Anka Đurović: S revolverom u rukama spasavala povređene vojnike

Bolničarka odlikovana najvišim priznanjem za humanost. Lečila je ranjenike u Prvom srpsko-turskom, oba Balkanska i Prvom svetskom ratu

Anka Đurović

ZA sve što je učinila, a učinila je mnogo, ovenčana je ordenom „Florens Najtingel“, koje samo izuzetnim pojedincima dodeljuje Međunarodni komitet Crvenog krsta.

– Najveću nagradu mi je ipak dao Bog, koji mi je u ratu sačuvao moja tri sina – izjavila je Anka Đurović Crvenčanin 5. oktobra 1923. godine u Ženevi, na svečanoj dodeli priznanja.

Burna istorija, u kojoj je itekako učestvovala, bila je iza ove hrabre i požrtvovane bolničarke, koju su ranjenici uglavnom opisivali sa dve reči – blaga i milosrdna. Nema tog fronta na kojem se za njenog dotadašnjeg života nije vodila bitka, a da ga ona nije obišla. A bila je udovica rano preminulog direktora kruševačke gimnazije Mihajla Đurovića, brinula je o ćerki i tri sina, siromašno živela i nikada se nije žalila.

Anka Đurović, devojački Crvenčanin, rođena je 1850, tako da je imala 26 godina kada je buknuo Prvi srpsko-turski rat, a ona dobrovoljno obukla uniformu bolničarke i otišla u Vojnu bolnicu u Kruševcu, smeštenu u zgradi Gimnazije. Uslovi su bili ispod svakog nivoa, nedostajalo je ljudi, ranjenici su prenošeni na volovskim zapregama, nije bilo opreme, pa je svaka pomoć bila dobrodošla, a Anka je radila od jutra do mraka. Govorilo se da je bila brižna i hrabra, tešeći ranjene da će ozdraviti i da će rat uskoro biti završen. Međutim, Turci su osvojili okolni Đunis, bolnica u Kruševcu je evakuisana, pa je Anka krenula put Beograda, gde je nastavila da radi kao bolničarka u ruskoj bolnici kneginje Šahovske.

Crveni krst je organizovao kurseve za bolničarke i među prvima se, kao jedna od prvih članica Kola srpskih sestara, dobrovoljno prijavila upravo ona. Uspešno je savladala struku, tako da je počela da radi na Hirurškom odeljenju beogradske bolnice kod uglednog doktora Vojislava Subotića, sina Savke Subotić, prve predsednice Kola.

PORUKA NASLEDNICAMA KADA je dobila prestižno priznanje, Anka se zahvalila i obratila naslednicama, mladim bolničarkama, približavajući im profesiju: – Vi savesno negujete, veselim licem i okom prilazeći bolesniku, vi mu krv u žilama oživljavate, vi mu dajete snagu da može otpor svojoj bolesti dati. Kad vidite uspeh u tome, to je najveće vaše zadovoljstvo, a zadovoljstvo čoveka pravi srećnim. Ono će vas snažiti da ćete moći u životu sve teškoće lakše izdržati, to vam ja, deco moja, govorim iz iskustva.

Ova mlada žena je lečila ranjenike i za vreme Srpsko-bugarskog rata 1895. godine, a nije mogla da miruje ni sa izbijanjem Prvog balkanskog rata 1912. Zahtevala je da je odmah pošalju u Skoplje. I Drugi balkanski rat je provela pomažući vojsci i organizujući doček ranjenika sa Merdara na Železničkoj stanici u Beogradu. I bila je jedna od retkih koja je dobila dozvolu da to radi. Previjala ih je, pomagala bolesnima, hrabrila ih… Koliko je bila jaka, govori činjenica da je preživela i koleru. Tri meseca se borila sa opakom bolešću i kada su mislili da neće izdržati, ona ih je sve iznenadila i još je po izlečenju ostala u bolnici da pomaže obolelima.

U trenutku kada je počeo Prvi svetski rat, Anka je već imala 64 godine, ali u energiji i želji da pomaže drugima nije posustala. Od Vrhovne komande je zatražila da je odmah prebace na front. Odlučila je da formira „Bataljonsko zavijalište“ za treći bataljon sedmog puka na Adi Ciganliji, kao jednu vrstu saniteta u vojsci, što je u to vreme bila novina, a za prijem ranjenika na Železničkoj stanici u Topčideru organizovala je „prihvatnicu“. Kada je njeno previjalište posetio ministar vojni Stepa Stepanović bio je zadivljen i javno ju je pohvalio. Pričalo se da je na Dunavskom keju, dok su vođene najteže bitke za Beograd, sa revolverom u rukama izvlačila ranjene srpske vojnike, a čak bi povremeno zapucala na Nemce. Dok je pomagala drugima, delujući vrlo pribrano, staloženo i hrabro, sve vreme je strahovala za živote svoja tri sina, koja su bila mobilisana i ona nije znala gde se nalaze. Tražila ih je po bojištima, pronalazeći ih bolesne, ranjene, iznemogle… Na sreću, svi su preživeli. Stizala je do Valjeva, Požarevca, Skoplja, da bi 1915. preko Crne Gore i Albanije došla u Lješ, a onda je, na nagovor sina, sa ranjenicima i civilima otišla u Francusku. Srpska majka, kako su je zvali, stigla je 1917. i do Soluna, gde se prijavila kao bolničarka Prve bolnice prestolonaslednika Aleksandra.

Po završetku Prvog svetskog rata, Anka se vratila u Beograd i tu je ostala do kraja. Međunarodni komitet Crvenog krsta odlučio je 1923. godine da joj dodeli najviše priznanje, medalju „Florens Najtingejl“. U obrazloženju je navedeno da je „srpska bolničarka pravi primer koji će služiti za ugled ženskom svetu da se odaje pozivu u kojem je ona uspela dam pored izvođenja na put svog podmlatkam radi sa toliko srca i hrabrosti oko ranjenika na bojnom polju i njihovom negovanju u bolnici kao bolničarka“.

Anka Đurović je umrla 1925. godine u Beogradu.

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

AMERIČKI MILIONER KOME DUGUJEMO ŽIVOTE SRPSKE DECE: Priča da se naježiš i proliješ reku suza (FOTO)

Podvizi i stradanja braće Nikolić

Srbe hipnotišu tvrdnjama da ne treba gledati u prošlost jer će budućnost biti sjajna

Prvi svjetski rat – Jadovno 1941.