fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Александар Лазић: Ини потписник Мишини на писмо или Само ви, директоре, радите свој научни посао

Поводом текста Вељка Ђурића Мишине

„Академику Крестићу и иним 51 потписнику Апела за одбрану новомученика јасеновачких“

Текст В. Ђ. Мишине на „Стању ствари“

Одговор директора Музеја жртава геноцида, г. Вељка Ђурића Мишине, на „Апел СПЦ за одбрану Светих Српских Новомученика Јасеновачких“, како му и сам наслов каже, првенствено се бави академиком Василијем Крестићем („Сећаћу се и улоге Василија Ђ. Крестића у састављању овог најновијег – некаквог писанија насловљеног са Апел СПЦ за одбрану светих српских новомученика јасеновачких“). На почетку да кажем, цитирајући једног од потписника Апела и парафразирајући познату српску изреку – потписао бих Апел за одбрану Светих Српских Новомученика Јасеновачких да је уместо академика Крестића иницијатор био и „црни Ром“!

Као ини потписник (израз је В. Ђ. Мишине) потписао сам и образложење „Против ревизије броја жртава – зашто смо потписали један апел“ (заједно са З. Чворовићем и В. Димитријевићем); ту сам првенство имао у виду да са „прљавом водом не избацимо и дете“, то јест да се оштрица критике усмери против „мајстермајнда“ читаве операције а не против, вољног или невољног, непосредног извршиоца В. Ђ. Мишине. Али и авај!, др Мишина то одвајање од оног за кога сам убеђен да вуче конце није прихватио „спортски“ – у одговору он за свог Шефа не потура само ногу него, рекао бих, и главу.

Александар Лазић (Фото: Соња Ракочевић)

Да направим једну аналогију а да останем у теми: личи ово на ону „мешовиту“ Комисију о канонизацији Алојзија Степинца, где представници „цркве у Хрвата“ хоће да се покажу да су баш такви – да злочинца канонизују, а наши их представници бране саме од себе и као да им говоре „јесте ли сумасишавши да злочинца беатификујете“. И још: „Бољи сте ви, ваљда, од тога да вам Степинац буде светац!“. А не, браћа-разбраћа Хрвати кажу МИ ХОЋЕМО ДА БУДЕМО УПРАВО ТО: да нам баш такав Степинац буде светац. Тако сам и ја од Вељка Ђурића Мишине желео да направим Шефову жртву – јер сам искрено веровао да он то и јесте! Међутим, В. Ђ. Мишина у свом одговору потенцира да је одани Шефов војник. Добро, према свецу и тропар, а и свако своме јату лети. Макар сад нема дилеме којем јату припада директор Музеја жртава геноцида.

Вељко Ђурић пише: „Нема потребе да браним владику Јована, желим да упитам свих 52 потписника: Када сте последњи пут били у Јасеновцу и да ли знате нешто о тамошњем манастиру?“ То је аргумент исте тежине „већина Срба није никад била на Косову и Метохији, зато треба да га издамо и продамо“. Узгред буди речено, поуздано знам да је један од потписника Апела био на том страшном месту и то – гле чуда! – баш са оним који ће много година касније постати епископ славонски.

На крају г. Мишина пише:  „Не нападајте неаргументовано мене јер ћу за собом оставити наследнике и солидну библиографију радова…“ Доиста је лепо што ће директор Музеја жртава геноцида оставити би(бли)ографију, још лепше да ће тај рад наставити „неки нови клинци“, али доћи ће и онај тренутак Истине када ћемо сви морати да положимо рачуне. Да парафразирам филм „Острво“ – неће бити страшно умрети, биће страшно наћи се лицем у лице (на пример) са Светим Вукашином Јасеновачким и одговорити му на питање „где си био и шта си радио“.

Вељко Ђурић Мишина

После свега написаног: Господин Мишина воли анегдотални приступ и сећања, па да убацим и ја једно. Реч је о (прет)пројекцији првог дела филма др Вељка Ђурића Мишине о логору Сајмиште, под насловом „Judenlager Semlin“ („Јеврејски логор Земун“). После пројекције, која се иначе одржавала у Дому Војске Србије – да не кажем у „Дому ЈНА“ – из последњег реда јавља се официр и замера аутору што је, колоквијално речено, оцрнио Титову Југославију. Др Мишина нешто одговара, ја се јављам за реч, у функцији преводиоца шта је српски – или Титов? – официр ՚тео да каже: „Господин официр вам замера што је филм превише српски. А прави Срби, господине Мишина, могли би да вам замере што је филм превише јеврејски.“ Аутор ми лаконски одговара: „Не брини(те) ништа!“ Изгледа да је разлога за бригу ипак било.

Аутор је потписник Апела СПЦ за одбрану Светих Српских Новомученика Јасеновачких

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: