Aleksandar Nećak: „Zaveštanje“ – film kao spomenik

Uobičajeno je da na spomenicima stoji tekst da su „tu stradali komunisti, antifašisti i rodoljubi od ruku okupatora i domaćih izdajnika“, a stradali su nevini ljudi i deca samo zato što su bili Srbi, Jevreji ili Romi. Ta jednostavna rečenica najbolje obezvređuje falsifikovanu istoriju. Zbog toga sam uveren da je film „Zaveštanje“ bio preko potreban. On je zapravo ta jednostavna rečenica, u filmu multiplicirana kroz kazivanja preživelih, rečenica koja ogoljuje ustaštvo i obesmišljava svaki pokušaj iskrivljivanja istorije

Film „Zaveštanje“ (2017), u režiji Ivana Jovića, sa snimljenim svedočenjima onih koji su kao deca preživeli logore Nezavisne države Hrvatske, bio nam je preko potreban, jer samo sećanje nije dovoljno.

Postoji individualno, lično sećanje pre svega, onih koji su preživeli mučenja, zverstva i koncentracione logore. Nažalost, već koliko sutra, nijedan preživeli logoraš više neće biti među vama. Tada će ostati prepričana i preneta tuđa, nedoživljena sećanja, koja za istoriju ne mogu biti pouzdana. Sećanja, po svojoj prirodi subjektivna, sa protokom vremena još se više modifikuju i menjaju. Postoji i takozvano javno sećanje koje nam se ponudi povodom Međunarodnog dana sećanja, kada se država, kroz govore predstavnika vlasti, jednom godišnje seti žrtava i užasnih zločina.

U javna sećanja mogu se uvrstiti i monumentalni, skupi i često teško razumljivi spomenici, pored kojih se polažu venci i drže govori. Na tim spomenicima, po pravilu, nema podataka iz kojih bi namernik mogao nešto više da sazna o žrtvama, o zločinu ili o zločincima. Uobičajeno je da na spomenicima stoji već dobro poznat tekst da su „tu stradali komunisti, antifašisti i rodoljubi od ruku okupatora i domaćih izdajnika“, a stradali su nevini ljudi i deca samo zato što su bili Srbi, Jevreji ili Romi. Ta istina bi morala da bude zapisana na spomenicima. Ta jednostavna rečenica najbolje obezvređuje falsifikovanu istoriju.

Ovakva javna sećanja su zapravo deo političke obaveze države. O tim spomen-danima država podnosi godišnji izveštaj, poručuje da je uspešno obeležila međunarodni spomen-dan i time ispunila svoju međunarodnu obavezu, preuzetu potpisivanjem neke neiskrene međunarodne deklaracije. Ovakvoj vrsti sećanja nedostaje moralna, istorijska, edukativna, vaspitna i pre svega humana dimenzija.

Zbog svega što sam napisao, uveren sam da je film „Zaveštanje“ bio preko potreban. On je zapravo ta jednostavna rečenica, u filmu multiplicirana kroz kazivanja preživelih, rečenica koja ogoljuje ustaštvo i obesmišljava svaki pokušaj iskrivljivanja istorije. „Zaveštanje“ je dokumentarni film, svedok sramnog vremena kada su neljudi hodali ovim krajevima, satkan od istinitih kazivanja stotinu ljudi, onih koji su preživelih strahote Jasenovca i drugih logora i stratišta.

Nažalost, mnogi njihovi bliski i dragi to nisu.

Senzibilitet i filmsko umeće Ivana Jovića, i svedočenja preživelih kazana uživo, u kameru sa potpunim poverenjem, jednostavnim, iskrenim jezikom i toplinom koja i danas zrači iz njihovih pogleda, omogućili su podizanje trajnog spomenika žrtvama. „Zaveštanje“ je spomenik.

Snimljenim materijalom, koji se meri stotinama sati, autori su nadomestili mnoge propuste naručene i za neke druge potrebe napisane istorije. Istorije koja je sakrila ono što nije smelo da bude sakriveno. Ta takozvana istorija nanela je mnogo zla, barem na ovim prostorima. Pisana za potrebe navodnog očuvanja dobrih nacionalnih odnosa, zapravo je sakrila istinu o nacionalnim odnosima u Jugoslaviji pre Drugog svetskog rata, o zločinima, o zločincima, i o broju žrtava, kojim se otud do danas manipuliše.

Film „Zaveštanje“ sve to nenasilno i nenametljivo, nekako prirodno, postavlja na pravo mesto. Ujedno, po mom mišljenju, ovaj film je najubedljiviji odgovor današnjoj našminkanoj postavci u muzeju u Jasenovcu. Posle „Zaveštanja“, sramno i necivilizacijsko prebrojavanje i poigravanje brojem žrtava logora Jasenovac postaje bespredmetno. I pored nesagledivog značaja dokumentarnog sadržaja ovog filma, on ima nesumnjive umetničke vrednosti: ovde je nebitno moje laičko mišljenje, to potvrđuju dosadašnja priznanja i nagrade. Ovaj film se mora pogledati, doživeti i pre svega shvatiti na pravi način. Jer njegovo vreme tek dolazi.

Istraživanje, dokazivanje i evidentiranje je neophodno. U suprotnom, Ričard Koen će biti u pravu kada kaže: „Poslednja žrtva genocida je istina.” Autori ovog filma to nisu dozvolili.

Na početku sam napisao da je film „Zaveštanje“ bio preko potreban i da sećanje nije dovoljno. Jedino ono sećanje koje je istraženo, dokazano i zapisano predstavlja validno svedočanstvo jednog vremena. Monja i Ivan Jović sa saradnicima su više godina istraživali, dokaze evidentirali, zabeležili na filmskoj traci i sačuvali istinu. Ponoviću: vreme filma „Zaveštanje” tek dolazi.

U Beogradu, novembra 2017. godine

Izvor: Stanje stvari

Vezane vijesti:

Jevreji traže zabranu knjige | Jadovno 1941.

Aleksandar Nećak: SEĆANJE NIJE DOVOLjNO | Jadovno 1941.

Aleksandar Nećak: Svedok sam prećutnog gajenja zaborava …

Prikazan film „Zaveštanje“ o strahotama u ustaškim logorima

Prikazan film „Zaveštanje“ o ustaškim zvjerstvima | Jadovno …

Film “Zaveštanje” premijerno prikazan u Zagrebu | Portal Forum