Akademski okrugli sto u Jerusalimu: Istina o stradanju Srba i Jevreja u NDH

U Jerusalimu je otvoren Srpsko-jevrejskom centru Sveti Sava i Jehuda Alkalaj i priređeno je više akademskih predavanja i tribina.

Međunarodna grupa, sastavljena od predstavnika institucija, naučnika, novinara, istaknutih umetnika i tri preživela zatočenika koncentracionog logora uništenja Jasenovac, boravila je u Jerusalimu od 18. do 21. novembra kako bi realizovala izuzetno značajne ciljeve koje su uspostavili i na čijem su ispunjenju dugoročno i istrajno radili Ministarstvo spoljnih poslova Srbije, u okviru kojeg velike zasluge pripadaju koordinatoru srpsko-jevrejske akademske saradnje, ambasadorki dr Ljiljani Nikšić, i Ministarstvo prosvete, odnosno posebno pomoćnik za visoko obrazovanje prof. dr Bojan Tubić, a sve u saradnji s Filološkim fakultetom u Beogradu, ONO koledžom iz Izraela i međunarodnom ekspertskom grupom GH7 STOP REVIZIONIZMU u istoriji, s prof. dr Gideonom Grajfom na čelu.

Profesor Grajf, glavni istoričar Instituta „Šem Olam“, stručnjak za Aušvic, Majdanek i Jasenovac, osnivač i direktor pomenute ekspertske grupe GH7 i redovni profesor više svetskih univerziteta, iako zbog bolesti sprečen da učestvuje, bio je u direktnoj komunikaciji s učesnicima u svim segmentima njihovog boravka u Jerusalimu.

Reč na akademskom okruglom stolu posvećenom odnosima Izraela i Srbije, a priređenom u organizaciji Instituta za studije antiterorizma iz Herclije (Izrael), Instituta za nacionalnu i međunarodnu bezbednost iz Beograda, Centra za društvenu stabilnost i Arhiva Vojvodine iz Novog Sada, uzelo je preko 30 eminentnih stručnjaka iz Srbije, Izraela, Sjedinjenih Američkih Država, Nemačke, Italije i Holandije.

Na samom početku skupa doajen srpske diplomatije prof. dr Darko Tanasković ukazao je na ulogu ljudi s našeg područja u razvoju cionističke ideje i, posledično, stvaranju moderne jevrejske države, pridodajući tome svoja veoma dragocena iskustva stečena na mestima ambasadora Srbije u Turskoj, pri Svetoj stolici i u Unesku, dok je o savremenim srpsko-izraelskim odnosima izlagao prof. dr Šaul Šaj, koji je zajedno s Nemanjom Starovićem moderirao okruglim stolom.

Duboko situirana u celu priču bila je tema stradanja u Jasenovcu – na šta su ukazali učesnici akademskog okruglog stola – koje u javnosti takozvane civilizovane Evrope i sveta nikada nije ravnomerno svrstano sa ostalim nacističkim konclogorima. Toj činjenici pažnju je posvetio Šaul Šaj, bivši pukovnik u Izraelskim odbrambenim snagama, i direktor istraživanja Instituta za politiku i strategiju i viši istraživač Instituta za međunarodnu politiku za borbu protiv terorizma (ICT) u Interdisciplinarnom centru Herclija (Herzeliya) u Izraelu.

On je istakao da mlade generacije ne znaju da se holokaust desio u Hrvatskoj, da je neophodno negovati kulturu sećanja kod mladih ljudi i da je u tom cilju neophodno snimati filmove, objavljivati knjige, koristiti internet i sve dostupne platforme kako bi ta saznanja postala istorijsko sećanje i bila relevantna u životima ljudi.

Fenomen kolektivne krivice

Na fenomen kolektivne krivice, sa čijim nametanjem su se Jevreji nosili vekovima a čemu je danas izložen srpski narod, ukazao je na prvom od dva panela prof. dr Dragan Simeunović.

