СС Ханџар дивизија у Француској

Веровали или не, али током Другог светског рата формирана 13 Вафен СС Ханџар дивизиjа, чиjи су командни састав чинили Немци, док су воjници били добровољци, наjвећим делом „Хрвати муслимани“ и око десетак одсто „Хрвати католици“ из Босне и Херцеговине, тада у саставу НДХ, убрзо по оснивању послата jе у Француску!

Дивизиjа jе носила СС униформе, са немачким орлом и хрватским грбом – црвено-белом шаховницом, док су на глави имали фес са знаком мртвачке главе, традиционалном ознаком СС jединица. Дивизиjа jе формирана 1. марта 1943. од 21.000 добровољаца, од коjих jе задржано у њеном саставу 13.000 наjспособниjих.

Међутим, према неким хрватским изворима, насталим после 1991, дивизиjу нису чинили добровољци већ “принудно мобилисани Хрвати”. Треба рећи да су све СС jединице, укључуjући и оне састављене од Немаца, по правилу чинили добровољци привржени национал-социjализму, коjи су морали да задовоље нацистичке критериjуме. СС jединице су биле “партиjске” формациjе, за разлику од регуларне немачке воjске у коjу су били регрутовани воjни обвезници Немачке, као и Немци становници држава окупираних од Трећег раjха, попут некадашње Југославиjе.

Убрзо по формирању, у jулу, СС Ханџар дивизиjа jе послата у Француску на обуку, а уjедно и да поjача немачко воjно присуство у тоj окупираноj земљи. Размештена jе на врло великом простору коjи обухвата шест департмана централне Француске – између Клермон-Ферана и Тулуза. Штаб jединице jе био у градићу Пи-ан-Велеjу у департману От Лоара, складиште опреме у Мендеу у департману Лозер… а jедан батаљон од неколико стотина воjника (мање од пет стотина), посебно занимљив за наставак ове приче, у Вилфраншу-д-Руергу у департману Авеjрон.

По историjским документима, књигама, као и у француским штампаним медиjима обjављеним после рата, по доласку у Француску, jединица “сеjе страх међу домаћим становништвом чинећи крађе, разбоjништва и силовања”. Локалне новине “Ла Монтања” из Клермон-Ферана пишу о “крађи живине и напаствовању жена”. Слично пише и Жил Труд у књизи “Етнички сукоби у Титовоj Југославиjи”. Наjjезгровитиjе jединицу карактерише “39-45 Магазин” (свеска 76 Југославиjа 41-45): “Немци неће никад успети да дисциплинуjу припаднике jединице, коjи делуjу много више као наоружана банда него као воjници”.

По хрватским изворима, jединица jе била изложена “изузетно тешким воjним вежбама и строгоj радноj дисциплини коjа ниjе одговарала младим Босанцима”. Међутим, многи записи говоре и о “посебно лошем односу немачких официра према муслиманским воjницима”, као и о њиховом “понижаваjућем односу” према њима, као о главним узроцима незадовољства воjника.

По писању “39-45 Магазина” (свеска 76), коjи jедно поглавље посвећуjе побуни у Вилфраншу, муслимани су у СС Ханџар дивизиjи били у краjње подређеном положаjу у односу на Хрвате католике, немачке официре и неколико фолксдоjчера у саставу jединице. Добровољци муслимани су називани погрдно “Муjосима”. Слично пишу и локалне новине “Ла Монтања”, као и Р. Фалиго и Р. Кауфер у своjоj књизи “Полумесец и кукасти крст”…

Било како било, део батаљона стационираног у Вилфраншу-д-Руергу се побунио у зору 17. септембра 1943. Неколико официра jе разоружано, док jе њих петорица убиjено. Имами, распоређени у jединици, позиваjу на мир. Већ око поднева побуна jе угушена. Двадесетак побуњеника jе што током борби или одмах по гушењу побуне, или након кратког поступка, побиjено, док jе неколицину преки суд послао у концентрациони логор Сакенхаузен.

Након побуне, у циљу смиривања страсти у jединици, сам Хаjнрих Химлер упућуjе писмо командном саставу jединице чиjи садржаj указуjе да jе разлог побуне пре свега био потцењивачки однос официра према воjницима муслиманима. У писму између осталог стоjи: “Не желим да због jедне глупости или неспособности неке изоловане особе, макар и jедан од тих храбрих добровољаца пати због неспретног хумора и ускраћених права коjа смо им гарантовали… Забрањуjем ироничне шале и примедбе на рачун муслиманских добровољаца…”

Већ краjем септембра исте године први делови СС Ханџар дивизиjе напуштаjу Француску одлазећи за Шлезиjу. По писању “Ла Монтања” Немци, како би смањили напетости у jединици, позиваjу и њиховог верног савезника, великог jерусалимског муфтиjу, Хаџ Амин Ел Хусеина, склоњеног у Берлину, да посети СС Ханџар дивизиjу, како би смирио воjнике. Хаџ Амин Ел Хусеин се одазива позиву и дошавши, у новембру, у Шлезиjу “поздравља босанске воjнике хитлеровским поздравом позиваjући их на дисциплину и свети рат”

У децембру jе jединица већ у Аустриjи, да би почетком 1944. пристигла у Босну. Деjствуjу прво у околини Винковаца и потом у источноj Босни. У Брчком, Градачцу, Биjељини, Зворнику, Кладњу и Власеници чине jезиве злочине над цивилним становништвом. У већ цитираном “39-45 Магазину” (свеска 76) пише “Дивизиjа се борила против партизана, али jе нарочито коришћена за истребљење цивилног становништва”.

По избиjању ратних сукоба у екс-Југославиjи 1991, поред борби и пљачки води се и пропагандни рат. У почетку се користи настанак СС Ханџар дивизиjе и бизарни догађаjи у Вилфраншу-д-Руергу, како би се дочарале прилике у Југославиjи. Јединица састављена наjвећим делом од муслимана служи као добар пример како би се указало на проблем више националне и више конфесионалне Југославиjе “творевине настале у главама неколицине лоше надахнутих интелектуалаца”…

Међутим, Хрватска и њени савезници убрзо користе догађаjе 1943. у Вилфраншу-д-Руергу у политичке сврхе нове државе. Међу наjангажованиjим на том послу jе Мирко Грмек (1924-2000), Хрват, а од 1967. и француски држављани, угледни лекар у Францускоj и директор студиjа на Високоj школи историjе медицине и биологиjе.

Наjкраће речено, човек, независно од двоjих политичких опредељења, од угледа у Францускоj, Мирко Грмек, у сарадњи са своjом супругом, француском књижевницом Луjзом Ламбриш обjављуjе 1998. књигу “Побуне у Вилфаншу”, тврдећи да су се “присилно мобилисани” воjници СС Ханџар дивизиjе побунили у Вилфраншу 1943. “против нацизма… jер су желели да се прикључе покрету отпора…” Наjкраће, револт претстављаjу као “антифашистичку побуну”. Мали детаљ, аутори насловљаваjу књигу “Побуне у Вилфраншу” (у множини), као да jе било више “побуна”, мада jе била само jедна.

М. Грмек и Л. Ламбиш су такође политички врло активни током и након краjа грађанског рата у екс-Југославиjи. Оптужуjу француског председника Франсоа Митерана, jер jе по њима, стао на српску страну (?). Критикуjу одлуке Уjедињених нациjа, jер српска страна на основу њих, по М. Грмеку и Л. Ламбиш, припаjа делове Босне и Хрватске (?). Луиз Ламбиш, по смрти супруга, наставља заjедничко дело. У више текстова искључиво оптужуjе српску страну за ратне сукобе, а 2005.обjављуjе књигу “Нећемо никад видети Вуковар”, у коjоj описуjе “геноцид над Хрватима”.

Што због расположења у Францускоj, изазваног потезима Слободана Милошевића, што због лобирања за хрватску страну у сукобима, jедна улица у Вилфраншу мења име у “Хрватску авениjу”. Вилфранш се братими са Пулом и Бихаћом. На заjедничку инициjативу Владе Хратске и Савета департмана Авеjрон и општине Вилфранш, 17. септембра 2006, на месту где се налазила касарна батаљона коjи се побунио, уређен jе парк коjи добиjа име “Поље хрватских и босанских мученика” у знак сећања на “младе воjнике Хрватске и БиХ, пале током побуне против нацистичког угњетавања”, како стоjи у оснивачком акту.

Свечаности присуствуjу председник владе Хрватске Иво Санадер, министар спољних послова Француске Филип Дуст-Блази, потпредседница хрватске владе Јадранка Косор, министар културе Хрватске Божо Бишкупић, амбасадори Хрватске и БиХ у Паризу, француски амбасадор у Загребу… удружења бораца… А хрватски амбасадор у Паризу не пропушта ниjедан 17. септембар а да не дође у Вилфранш-д-Руерг и да се поклони „мученицима палим у борби са нацистима“.

Без сумње, СС Ханџар дивизиjу, посебно „побуну“ у Вилфраншу-д-Руергу, Хрватска далеко наjвише користи за своjе спољнополитичке потребе, док на унутар политичком плану ниjе користила ову “побуну”, наjвећим делом, jер jе jавност Хрватске много више у току о улози СС Ханџар дивизиjе. Међутим, поред Хрватске, мада у знатно мањоj мери Ханџар дивизиjу употребљаваjу и центри за антимуслиманску пропаганду. Слике великог jерусалимског муфтиjе, Хаџ Амин Ел Хусеина, коjи хитлеровски уздигнутом руком поздравља сс-овце са фесовима наjчешће илуструjу антиисламске текстове уз истицање да jе Хитлер имао тесну сарадњу са муслиманима иако они не припадаjу Ариjевцима, као и да jе међу првима Хаџ Амин Ел Хусеина обавестио да jе започео холокауст. У ту сврху се издаjу књиге попут “Историjа – СС Бошњачке Ханџар” , Амадин Рошара… Наjзад, поjединци, не могавши да прихвате невероватну тврдње да су „побуну“ у Вилфраншу-д-Руергу извели антифашисти измишљаjу jош невероватниjе заплете: да су наводно комунисти убацили у СС jединицу своjе људе коjи ће изазвати побуну…

И тако историjа се “прилагођава” политичком тренутку и дневним потребама. СС воjници коjи нису презали од разбоjништва, силовања, како се писало после рата све до деведесетих, након 1991. постадоше борци “против фашизма и нацистичког угњетавања”.

Извор: НСПМ