AMERIČKI MILIONER KOME DUGUJEMO ŽIVOTE SRPSKE DECE: Priča da se naježiš i proliješ reku suza (FOTO)

Džon Frotingem i Darinka Grujić su imena koja ćete posle čitanja ovog
teksta dobro zapamtiti, a kada čujete kako su se prema našoj ratnom
siročadi ophodili u Atini, Tulonu i Nici, nećete moći da zaustavite
suze!

Džon Frotingem i Darinka Grujić su imena koja ćete posle čitanja ovog
teksta dobro zapamtiti, a kada čujete kako su se prema našoj ratnom
siročadi ophodili u Atini, Tulonu i Nici, nećete moći da zaustavite
suze!

Američki milioner Džon Frotingem spasio je tokom Prvog svetskog rata na
stotine srpske siročadi.

Foto: Wikipedia/Ministry of Information Photo Division Photographer, Arhivska fotografija

Bilo je to vreme u potpunosti drugačije od ovog današnjeg, iako je samo
godinu dana ranije bilo sve isto kao i sada: mirno, sa nekoliko oblaka
koji su se nadvijali nad Evropom kao bauci rata, patnje, stradanja i
ljudske kataklizme. A svi znamo ko najviše pati kada se pomrači čovekov
um i on utone u oluju krvi. Najviše pate deca.

Tako je bilo i u Kraljevini Srbiji, početkom Prvog svetskog rata, kada je
sva neprijateljska silesija združeno zagraktala na našu otadžbinu, u želji
da je uništi, sejući pustoš i smrt. Uplakanu decu vojska je nalazila
pored mrtvih roditelja, po putevima, po spaljenim selima, varošicama,
varošima i gradovima, i dovodila je u Mladenovac gde se nalazila
komanda.

Kud će, i šta će sa tom ratnom siročadi, bilo je veliko pitanje, sve dok u
grad nije došla žena u američkoj uniformi sa šajkačom na glavi.

Darinka Grujić, kako se zvala ova naša zaboravljena heroina, Amerikanka
srpskog porekla, nekoliko meseci ranije organizovala je u Njujorku
dobrotvornu zabavu koja je imala za cilj da prikupi nešto novca kako bi
se pomoglo Srbiji koja pati i strada.

Darinka Grujić, koju su prozvali Mama Grujić jer je zajedno sa Džonom
Frotingemom spasavala srpsku decu iz pakla Prvog svetskog rata. Foto:
Arhivska fotografija

Nju je odlučio da pohodi i industrijalac Džon Frotingem, koji se još od
ranije interesovao za naš narod i koji joj je, na njeno veliko
iznenađenje, dao ček na 10.000 dolara, što je tada bila velika suma, za
slanje bolnice. Predložio joj je da ode u Srbiju i da vidi gde je najviše
pomoć potrebna, a on će se pobrinuti za sve ostalo.

Kada je stigla u Solun, našla se oči u oči sa našom čuvenom
birokratijom: morala je da podmićuje srpske službenike da bi bolnica
krenula ka Srbiji. A zajedno sa njom, krenula je i Darinka, i dobro je da
je krenula jer je na licu mesta mogla da se uveri ko su oni kojima je
pomoć najpotrebnija: najmlađi.

Čim je to shvatila, vratila se u SAD, podnela izveštaj Džonu Frotingemu,
donela odlikovanje koje mu je poslao kralj i predložila da se osnuje dom
ratne siročadi. Ovaj je to oduševljeno prihvatio, odrešio kesu do kraja,
uključio u priču i druge američke industrijalce kao što je bio njujorški
trgovac tekstilom, Klark, a Grujićeva je krajem avgusta 1915. ponovo
krenula put Soluna, sada kao upravnica “Doma ratne siročadi Džona
Frotingema”, piše “Politikin Zabavnik”.

Dragoljub Jeličić sa 12 godina brani Beograd 1914. godine. Foto: Wikipedia Commons

U Mladenovcu je pokupila decu, kao što smo napisali na početku, i
krenula put Skoplja vozom, koji su Bugari napali u toku noći, ali srećom
niko nije stradao. Posle mnogo peripetija i velikih opasnosti, preko
povratka za Mitrovicu pa za Bitolj i Đevđeliju, deca, sada obučena u
uniforme američkih mladih izviđača ali sa srpskim šajkačama, stigli su u
Solun. Besna na bezdušne činovnike koje je bolela briga i za decu i za
sve ostalo, provaljuje u stan našeg konzula i u njega smešta decu. Konzul
joj kasnije na tome čestita.

Razapinju šatore koje je donela iz SAD, danima ne spava, noževima joj
skidaju cipele sa oteklih nogu. Srpski vojnici joj govore: “Ti, pa
Bog!”. Uskoro kreću put Pireja brodom, jer Nemci počinju da bombarduju
grad. Atinska luka ih dočekuje na veličanstven način, a njeni izveštaji
Džonu Frotingemu izlaze u američkoj štampi.

Kada je on obaveštava da je počeo sa organizacijom “Savezničkog bazara”
gde će sve zemlje koje ratuju protiv Centralnih sila predstaviti svoje
rukotvorine, ona pakuje sedmoro srpske dečice na brod, u našoj narodnoj
nošnji, i vodi ih za Njujork. Amerika u suzama dočekuje našu malu
delegaciju. Počinju da je zovu Mama Grujić, a Frotingem, valjda da ne bi
svoje ime isticao, menja naziv doma u “Srpsko-amerikanski dečji dom” i
natrag za Darinkom šalje i tovar hrane i sedam vagona odeće.