„U svetu je politika kolektivne krivice i uopšte okrivljavanja celog naroda za neki ’greh’ stara i rasprostranjena praksa. Ovaj relikt totalitarne političke svesti protezao se kroz istoriju političke svesti svih kontinenata, ali se naročito utemeljio u Evropi, o čemu svedoči istorija progona celih kolektiviteta bilo da je reč o religiji, naciji ili klasnim razlikama kroz protekle vekove.“

Danas su, ističe Simeunović, Srbi ušli u krug kolektivnih krivaca zbog izražene neprijateljske propagande 90-ih, započetih i izgubljenih ratova i loše političke slike o narodu koju su stvarali mediji kampanjama u korist onih koji su se otcepili od ondašnje Jugoslavije. No zaključuje da ima nade za kolektivne krivce.

„Ako su Jevreji uspeli da postanu takoreći nedodirljivi, buržoazija ponovo vlada svetom, a Nemci su ponovo najjači u Evropi, onda i za Srbe postoji put oslobođenja tereta kolektivne krivice.“

U okolnostima kada traju agresivni pokušaji stvaranja nove istorijske mape Balkana sa ciljem da se nasilje pretvori u održivi mir, borba protiv nove paradigme u tumačenjima ne samo uzroka velikih ratova već i umanjenja srpskih žrtava u vreme Drugog svetskog rata, stradalih od strane ustaša, zadatak je, složili su se učesnici, pre svih srpske intelektualne elite.

Otuda je, s ovog mesta, predočeno i međunarodnoj javnosti i diplomatskim službama najvažnijih faktora svetske politike da je nemoguće pričati o kolektivnoj krivici dok se onaj najveći, jasenovački zločin ne osudi.

I ključno, ne uoči unutrašnja veza zločina, ona koja povezuje 1941. i 1991. godinu. Svoja potresna svedočenja na okruglom stolu iznelo je troje preživelih jasenovačkih logoraša, Smilja Tišma, Gojko Rončević Mraović i Jelena Buhač Radojčić nakon čega se otvorila debata o karakteru Nezavisne Države Hrvatske i logorima smrti na njenoj teritoriji. Posebno je istaknuta uloga kardinala Alojzija Stepinca, o čijem saučesništvu u zločinačkom sistemu NDH je nove dokaze nedavno objavio Arhiv Vojvodine.

Fabrika smrti

Postavljajući pitanje da li o ovom koncentracionom logoru – koji je bio atavistička fabrika smrti, gde nije ubijano u jezivo efikasnim gasnim komorama već nožem, sekirom, pikom, čekićem, kundakom puške, drvenim palicama, opekotinama, utapanjem, prebijanjem do smrti, gladovanjem i bolestima – zaista ništa nije znao kardinal Alojzije Stepinac, na čemu insistira Rimokatolička crkva u Hrvatskoj, dr Vladimir Umeljić je ponudio nove priloge za razmatranje ovog pitanja, kojim se bavila i mešovita pravoslavno-katolička komisija.

Hrvatski katolički krugovi pokušali su (u Memorijalnom centru „Jad Vašem“) da Stepinca u dva navrata proglase „pravednom osobom nejevrejskih naroda“ (Časid Umot ha-Olam), tj. osobom koja je „rizikovala svoj život u vreme Holokausta kako bi spasla Jevreje od progona“. Oba pokušaja su odbijena „zbog ozbiljnosti Stepinčeve krivice“.

Da je vikar ustaške vojske ugaoni kamen projekta retuširanja odgovornosti ustaške elite i hrvatskog naroda u istrebljenju Srba, Jevreja i Roma u logoru Jasenovac, svedoči i postavljanje memorijalne ploče u Jerusalimu aprila ove godine. U tom kontekstu Savo Manojlović iz beogradskog Instituta za uporedno pravo je izneo nekoliko pravaca za razmišljanje: „Kako je moguće da nečija biografija produkuje materijal i za zločinca i za sveca, te da li su njegove pristalice i oponenti toliko ušančeni u svojim rovovima mišljenja da je bilo kakav dijalog bespredmetan ili ga neki čak i slave upravo zbog zločina koji mu se pripisuje?“

Pored stručnjaka iz Srbije istaknuta izlaganja na ovom panelu imali su Markus Goldbah, nemački advokat koji zastupa preživele logoraše, grofica Džin Viskonti iz Italije, direktorka izraelskog centra za Holokaust „Mašmaut“ Lin Ganor, kao i prof. dr Robert Makormik sa Univerziteta Južne Karoline (SAD).

