Александар Живковић: Најављена посјета папе Сарајеву и беатификација надбискупа Штадлера

Недавно jе, без већег одjека у нашоj jавности, наjављена за 6. jун ове године посjета папе Франциска Сараjеву. Први пут ће тренутни римокатолички првосвештеник ступити на тло „културног расциjепа“, коjи, по његовом недавно изреченом мишљењу, ниjе могао да буде политички превазиђен. Некако у исто вриjеме, обjављено jе на заjедничком састанку Хрватске бискупске конференциjе и Бискупске конференциjе БиХ да jе приведена краjу процедура за беатификациjу (проглашење за „блаженог“– први степен светости код католика) првог врхбосанског надбискупа и метрополита и првог jезуитског поглавара у – до тада искључиво фрањевачкоj – Босни, Јосипа Штадлера (Stadler, 1843-1918).[1]

Јосип Штадлер

Са друге стране, агресивна прохрватска политика Ватикана у доба распада Југославиjе, сузила jе могућност римокатоличког утицаjа на православне на Балкану. „Sempre fidei“ („Увиjек вjерни!“) – тако jе поздравио кардинале Бозанића и Пуљића папа Бенедикт XVI, када су приступили његовом прстену. Вjерност jе награђена: вjерски „очишћена“ Хрватска примљена jе у „еуропску породицу народа“, уз топлу наду њемачких бискупа да ће представљати jедан од стубова традиционалне Римске цркве у дехристиjанизованоj Европи. Али, цио процес прати и осипање римокатоличког стада у БиХ (по прелиминарним подацима пописа из 2013. пали су на испод 15% становништва).

Дакле, иако пред великим изазовима на Балкану, ватиканска политика jе суженог маневарског простора. Због тога jе ова jеднодневна посjета Сараjеву наjављена као првенствено „црквено-пасторална“, а њен државнички аспект jе у другом плану. Папа jе, ипак, наjављуjу сараjевски нунциjе Пецуто и кардинал Пуљић[2], „ходочасник мира“, а нунциjе, коjи каже да jе много разговарао са папом о овоj посjети, примjећуjе да „мировни процес“ у БиХ „све више напредуjе“. Ниjе казано, али подразумиjева се, посjета jе у склопу обиљежавања двиjе децениjе свих догађања 1995. године, па ће се папа „срести са жртвама рата“.

Папа Франциско

Евоцирањем ће бити избjегнути и Јасеновац и Сребреница (изjедначавам их само по очекивањима Срба, односно Бошњака од папе), али jе нужна „порука наде и будућности“, усудио бих се да кажем, jасна. Вођама Хрвата-католика она jе већ саопштена поводом формирања власти у БиХ: треба да забораве на „очиjукања“ са Србима и да стоички поднесу улогу „Antemurale Christianitatis“ („предзиђе кршћанства“ – прим. ур.) у нешто измjењеноj и модификованоj верзиjи пацификовања и вестернизациjе муслиманског фактора. Бошњацима ће папа индиректно да потврди титулу „моралних побjедника“ послиjедњег рата и наговjести опипљивиjу награду у даљем „напредовању мировног процеса“. Ипак, могли би да се замисле над Ердогановим обраћањем папи у Истанбулу и остану резервисани. Риjетки преостали сараjевски Срби добиће екуменску сућут, а Срби у Србиjи недвосмислено сазнање, коjе им jе истина морало већ да буде jасно, да чак и да постоjе теориjске шансе да уђу у ЕУ – то неће бити приjе него што „мировни процес“ у Босни не буде довршен.

У чему, онда Ватикан показуjе „нову балканску политику“? То нећемо да видимо из папине посjете Сараjеву коjа pontifex-у омогућава да остане у игри моћниjих фактора, чак и да нешто моћи подиjели са њима.

Дугорочно, за нас ће бити много знаковитиjа одлука о беатификациjи надбискупа Јосипа Штадлера. Не улазећи дубље у житиjе ове изображене, али не много ниjежне, душе у спровођењу аустро-хрватских претензиjа на Босну, чему jе као први поглавар католика у Сараjеву од 1881. дао значаjан допринос, указуjем на то да се његовом беатификациjом сакрализуjе колониjалистичка политика, са jедне, и, са друге стране, тековине „Првог хрватског католичког конгреса“ из 1900, онаj „процес клерикализациjе“ коjи jе описао Виктор Новак – одсудан за изградњу логистике геноцида над православним Србима, 1941-45.

Очекивало би се од jедног папе jезуите, коjи jе изабрао име Франциска из Асизиjа, да светачким ореолом не награди припадника свог, некад туробног реда, већ, рецимо, некога из далеке славне прошлости фрањевачке Босне Сребрне (Bosniae Argentinae), коjи би изражавао, што би Хрвати рекли „пучко Богоштовље“, тако драго, приjе свега женама Босне и Херцеговине свих триjу вjера (и оне четврте, сатрте, jевреjске).

Владимир Путин и папа Франциско

Званична Москва jе неслужбеним каналима већ изразила радост због папиног бављења Балканом, утолико већу што украjински рат папа карактерише као „братоубилачки“, а не као агресиjу Русиjе, како то од њега захтиjеваjу украjински и пољски активисти[3], што би могло да доведе до приближавања Москве Риму на степен какав постоjи између Рима и Фанара. Међутим, то „папино бављење Балканом“ и његова – вjеруjем – искрена екуменистичка настоjања могу бити потпуно компромитована ако се не одупре ревизионистичким и шовинистичким „канонизациjама“.

Не сипа се ново вино у мjехове старе.

_________________________________

[1] http://www.bkbih.ba/info.php?id=816

[2] http://www.ktabkbih.net/info.asp?id=51198

[3] Руски текст на http://www.regnum.ru/go/?108944%3A%2Fnews%2Fpolit%2F1896553.html, превод наhttp://fakti.org/rossiya/medija-menju/ukrajinski-unijati-i-poljski-katolici-ljuti-sto-francisko-nije-protiv-rusije-i-putina

Извор: СТАЊЕ СТВАРИ

Везане виjести:

Папа Воjтила – Jadovno 1941.

Могу ли исток и Ватикан под jедан крст? – Jadovno 1941.

МРАЧНЕ ТАЈНЕ ВАТИКАНА: Хоћемо ли сазнати све детаље о …

Сви папски путеви за Београд – Jadovno 1941.