Momčilo Gavrić salutira majoru Stevanu Tucoviću tokom Prvog svetskog rata. Foto: Wikipedia Commons/Risto Šuković

Po povratku u Grčku, odmah se ukrcavaju za Francusku, ali to saznaju tek
na brodu; tajna je čuvana zbog špijuna i mogućeg napada nemačkih
podmornica. Kapetan pušta veselu decu da vršljaju po brodu. Sredinom
decembra 1916. godine stižu u Tulon, koji se ceo celcijati okupio u luci
da bi dočekao “decu mučenike”, kako ih je zvala francuska štampa. Mama
Grujić u potrazi za smeštajem naleće u Nici istog dana na “Hotel
Alhambru”, koji je delovao prazno.

– Sve je spremno za doček dece – rekao joj je vlasnik hotela.

– Kako za doček, otkud ste znali da dolazimo?! – bila je zbunjena
Grujićeva, ali je ovaj potom obaveštava da je juče saznao da stižu i da
je odmah dao da se hotel isprazni.

Foto: Arhivska fotografija

Decu automobilima prebacuju u ovo mondensko letovalište, a oni koji nisu
mogli da stanu u hotel pod svoje okrilje uzima krem društva Azurne
obale. Svi skupa slave Svetog Savu, a procesiji tokom proslave Vrbica –
za koju su deci odela poslali darodavci iz Pariza – priključuje se
doslovno ceo grad.

Kada su SAD ušle u rat aprila 1917. godine, Grujićeva šalje telegram
podrške predsedniku Vudrou Vilsonu, u ime dece. Ovaj joj odgovara istog
dana! Čak je i on bio upoznat sa radom doma, čak se on brinuo o srpskoj
siročadi!

Potom Džon Frotingem stiže u Evropu, ali ništa što je do tog trenutka
uradio nije bilo dovoljno našim činovničićima koji se izgleda nikada ne
menjaju i kroz sva vremena ostaju isti: jedan od njih je u Francuskoj
Frotingemu odbio da izda vizu za Solun. Grujićeva je morala da preti
Nikolom Pašićem, da bi se ovaj smilovao!

Džon Frotingem, čovek koji je spasavao živote srpske siročadi u Prvom svetskom ratu. Foto: Arhivska fotografija

Nisu se muke Frotingemove tu završile, pa je tako jednom morao da upiše
da je otac 230 dece. Ipak, on nije odustajao i nije zbog nekoliko
tikvana menjao mišljenje o celoj naciji. Na Solunskom frontu je čak
sagradio i teniski teren za razonodu vojnika, ali su ga Austrijanci
preorali granatama.

Posle proboja Solunskog fronta kretao se zajedno sa srpskom vojskom,
organizovao prihvat ranjenika, pomagao gde god je video da je pomoć
potrebna. Ništa za njega nije bilo dovoljno: kada je saznao da su Bugari
iz zanatske škole u Nišu odneli mašine za šivenje, odmah je kupio nove.
Vojvoda Živojin Mišić ga zbog svega odlikuje Karađorđevom zvezdom.

Konačno, vreme je došlo i da se srpska deca iz Francuske oproste od
svoje druge domovine koja ih je tako brižno primila, i da krenu put
otadžbine. Preko Dubrovnika, zajedno sa legendarnom Mamom Grujić stigli
su u prestonicu pa potom u Sremsku Kamenicu gde su se smestili u dvorac
mađarskog grofa Karačonjija.

Zadužbina Džona V. Frotingema u sklopu koga je postojao Dom srpsko-američkog prijateljstva. Foto: Arhivska fotografija

Njegovom oproštaju od Srbije prisustvovao je i prestolonaslednik
Aleksandar koji ga je tom prilikom odlikovao Ordenom belog orla sa
mačevima i imenovao počasnim pukovnikom. Nikada nije prestao da se
dopisuje sa decom čije je živote spasio, čak im je finansirao i
školovanje. Na kraju se i oženio Srpkinjom, Jelenom Lozanić, ćerkom
hemičara Sime Lozanića. Na medeni mesec došao je ni manje ni više nego u
Srbiju, u dom!

1929. godine je ovaj zaboravljeni velikan kupio i dvorac i pomoćne zgrade
i 18 jutara parka i osnovao Zadužbinu Džona V. Frotingema u sklopu koga
je postojao Dom srpsko-američkog prijateljstva. 1933. godine, kada se
završilo školovanje poslednje grupe siročadi, sirotište je ugašeno, a još
nešto ranije je tu otvorena Domaćička škola Kraljevskog fonda za seoske
devojke, naravno o trošku Frotingema.

Ovaj veliki čovek, Amerikanac i prijatelj Srba, umro je 20. novembra
1935. godine, a naša je sramota što Džon Frotingem nema ni spomenik u
Srbiji, a kamoli ulicu. Naša velika sramota! Grujićeva se poslednji put
pominje 1954. godine, a Srbija se ni njoj nije odužila. Dvostruka sramota,
koja može i mora biti ispravljena!

Izvor: Telegraf

Vezane vijesti:

Podvizi i stradanja braće Nikolić

Srbe hipnotišu tvrdnjama da ne treba gledati u prošlost jer će budućnost biti sjajna

Srbi iz Bosne i Hercegovine u vrtlogu Prvog svjetskog rata

Vojvoda Petar Bojović: Sluga otadžbine iz šest ratova

Prvi svjetski rat – Jadovno 1941.