Zapažen referat imao je profesor Beri Lituči, koji je pre 27 godina započeo prikupljanje svedočanstava preživelih u Jasenovcu, ali i s drugih mesta. Organizovao je 1997. prvu međunarodnu konferenciju u Njujorku s Antunom Miletićem, Vladimirom Umeljićem i drugima, kada je i formiran Institut za proučavanje i predstavljanje genocida nad Srbima, Jevrejima i Romima koji mora da uđe u istoriju Holokausta. Izlaganje je započeo s tri pitanja: šta ne znamo, šta znamo, i šta je zabranjeno da znamo o koncentracionom logoru uništenja Jasenovac.

„Šta ne znamo? Nikada nećemo saznati tačan broj jasenovačkih žrtava. To nikada nećemo saznati i kao što je Konfučije rekao – ono što ne znamo prepustimo praznim stranama istorije. Šta znamo? Imamo izjave mnogih fašističkih i nacističkih kolaboratora od Fon Lira preko Gleze Hostenaua do komandanata SS-a u Beogradu, koji su izjavili da je, uprkos tome što su ustaše uništile kompletnu dokumentaciju 1943. a potom 1945, krajem 1942. bilo jasno da se do tog vremena radilo o 200.000 žrtava – 120.000 u Jasenovcu i 80.000 u Staroj Gradiški.

Oglušiti se o ova svedočanstva kolaboratora predstavljalo bi zločin protiv istorije; to bi značilo – ne uzimati u obzir primarne istorijske izvore, a pisanja nacističkih kolaboratora predstavljaju upravo takvu vrstu dokumentacije. Šta smo sprečeni da znamo: u Muzeju Holokausta u Vašingtonu, koji je otvoren 1993. godine, stradanja Srba su relativizovana i poništena, ali je upravo iz tog muzeja pokrenuta priča o srpskom genocidu nad Bošnjacima u Srebrenici. Slično je i s Centrom „Simon Vizental“ u Los Anđelesu, Kalifornija. Sve što možete da zamislite o Holokaustu predstavljeno je u tim muzejima uključujući i homoseksualizam u Holokaustu. Jednostavno – zamislite bilo šta što se tiče Holokausta – i tu ćete naći podatke. Ali zapanjujuće je da je mapa sveta na kojoj je nekadašnja Jugoslavija – bela. Kao da zemlja nije ni postojala.“

Prećutana tema

O prećutanoj temi Jasenovca govorila je grofica Viskonti. Na početku izlaganja apostrofirala je činjenicu da iako se opsesivno bavila temom koncentracionih logora, za koncentracioni logor uništenja Jasenovac saznala je nedavno.

„Intervjuisala sam Simona Vizentala u Beču 1993. godine. Nakon toga srela sam se s Markom Aurelijem Rivelijem, koji je postao moj veoma dobar prijatelj. Budući da se pri kraju života razboleo, ja sam beležila neke od njegovih poslednjih tekstova. Riveli je, kada je imao 40 godina, odlučio da stekne univerzitetsku diplomu iz političkih nauka.

Pošto je bio sin pripadnika fašističke partije iz Đenove, odlučio je da se orijentiše na proučavanje Drugog svetskog rata na Balkanu i otišao je u Vatikanski arhiv, u odsek koji je pokrivao dokumenta Kraljevske armije, gde je otkrio postojanje ovog neverovatno užasnog logora i otkrio je svu svirepost, ali i na koji je način Vatikan bio u to umešan.

Riveli je bio užasnut i svoju tezu je objavio u izdavačkoj kući L’Age d’Homme pod nazivom Le genocide occulte: Etat independant de Croatie, 1941–1945. Knjiga je potom objavljena u italijanskom i srpskom prevodu pod nazivom Nadbiskup genocida. Knjiga je jedinstvena i na dokumentovan način – koristeći arhivsku građu iz svih relevantnih izvora (Vatikan, Italija, Hrvatska, SAD, Velika Britanija, Nemačka, Jugoslavija), prikazuje ulogu Vatikana i Katoličke crkve u Hrvatskoj u genocidu nad Srbima za vreme NDH i Drugog svetskog rata. Bila sam šokirana ovom knjigom koju sam čitala kada je Vatikan, odnosno papa Jovan Pavle II proglasio Stepinca blaženim. Bilo je to potpuno apsurdno blagosiljanje zločina.“

