice.

Pre 5 nedelja Smail Adžijini sinovi i Murtez Peljić iz Radavca ubili su Milića Ćalića iz Trebovića samo zato što nije mogao da im isplati ucenu od 1.000 groša.

Đorđa Kovinića i još 3 kuće njegovi rođaka, npu prelazu za Srbiju kod karaule na Koprivici, opljačkali su Bošnjaci — Turci, oduzev im cve. Od ljudi je prebeglo samo 1 čovek, 1 žena i dva deteta, ostalo je koje pobijeno a koje zarobljeno.

Da nabrajam još, bilo bi mnogo, no ovde velim samo toliko, da Arnauti nemilice otimaju nam imanje i ženskinje. Ako se koji usprotivi smesta bude ubijen.

Ovo bi isto i sa mnom bilo, da nisam prebegao otuda i ja bih poginuo.

U Peći sam radio terzijski zanat, no mada sam u varoši bio, ipak život mi je bio u opasnosti. Neki Bilja Devolović, ćaja čaršijski, sudio se sa mnom zbog jedne mehane koju je moj brat držao, pa kad nije dobio kod suda turskog, on je pratio nekog Mukkora arnaut. kasapina iz Peći da mog brata Atanasija ubije, no srećom tu se desili Bek Alija iz Plavljana i Rama Usen iz Petrča i oni ga odbranili. Ovaj Bilja kad i tu nije uspeo on mi je javno pretio, ja li da mi oduzme imanje, ja li da me ubije.

U Peći imam od imanja jednu mehanu, dućan i kuću, od ovog imanja imam i tapije koje se kod mene nalaze.

Ja bih ovo imanje prodao, jer nemam nikog u Peći koji bi (sa ovim rukovao, a vratiti se nesmem, ako li pak ne odem, za izvesno vreme to će mi se svo upropastiti.

Molim vlast :da ako znade kakovog puta i načina, učini šta treba da se ovim zulumima stane na put, jer ako ovako u dalje ustraje, sav će narod hrišćanski iz tih krajeva napustiti svoje imanje i begati amo u Srbiju, da se ukloni od očevidne smrti.

ja Radenko Vučetić

Overava
Načelnik okr. topličkog, Š. Božović

Kraljev. srpski Konsulat
Pov. № 77.
Prichtina
Priština, 18. maja 1890.

Gospodinu đeneralu Savi Grujiću, ministru predsedniku i min. in. dela — Beograd

Gospodine ministre predsedniče,

Juče je mutesarif otišao u Mitrovicu da ispita stanje Srba begunaca iz okruga pećskog, o kojima sam vam unekoliko mojih ranijih izveštaja pisao, a potom i da izvidi i pitanje o smetnjama dreničkog kajmakamata. Osim njega otišao je i vojni komandant iz Skoplja. Govori se, da će mutesarif s vojskom morati ići u Drenicu, jer kajmakam nigde nesme da se mrda iz konaka.

Prekjuče dođe mi na štakama iz Mitrovice, upućen od strane sveštenika, neki Arsenije Mitrović, starac od sto godina, iz sela Žerovnice sreza mitrovačkog i zavapi za pomoć jer ga neki Hasan Arnautin iz mitrovačke Banjske upropasti, ubivši mu sina Miladina, pošto mu je kuću sagoreo i ognjište razorio. Arsenije ispričavši mi svoje jade pokaza i dve nezalečene rane dobijene od Hasana. Đedovina mi je, reče starac, u Žerovnici od preko 300 godina a sada ovaj krvolopija eto šta sa mnom učini. Žena mi je pobegla svojini a unuče ostavih u prijatelja.

Zgrozio sam se nedelima Arnauta, videvši plačna, ranjena i ucviljena starca, da sam se i sam njegovoj tuzi pridružio. Nema čoveka kojem se neće suza niz lice prosuti i bol u duši pojaviti, ko vidi i ko čuje kako ovdi nečovečno postupaju Arnauti sa Srbima.

Pošto sam Arseniju dao pet dinara i naranio ga, uputim ga paši. Osim toga no gavazu pošljem vizit kartu i u istoj na turskom preporučim mutesarifu Arsenijevu molbu. Istina mutesarifu, no kazivanju gavaza, nije bilo pravo što sam ovako postupio ali je ipak starca primio, saslušao i još mu dao 5 gr. iz svog džepa. Arsenije mi priča da ga je paša lepo primio i da ga je pitao ko ga je meni uputio. Prvina mi je pašo, odgovorio mu je starac što ovdi dolazim na sam u putu upitao na Kosovu jednog nepoznatog Srbina, te me je on uputio na konsula da me do tebe dovede. Starac je odavde otišao veseo i zadovoljan blagosiljajući i mene i kralj. vladu koja me je poslala u nadi da će mu paša pomoći, jer mu je naredio da mu se kroz dva dana javu u Mitrovici, gdi će ići.

Primite, gospodine ministre predsedniče, i ovom prilikom uverenje moga osobitoga poštovanja.

Šef Konsulata ponizni, Luka K. Marinković

Prvi put objavljeno: 1890

Na Rastku objavljeno: 2007-11-16
Datum poslednje izmene: 2007-11-15 19:28:03

(Rastko)

Izvor: SRBI NA OKUP

Vezane vijesti:

Paralovo – strah, batine i poniženje

Pljačkom proteruju Srbe

Čije je naše Kosovo? A koji smo to mi?