Akademik Vasilije Krestić: SANU je negativan lider u ćutanju

Mi smo očevidno u velikim nevoljama, u višestrukoj strukturalnoj krizi – nacionalnoj, političkoj, ekonomskoj, duhovnoj i svakoj drugoj. A u tu krizu smo zapali ne samo krivicom velikih sila koje su režirale sve što nam se događalo kroz istoriju, i što nam se do danas događa, nego i zato što razbijeni i rasrbljeni ne vodimo računa o vitalnim nacionalnim i državnim interesima, što smo nesložni, veoma nemoralni i nestručni, korumpirani i kriminalizovani, i što nas ne vode najbolji ljudi.

Akademik Vasilije Krestić je čovek i naučnik od posebnog moralnog i stručnog integriteta i autoriteta. Najveću pažnju u naučnom radu posvetio je istoriji Srbije, analizama kompleksnih srpsko-hrvatskih odnosa, istoriji Srba u Ugarskoj i jugoslovenskoj ideji u svim njenim najvažnijim aspektima. Njegova najnovija knjiga „Hrvatske pretenzije na Vojvodinu i Bosnu i Hercegovinu od 1848. godine do danas“ samo je jedan od povoda da sa gospodinom Krestićem razgovaramo o političkom i ekonomskom stanju Srbije i mogućnostima njenog izlaska iz višedecenijskog i očiglednog „ćorsokaka“.

Kada bismo ovog momenta podvukli crtu sa namerom da presaberemo šta je Srbija u poslednjih dvadeset godina dobila, odnosno izgubila, i kakve su joj perspektive, kako biste Vi ocenili posledice događanja u zemlji na kraju 20. i početkom 21. veka?

Rekao bih da su u nevremenu koje živimo ozbiljno ugroženi srpski narod i država, njena teritorija, istorija i kultura, njen opstanak. Mi smo očevidno u velikim nevoljama, u višestrukoj strukturalnoj krizi – nacionalnoj, političkoj, ekonomskoj, duhovnoj i svakoj drugoj. A u tu krizu smo zapali ne samo krivicom velikih sila koje su režirale sve što nam se događalo kroz istoriju, i što nam se do danas događa, nego i zato što razbijeni i rasrbljeni ne vodimo računa o vitalnim nacionalnim i državnim interesima, što smo nesložni, veoma nemoralni i nestručni, korumpirani i kriminalizovani, i što nas ne vode najbolji ljudi. Drugim rečima, Srbija i Srbi su najveći gubitnici proteklih decenija, i ako se u najskorije vreme ne osvestimo, perspektiva će nam biti veoma neizvesna.

Imamo li mi, uopšte, srpsku elitu, te najbolje ljude, kako kažete, i zašto se oni ne oglašavaju u ovim teškim vremenima? Zar elita nije sabrana u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, koja je godinama unazad „nēma“ i pred najvećim problemima, a sve pod izgovorom da naučnici neće da se mešaju u politiku?

Svakako da Srbi imaju svoju elitu, ali ona je negde skrajnuta i poverenje naroda silom prilika imaju oni koji to ne zaslužuju. Međutim, treba imati na umu da smo mi još opterećeni vremenom partijsko-komunističkog sistema, Golog otoka i čistki, da još nismo stekli istinsku slobodu. Pored toga, takozvane demokrate koje upravljaju zemljom gotovo su iste, ili možda još i gore, od onih iz jednopartijskog sistema i vremena jednoumlja. Današnja partaična država guši svaku slobodu, i zato nezavisni intelektualci, koji su dužni da kažu svoje mišljenje, zaziru od mogućeg gubljenja svog službeničkog posla.

Rukovodstvo SANU je,, svakako negativan lider u ćutanju još od vremena Memoranduma, zbog koga je Akademija trpela neopravdano žestoke kritike iz zemlje i inostranstva. Sumnjam da je u pitanju samo nedostatak hrabrosti! Naprotiv, mislim da se radi o nedostatku rodoljubivog osećanja i neophodne intelektualne širine da se razumeju globalni i nacionalni politički procesi. Jer, SANU se nije oglasila čak ni kada su Šiptari proglasili jednostrano otcepljenje, a ćuti i sada povodom očiglednog pokušaja secesije Vojvodine.

Kao autohtoni Vojvođanin, Vi ste jedan od potpisnika peticije za ukidanje njene autonomije! Imate li ideju šta stoji iza generisanja krize u severnoj srpskoj pokrajini i kako ona može da se razreši bez štetnih posledica po teritorijalni suverenitet Srbije?