O tome da Amerikanci ništa ne znaju o Jasenovcu ni danas, 80 godina od početka Drugog svetskog rata, govorio je Robert Makormik, istoričar specijalizovan za period Drugog svetskog rata u Istočnoj Evropi, profesor Univerziteta Južna Karolina i autor knjige Hrvatska pod Ante Pavelićem: Amerika, ustaše i hrvatski genocid u Drugom svetskom ratu: „Ante Pavelić je bio vođa fašističke stranke u Hrvatskoj (ustaše) koja je, po nalogu Adolfa Hitlera, postala vodeća u Hrvatskoj nakon nacističke invazije 1941 – ekstremni hrvatski nacionalista koji je verovao da je srpski narod inferiorna rasa, pod čijim je rukovodstvom izvršen genocid nad najmanje 390.000 Srba tokom Drugog svetskog rata.

On nikada nije odgovarao za ovaj zločin zahvaljujući ’pacovskim kanalima’. Oslanjajući se na ranije neobjavljena dokumenta, uvideo sam da su prioriteti Hladnog rata predsednika Harija S. Trumana bili da Pavelić nikada ne odgovara za genocid. Danas su ustaše i dalje teško nasleđe unutar hrvatskog društva, delom zahvaljujući Pavelićevom političkim životom u egzilu u Južnoj Americi.“

Jerusalimska deklaracija

„Osnivanje centara Srpsko-jevrejskog prijateljstva pruža veliku priliku da se mnogo toga uradi, te da sve to pokrene neke dragocene procese. Matica srpska će pomoći delatnost oba ova centra, i u Beogradu i u Jerusalimu, pa ćemo im na raspolaganje staviti sva naša izdanja važna za njihov rad. Posle ovog svečanog čina treba da započne zanimljiviji deo ovog posla, a to je sama delatnost tih centara: obrazovni, naučnoistraživački, kulturni, medijski, politički i drugi poslovi.

Posle godinu-dve ovakvih delatnosti treba podvući crtu, pa videti jesmo li iskoristili pruženu priliku ili nismo? Raduje me ovaj početak, ali strepim od naše dezorganizovanosti, lenjosti i trapavosti. Nadam se da ćemo uspeti da prevaziđemo sopstvene slabosti.“

Fenomenološki, i ova poseta i sam skup bili su izuzetno značajni za razumevanje kako rade dugački prsti duboke države koja na globalnom nivou Jasenovac stavlja u okvire idilične slike terena za golf, predviđene politikom genocida globalnog poretka po kojoj se broj žrtava u NDH mora nalaziti u opsegu koji ne sme prelaziti 100.000, pri čemu broj ubijenih Srba treba da bude simboličan ili da ih uopšte i ne bude.

Ovaj skup bio je od nemerljive važnosti za razumevanja procesa organizacije velike laži. Otuda je s njega poslata poruka da treba osuditi rastući trend relativizacije zločina, koji svoj krajnji izraz dobija u sve otvorenijoj istorijskoj reviziji i rehabilitaciji zločinaca.

Povodom 80 godina od početka Drugog svetskog rata (1939–2019), kao doprinos borbi protiv antisemitizma, ksenofobije, neofašizma i svih oblika diskriminacije, a u znak sećanja na sve žrtve fašizma, Holokausta i genocida, posebno žrtava logora za istrebljenje „Jasenovac“ i zabrinjavajućeg trenda revizionizma i rehabilitacije ustaštva, potpisana je Jerusalimska deklaracija.

Otvaranje centra koji odavno postoji

Drugog dana posete, na ONO koledžu, najprestižnijem privatnom Univerzitetu u Izraelu, otvoren je Srpsko-jevrejski centar „Sveti Sava i Jehuda Alkalaj“ na kojem će se, između ostalog, izučavati srpski jezik, kultura, istorija Jevreja u Srbiji kao i genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima u Jasenovcu i NDH a ostvarivaće se saradnja i sa drugim fakultetima u Srbiji poput Pravnog, Medicinskog, Fakulteta za sport i umetničkih fakulteta.

Profesor dr Darko Tanasković, ukazujući na istorijske veze dva naroda, istakao je značaj Srpsko-jevrejskog centra u Beogradu, koji s novootvorenim centrom u Izraelu nastavlja tradiciju veoma dubokih veza između Srbije i Izraela.

