САНУ је са позиција званичног комунизма затражила редефинисање Југославије, која би у своје устројство уградила и искуства западних демократија
Ситуација у привреди, друштвени поредак, па и политички систем Југославије и његово слабљење били су редовне теме седница државних органа и партијских форума осамдесетих година. Расправљало се о проблемима национализма, сепаратизма, положаја народа и народности, потреби да држава постане ефикаснија, демократичнија, праведнија. Критике и оцене пре пуних 30 година изнете у Меморандуму САНУ, на начин како су то учинили академици, међутим, произвеле су ефекат друштвене експлозије.
Група од 16 академика предвођених Антонијем Исаковићем, који су чинили Радну групу за писање Меморандума, поред Устава из 1974, упрла је прстом и у Тита и Кардеља, Коминтерну, Савез комуниста, самоуправљање… Први пут у послератној историји отворено је питање будућности Срба и њиховог права на избор. Тиме су починили јерес, преко које тадашњи идеолошко-политички поредак и његов естаблишмент није могао да пређе.
Академици су у својој јеретичкој делатности отишли и корак даље. Иако са позиција званичног комунизма и устројства социјалистичке Југославије, затражили су редефинисану Југославију, коју су замислили као државу која би у своје устројство уградила и поједина искуства западних демократија. Да би СФРЈ са „нивоа испод модерне цивилизације“ направила искорак ка савременом друштву, према ауторима Меморандума, потребно је да се уваже поједини принципи који су у самоуправном социјалистичком уређењу били потпуно занемарени.
То су сувереност народа и самоодређење нације, поштовање људских права, рационалност и демократизација важећег система. Уградња ових начела у темеље нове Југославије, сматрала је САНУ, била је предуслов за опоравак пољуљане државе и њене привреде.
„Кичму политичког система чини Савез комуниста Југославије, чије руководство има апсолутни монопол друштвене моћи. Постоје позудана сазнања да се подлегло искушењима овог монопола. Савез комуниста живи од револуционарне ренте, у великој мери је приватизован, у њему постоји хијерархизована структура професионалних кадрова која се одржава личном лојалношћу претпостављенима и безусловном послушношћу. Демократски централизам своди се на то да руководиоци одлучују, а чланство беспоговорно извршава те одлуке. Сви ови недостаци демократије унутар Савеза преносе се и на друштво у целини“, наведено је у меморандумском тексту.
Највећи одијум власти, ипак, изазвао је део нацрта Меморандума посвећен положају српског народа. Академици су се нашли у процепу – написали су оно о чему се после доношења Устава из 1974. године увелико говорило и тиме дошли су сукоб са владајућом елитом која је била слепа и глува на незахвалан положај Срба у федерацији.
„Многе невоље које муче српски народ изникле су у приликама које су заједничке свим југословенским народима. Међутим, Србе притискују и друге недаће. Дугорочно заостајање развоја привреде Србије, нерегулисани државно-правни односи са Југославијом и покрајинама, као и геноцид на Косову, појавили су се на политичкој сцени са удруженом снагом која чини ситуацију напетом, ако не и експлозивном. Ова три мучна питања, која произлазе из дугорочне политике према Србији, својом драматиком угрожавају не само српски народ, већ и стабилност читаве Југославије“, једно је од кључних полазишта меморандумског нацрта.
Под академским скенером у Кнез Михаиловој улици нашло се и само рођење друге Југославије, као и улога очева њене идеологије и поретка. Чланови САНУ довели су у везу економску и политичку подређеност Србије од првих дана федерације. Указали су и на чињеницу да су Словенци и Хрвати још пре рата основали своје комунистичке партије и тако остварили већи утицај и у Централном комитету. Њихови политички лидери, како тврде академици, постали су арбитри у свим политичким питањима током и после рата. Ову осовину пре свих чинили су Тито и Кардељ, који су по својој вољи кројили политички врх Југославије.