Da, ja sam pripadnik onog dela srpskog bića iz Vojvodine koji je tu naseljen još u vreme srednjovekovnih srpskih despota, u vreme Đurđa Brankovića. Dakle, ja sam vojvođanski urođenik, jer moji preci su tu došli još mnogo pre Velike seobe, i dobro znam šta znači živeti na tom području. Da se razumemo, nisam ja za totalno ukidanje autonomije Vojvodine, jer ona treba da ima neke posebnosti kako bi se debalansirala država, ali nisam ni za regionalizaciju kakvu nude neki aktuelni političari, a zdušno priželjkuju autonomaši na čelu sa Nenadom Čankom i Žikom Berisavljevićem, koji misle da je to put za slabljenje jedinstva Srbije, za stvaranje feudalnih regiona koji vode u raspad države.

Srpski političari iz Vojvodine 19. veka − Svetozar Miletić, Mihajlo Polit-Desančić i Jaša Tomić − tražili su autonomiju Vojvodine pre svega zato što su bili ugroženi nacionalno, verski, jezički, i jer su želeli da sačuvaju svoju individualnost. Drugo, oni su tražili i teritorijalnu autonomiju da bi razbili jedinstvo Habzburške monarhije. To je bio smisao. Ovo je sad obrnuto: ovi traže autonomiju da bi razbili jedinstvo Srbije, a za račun stranih interesa. Naime, jasno je da Mađari žele reviziju Trijanonskog ugovora, da se obnavlja ideja o takozvanoj sentištvanskoj Ugarskoj i Velikoj Mađarskoj koja je 1918. godine pretrpela poraz. Tu južnu zemlju, u koju spadaju Bačka i Banat, Mađari žele da povrate i integrišu u svoju matičnu zemlju. Sa druge strane, očigledne su i proširene aspiracije hrvatskog interesa sa Srema na celu većinski srpsku Vojvodinu. U najnovijoj knjizi upravo sam pisao o tim pretenzijama Hrvata ne samo na Vojvodinu, već i na Bosnu i Hercegovinu, koja datira još iz 1848. godine i ne prestaje do danas.

Znači li to da se oružani rat protiv Srbije, koji je posledica nasilnog razbijanja Jugoslavije, isplaniranog, podržanog i vođenog pod kontrolom najjačih zemalja Zapada, nastavlja drugim sredstvima, a sve kako bi se dalje suzile srpske državne granice, naizgled neagresivnim putem?

U pravu ste: Zapad je na čelu sa SAD i Nemačkom iz nekih sebičnih interesa razbio jednu multietničku i multikulturalnu državu, u kojoj je, makar i formalno, vladalo bar neko prividno jedinstvo. Očigledno su se rukovodili nekim geopolitičkim i ekonomskim razlozima, među kojima je glavni bio teritorijalno zaposedanje Kosova, koje nisu mogli da ostvare NATO agresijom iz vazduha 1999. godine. No, mi smo i za to mnogo krivi, jer nismo umeli, ili nismo hteli, da prepoznamo namere Hrvata podržavane od Zapada još u vreme Josipa Broza Tita, kada zajednica zvana Jugoslavija takođe nije funkcionisala na način kako je razum poštenomislećih ljudi želeo.

A već tada se iz rukopisa najveće Brozove uzdanice, Miroslava Krleže, namenjenih Enciklopediji Jugoslavije čiji je on bio glavni urednik, i njegovih komentara, mogla videti ogromna srbomržnja kao izraz nespremnosti da se živi u jedinstvenoj državi. Mi Srbi, međutim, ni dalje nemamo odgovor na tu i takvu politiku, jer nismo izvukli nikakve pouke iz onoga što nam se dešavalo ranije i sada se ponavlja. Ne znamo da štitimo i ističemo naše državne, nacionalne i ekonomske interese, i da pritom budemo dostojanstveni.

Pogledajte samo koliko hrvatskih i slovenačkih firmi, pre svega trgovinskih, posluje u Srbiji, a koliko je naših preduzeća dobilo pravo da posluje u Hrvatskoj. Postavlja se pitanje zašto mi to činimo, u čije ime, za čiju ljubav, u čiju korist, zašto se ne držimo principa reciprociteta – koliko daš toliko dobiješ. Pa nisu valjda samo te dve zemlje spremne da sa nama sarađuju i posluju! Ako su spremne da rade na tako neravnopravnoj osnovi, zašto mi pristajemo na to? Ko je za to kriv, osim nas samih koji to dozvoljavamo? Sa jednakom lakoćom mi pristajemo i na sve dalje i dalje prekrajanje državnih granica.

Slažete li se sa mišljenjem nekih istaknutih srpskih intelektualaca, javno izrečenih, o predominaciji hrvatskih interesa u srpskoj politici, ekonomiji, kulturi?