„Materijalistička, obezduhovljena globalizacija pokazuje svoje ružno, totalitarno lice. A svaki totalitarizam mora se sukobiti s otporom naroda koji, poput Jevreja i Srba, drže do svog nacionalnog identiteta i poštuju svete predačke zavete. Nije, stoga, verovatno ni slučajno to što ovaj centar, koji odavno nosimo u umu i u srcu, otvaramo baš sada, kako bismo se još bolje upoznali i prepoznali kao saputnici na istom istorijskom putu.“

Poseban utisak na domaćine ostavilo je predavanje prof. dr Mila Lompara, koji je izvanredno i precizno predstavio bogatu istoriju srpske tradicije, kulture i duhovnosti, govoreći, između ostalog, o nemanjićkoj zaostavštini i značaju Svetog Save i Kosova i Metohije za srpski narod i državu, kao i konstantnim naporima da se Srbi i srpska država unište u procesima koji ostaju bez odjeka i kazne.

Trag u azuru iznad neba Svete zemlje

Tokom ceremonije svečanog otvaranja Srpsko-jevrejskog centra na ONO akademskom koledžu, presecanjm vrpce koje su izveli dekanka ONO koledža prof.dr Tova Hartman i predsednik Matice srpske dr Dragan Stanić, otkrivena je spomen-ploča u čast prvog hodočašća Svetog Save u Svetu zemlju, pre 790 godina.

Na ploči, koju je idejno osmislila i na tri jezika (srpski, hebrejski i engleski) realizovala akademska vajarka Katarina Tripković-Pančić, upisane su reči: „Ostavio je trag u azuru neba iznad Svete zemlje pre 790 godina, i ova memorijalna ploča ostaje pokolenjima da se sećaju njegove očinske ljubavi koja je uistinu podjednako obuhvatala sve njegove misije ’svetosavskog pacifizma’ u godini kada se obeležava osam vekova autokefalnosti Srpske pravoslavne crkve.

Sveti Sava je trajno povezao Srbe sa sinovima Izraela kupovinom kuće Svetog Jovana Bogoslova, ostavivši iza sebe ogroman broj zadužbina i metoha.” Ploču je poklonila SPC, o Aranđelovdanu, Leta gospodnjeg 2019 – piše u potpisu na ploči.

Saradnja Arhiva Vojvodine i Jad Vašema

Direktor Arhiva Vojvodine dr Nebojša Kuzmanović dogovorio je s direktorom Arhiva „Jad Vašem“ dr Haimom Gertnerom potpisivanje sporazuma o saradnji ove dve institucije na istraživanju arhivske građe vezane za stradanje u Drugom svetskom ratu. Saradnja bi podrazumevala digitalizaciju građe, razmenu istraživača i organizaciju zajedničkih izložbi na temu kulture sećanja Srba i Jevreja. Susretu su prisustvovali ambasador Srbije u Izraelu Milutin Stanojević, počasni konzul Aleksandar Nikolić, predsednik Matice srpske dr Dragan Stanić i Nikola Banjac, generalni sekretar Skupštine Vojvodine.

Ja, preživeli dečji logoraš

U ime preživele dece ustaških koncentracionih logora smrti „Jadovno – Jasenovac“ prisutnima se obratio Gojko Rončević Mraović.

„Ja sam Gojko Rončević Mraović, preživeli dečji logoraš iz Jastrebarskog, specijalizovanog dečjeg logora smrti. Ustaše su mi brutalno ubile 30 članova bliže i dalje porodice. Sve kuće u mom mestu, koje se nalazi 50 kilometara od Zagreba, bile su spaljene, a meštani masakrirani. Ostao sam bez dva brata, sestre, roditelja. Mene su odveli u logor za decu Jastrebarsko gde je svaki dan umiralo po 10–12 dece, među njima i bebe…

Dozvolite mi da se ovde, na ovom mestu, u svetom gradu Jerusalimu založim za pravo jasenovačkih i svih žrtava ustaškog režima, da ih se sećamo, a ne da dozvolimo da im se broj umanjuje.“

Nataša Jovanović i Biljana Đorović

Naslov i oprema: Stanje stvari