Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу. Ако Бог да, сабраћемо се 19. јуна 2021. код Шаранове јаме.

 

Анка Ђуровић: С револвером у рукама спасавала повређене војнике

Датум објаве: петак, 10 јула, 2015
Објављено у Први свјетски рат
Величина слова: A- A+

Болничарка одликована наjвишим признањем за хуманост. Лечила jе рањенике у Првом српско-турском, оба Балканска и Првом светском рату

Анка Ђуровић

Анка Ђуровић


ЗА све што jе учинила, а учинила jе много, овенчана jе орденом “Флоренс Наjтингел”, коjе само изузетним поjединцима додељуjе Међународни комитет Црвеног крста.

– Наjвећу награду ми jе ипак дао Бог, коjи ми jе у рату сачувао моjа три сина – изjавила jе Анка Ђуровић Црвенчанин 5. октобра 1923. године у Женеви, на свечаноj додели признања.

Бурна историjа, у коjоj jе итекако учествовала, била jе иза ове храбре и пожртвоване болничарке, коjу су рањеници углавном описивали са две речи – блага и милосрдна. Нема тог фронта на коjем се за њеног дотадашњег живота ниjе водила битка, а да га она ниjе обишла. А била jе удовица рано преминулог директора крушевачке гимназиjе Михаjла Ђуровића, бринула jе о ћерки и три сина, сиромашно живела и никада се ниjе жалила.

Анка Ђуровић, девоjачки Црвенчанин, рођена jе 1850, тако да jе имала 26 година када jе букнуо Први српско-турски рат, а она добровољно обукла униформу болничарке и отишла у Воjну болницу у Крушевцу, смештену у згради Гимназиjе. Услови су били испод сваког нивоа, недостаjало jе људи, рањеници су преношени на воловским запрегама, ниjе било опреме, па jе свака помоћ била добродошла, а Анка jе радила од jутра до мрака. Говорило се да jе била брижна и храбра, тешећи рањене да ће оздравити и да ће рат ускоро бити завршен. Међутим, Турци су освоjили околни Ђунис, болница у Крушевцу jе евакуисана, па jе Анка кренула пут Београда, где jе наставила да ради као болничарка у рускоj болници кнегиње Шаховске.

Црвени крст jе организовао курсеве за болничарке и међу првима се, као jедна од првих чланица Кола српских сестара, добровољно приjавила управо она. Успешно jе савладала струку, тако да jе почела да ради на Хируршком одељењу београдске болнице код угледног доктора Воjислава Суботића, сина Савке Суботић, прве председнице Кола.

ПОРУКА НАСЛЕДНИЦАМА КАДА jе добила престижно признање, Анка се захвалила и обратила наследницама, младим болничаркама, приближаваjући им професиjу: – Ви савесно негуjете, веселим лицем и оком прилазећи болеснику, ви му крв у жилама оживљавате, ви му даjете снагу да може отпор своjоj болести дати. Кад видите успех у томе, то jе наjвеће ваше задовољство, а задовољство човека прави срећним. Оно ће вас снажити да ћете моћи у животу све тешкоће лакше издржати, то вам jа, децо моjа, говорим из искуства.

Ова млада жена jе лечила рањенике и за време Српско-бугарског рата 1895. године, а ниjе могла да мируjе ни са избиjањем Првог балканског рата 1912. Захтевала jе да jе одмах пошаљу у Скопље. И Други балкански рат jе провела помажући воjсци и организуjући дочек рањеника са Мердара на Железничкоj станици у Београду. И била jе jедна од ретких коjа jе добила дозволу да то ради. Превиjала их jе, помагала болеснима, храбрила их… Колико jе била jака, говори чињеница да jе преживела и колеру. Три месеца се борила са опаком болешћу и када су мислили да неће издржати, она их jе све изненадила и jош jе по излечењу остала у болници да помаже оболелима.

У тренутку када jе почео Први светски рат, Анка jе већ имала 64 године, али у енергиjи и жељи да помаже другима ниjе посустала. Од Врховне команде jе затражила да jе одмах пребаце на фронт. Одлучила jе да формира “Батаљонско завиjалиште” за трећи батаљон седмог пука на Ади Циганлиjи, као jедну врсту санитета у воjсци, што jе у то време била новина, а за приjем рањеника на Железничкоj станици у Топчидеру организовала jе “прихватницу”. Када jе њено превиjалиште посетио министар воjни Степа Степановић био jе задивљен и jавно jу jе похвалио. Причало се да jе на Дунавском кеjу, док су вођене наjтеже битке за Београд, са револвером у рукама извлачила рањене српске воjнике, а чак би повремено запуцала на Немце. Док jе помагала другима, делуjући врло прибрано, сталожено и храбро, све време jе страховала за животе своjа три сина, коjа су била мобилисана и она ниjе знала где се налазе. Тражила их jе по боjиштима, проналазећи их болесне, рањене, изнемогле… На срећу, сви су преживели. Стизала jе до Ваљева, Пожаревца, Скопља, да би 1915. преко Црне Горе и Албаниjе дошла у Љеш, а онда jе, на наговор сина, са рањеницима и цивилима отишла у Француску. Српска маjка, како су jе звали, стигла jе 1917. и до Солуна, где се приjавила као болничарка Прве болнице престолонаследника Александра.

По завршетку Првог светског рата, Анка се вратила у Београд и ту jе остала до краjа. Међународни комитет Црвеног крста одлучио jе 1923. године да jоj додели наjвише признање, медаљу “Флоренс Наjтингеjл”. У образложењу jе наведено да jе “српска болничарка прави пример коjи ће служити за углед женском свету да се одаjе позиву у коjем jе она успела дам поред извођења на пут свог подмлаткам ради са толико срца и храбрости око рањеника на боjном пољу и њиховом неговању у болници као болничарка”.

Анка Ђуровић jе умрла 1925. године у Београду.

 

Извор: НОВОСТИ

 

Везане виjести:

АМЕРИЧКИ МИЛИОНЕР КОМЕ ДУГУЈЕМО ЖИВОТЕ СРПСКЕ ДЕЦЕ: Прича да се наjежиш и пролиjеш реку суза (ФОТО)

Подвизи и страдања браће Николић

Србе хипнотишу тврдњама да не треба гледати у прошлост jер ће будућност бити сjаjна

Први свjетски рат – Јадовно 1941.




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top