Ta predominacija je nesporna, jer su se Hrvati nama bezočno nametnuli u svakom pogledu, pa čak i u pitanju najstrašnijeg genocida koji su počinili nad srpskim narodom tokom Drugog svetskog rata u Jasenovcu, ili etničkog čišćenja u poslednjem ratu, kakvo nije zabeleženo u novijoj istoriji sveta. A onda su se poslužili čistom zamenom teza, i uz pomoć najvećih svetskih i, nažalost, okupiranih i kontrolisanih medija u Srbiji, nas su proglasili genocidnim dželatima. I, što je najgore od svega, mi tražimo da povuku tužbu pred Međunarodnim sudom, umesto da insistiramo na tome da se definitivno raščisti ko je nad kim izvršio genocid.

Zarad budućnosti je važno da se jednom zasvagda zna ko je zločinac a ko žrtva. Naš odnos prema Hrvatima je zaista veoma zabrinjavajući za mnoge u ovoj državi, jer on prosto vređa osećanja i zdravu pamet. Ne znam kakvi nas to kompleksi teraju da im se stalno dodvoravamo, da stalno težimo bratstvu i jedinstvu kojeg nema, i kojeg, nažalost, ni u perspektivi neće biti još ko zna koliko stotina godina. Mene takvo inferiorno ponašanje uznemirava, i ozbiljno dovodi do zaključka da naši političari nisu dorasli državnoj i nacionalnoj politici koja im je poverena, jer nam svojim snishodljivim, nedostojanstvenim, negospodstvenim i nepatriotskim ponašanjem nanose ogromnu štetu i sramotu.

Državno rukovodstvo sa jednakim „slepilom“ insistira na ulasku Srbije u Evropsku uniju, čije su nam zemlje u najnovijoj istoriji pokazale otvoreno neprijateljstvo priznavanjem nezavisnosti Kosova. Ili sve to rade sasvim planski, i ciljano, jer EU je takođe u ozbiljnoj ekonomskoj krizi i trebaju joj nova područja sa ljudskim i svim drugim resursima?

Plašim se da su naši političari svesni svega što rade, a onda je to još tragičnije i za svaku osudu. Putevi za izlaz iz krize uvek postoje, ali oni nisu na tragu Evropske unije koja je i sama u teškim problemima, što dokazuju čak i iskazane namere zemalja članica da iz nje izađu i vrate se, na primer, svojim monetama. Ali, Srbija neće pronaći svoju perspektivu ako stalno i jednostrano proglašava da EU nema alternativu. U tom slučaju, sva druga vrata su nam zatvorena, i mi nemamo šta da mislimo, već da bezuslovno pristajemo na sve ono što nam se podastire. A to znači odustajanje od suštinskih nacionalnih i državnih potreba. Uzalud je nama onda što govorimo da Srbija ima četiri stuba, kad se oslanjamo samo na jedan. A pošto se sada nova politička garnitura tu i tamo počinje odmicati i tragati za novim putevima, odmah nam stižu pretnje oduzimanjem šengenskih viza.

To nije jedina pretnja, biće ih i više. Međutim, postavlja se pitanje da li možemo odoleti takvim pretnjama. Uveren sam da je svet danas toliko „širok“ i da mogućnosti za traženje drugih puteva ima, pa bi grehota bila oslanjati se samo na jednu od velesila, pogotovo ne na one koje nam ne žele dobro.

Daje li Vam nadu poslednja izjava predsednika Tomislava Nikolića da Srbija neće po svaku cenu u EU, i posebno da neće bez Kosova kao svoje suverene teritorije?

Naravno, to je veoma dobra izjava i ja je svesrdno podržavam. I ne sumnjam u to da će je on ispoštovati jer kao predsednik ima obavezu da političke odluke donosi u skladu sa nacionalnim interesima. Vidim po nekim pokazateljima, po nekim sondažama, koliko je naša omladina u poslednje vreme postala svesna ucena, stalnih ispostavljanja nekih novih zahteva sa Zapada, koliko je odustala od ranije spremnosti da Srbija po svaku cenu mora da nađe mesto u EU. Nadam se da će državno rukovodstvo imati na umu raspoloženje naroda, iako znam da će mnogo zavisiti i od sredstava javnog informisanja koja se nisu bitno promenila u odnosu na prethodnu vlast.

Nažalost, u njima još uvek defiluju isti oni politički analitičari kojih nismo mogli da se oslobodimo u prethodnom periodu, i iste one NVO i njihovi predstavnici koji nemaju nimalo naklonosti prema srpskom nacionalnom osećanju. Oni i dalje truju naše javno mnjenje, i mi moramo tražiti način da ih neutralizujemo kroz međusobni dijalog i traženje izlaza iz kriza kroz razmenu svih relevantnih mišljenja.

Profesore, kada bi, nekim slučajem, naši političari zatražili od Vas mišljenje po pitanju vođenja spoljne politike, šta biste im savetovali?

Savetovao bih im da budu malo mudriji i sebičniji u odnosu prema najbližim zemljama u okruženju, da vode više računa o nacionalnim interesima i čine manje ustupke onima koji Srbiji pokazuju otvoreno neprijateljstvo. I da ne budu okrenuti isključivo ka EU kao jedinom savezniku, jer SAD prestaju da budu velesila i u svetu se stvaraju razne druge koalicije, kao što su BRIKS, Evroazijski savez i ne znam šta sve još; dakle nema više te unipolarne sile, i u perspektivi je neće biti. Uveren sam da izlaza ima, samo treba imati pameti, strpljenja, postojanosti, morala, ljubavi prema otadžbini, a onda se unutar zemlje obračunavati sa raznim mangupima koji su na političke funkcije došli samo zato da napune svoje džepove, a onda „nestali“ bez ikakve odgovornosti.

Bog da poživi sve Nićifore Aničiće

Srbin Nićifor Aničić iz Južnoafričke Republike, jedan divan i nesebičan čovek, učinio je sve što je u granicama njegovih intelektualnih i finansijskih moći da bi organizovao obeležavanje 100-godišnjice oslobođenja Stare Srbije u Prijepolju. Uradio je to na nivou kojim bi mogao da se pohvali i glavni grad. A to je trebalo da uradi država Srbija, i prenose svi mediji sa nacionalnom frekvencijom, jer su balkanski ratovi važna prekretnica u našoj istoriji. Od njih počinje nova istorija našeg naroda i države, i to ne sme da se zaboravi, kao ni žrtve koje su pale za slobodu. Mnogi bi da nas uvere kako su to bili osvajački ratovi i zato se o njima u medijima ćuti i čini usluga onima koji bi da „recikliraju“ srpsku istoriju. Zato, Bog da poživi sve naše Nićifore Aničiće.

Vojvođansku secesiju treba sprečiti

„Ne vidim da je izlaz iz mnogih kriza u koje smo danas zapali u Vojvodini koja bi bila skrojena po uzoru na Ustav iz 1974. godine, za koji se zalažu Nenad Čanak, Žika Berisavljević i neki ljudi iz DS-a koji podržavaju tu politiku, koji se ne suprotstavljaju i sekundiraju joj. Politika kojoj oni sekundiraju je čist secesionizam, a dokaz za to je i to što ističu etatističke težnje Vojvodine, traže korene za samosvojstvo Vojvođana i stvaranje posebne vojvođanske nacije. Istim putem je i Kosovo izašlo iz sastava Srbije, a vojvođanski autonomaši ga slede da bi stvorili takozvane atribute državnosti. Tako je stvorena i Vojvođanska akademija, predstavništvo Vojvodine u Briselu… Na to treba reagovati ozbiljno, ne zato što su autonomaši jaki, nego zato što jaki i uticajni oni spolja koji će stati iza njih. Ako ogromna većina Srba u Vojvodini podigne svoj glas, što ja očekujem, od toga neće biti ništa“, kaže akademik Krestić.

Rat su hteli Tuđman i Hrvati

„Drago mi je da mi ne živimo sa kolektivnom mržnjom kakvu Hrvati imaju prema Srbima, i što mi nemamo Keruma, primitivnog gradonačelnika Splita, iz čijih usta, uz svesrdnu pomoć svih hrvatskih medija, izlazi eksplicitna izjava da ono što misli on misle mnogi, ili svi u Hrvatskoj, samo to neće da kažu. Ali na takve izjave mi ne smemo da ostanemo gluvi, jer ta omraza, to jednostrano optuživanje, to traženje krivice samo u Srbima, a ne i uviđanje da Hrvati i u sebi treba da traže uzroke i krivce za rat i neprijateljstvo, veoma je opasno. Zar nije zapisano da je sam Tuđman izjavio ’rata ne bi ni bilo da ga mi nismo hteli, a hteli smo ga zato da što pre dođemo do nezavisne države Hrvatske’“, podseća Vasilije Krestić.

Izvor: VASELjENSKA

VASILIJE KRESTIĆ U dijalogu sa epohom

VASILIJE KRESTIĆ: SANU JE SVE MANjE SRPSKA

VASILIJE KRESTIĆ Izdajstvo je u našoj državi legalizovano