Као један од кључних аргумената у Меморандуму наводи се и чињеница да Србија није на адекватан начин била представљена ни на Другом заседању АВНОЈ-а. Академици указују на то да су за скуп у Јајцу бирани већници из српских војних једница и чланова Врховног штаба који су се затекли на територији БиХ, за разлику од већника других република. Они су на заседање дошли са својих територија и из националних политичких организација са већ дефинисаним ставовима и програмима.
„У таквим условима, а под сталним оптужбама да је угњетачки, унитаристички, централистички, пандурски, српски народ није могао постићи равноправност у Југославији, за чије је стварање поднео највеће жртве“.
Другоразредни положај Срба у авнојевској Југославији чланови Радне групе за израду Меморандума објашњавају, између осталог, и начином на који је Комунистичка партија сагледавала међународне односе између Првог и Другог светског рата. Главни креатор начина посматрања овог питања била је Коминтерна, „која је у напорима да оствари своје стратешке и тактичке замисли на међународном плану тежила разбијању Југославије“.
„Налазећи своје идеолошко оправдање у сучељавању српске ‘угњетачке’ нације и осталих ‘угњетених’ народа, таква политика је драстичан пример узмицања марксистичког учења о класној подељености сваке нације пред политичким прагматизмом, који је, у настојању да користи међунационална трвења, потиснуо у позадину класни интернационализам. То донекле објашњава зашто се КПЈ није потрудила да сопственим истраживањима дође до праве истине о економској природи међунационалних односа“, наведено је у Меморандуму.
„Послератна политика према привреди Србије јасно је декларисана у експозеу о Првом петогодишњем плану. Србији је у том плану неосновано одређен, после Словеније, најспорији темпо индустријализације. У пракси је та политика започела пресељавањем у друге републике индустријских погона за производњу авиона, камиона и оружја, да би се наставила обавезним откупом, маказама цена на терет сировина и пољопривредних производа, нижим инвестицијама по становнику од југословенског просека и доприносом за развој неразвијених подручја. Но ништа тако убедљиво не показује подређен положај Србије као чињеница да ни у једном кључном питању политичког и привредног система она није имала иницијативу“.
„Српском народу наметнуто је осећање историјске кривице, а једино он није решио национално питање, нити је добио државу као остале нације. Због тога је као прво и основно потребно да се скине хипотека историјске кривице са српског народа, да се званично оповргне тврдња да је он имао економски привилегован положај између два рата, да се пориче његова ослободилачка историја и допринос у стварању Југославије“, истакли су чланови САНУ.
У каснијим нападима на Меморандум сви ови ставови узимани су као доказ замагљеног погледа српских интелектуалаца и њиховог уживљавања у улогу жртве историјске неправде.
ИЗБОР ЈЕДНОГ КАНДИДАТА
„Југославији није потребна демократија на речима, већ демократизација свести и друштвених односа“, био је став САНУ 1986. године.
Колико је овај корак био крупан, довољно је мало подсећање. У време писања Меморандума на различитим нивоима су се спроводили избори на којима је на једну позицију био кандидован – само један кандидат. Политички врх тако је држао кадровски монопол који се заснивао на принципу – делегате треба изабрати, да би они изабрали нас. Писци Меморандума предложили су да се направи историјски искорак и први пут допусти могућност да се на једном гласачком листићу нађу имена двојице или више кандидата.
Аутор: Раде Драговић
Сутра: Критичко виђење стања у Југославији
Извор: НОВОСТИ
Везане вијести:
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (1) Земљотрес у политички трусној Југославији
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (2) Почетак медијско-политичког трилера
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (3) Крађа из стана академика Ђорђевића
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (4) Пуцају из свих артиљеријских оружја
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (5) Цар је го – поручили су академици
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (7) Критичко виђење стања у Југославији
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (8) Академија на удару комунистичких вођа
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (9) Државно-партијски врх смишља скандале
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (10) Добрица Ћосић није писао Меморандум
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (11) Суморни опис југословенске стварности
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (12) Талас буђења националних осећања
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (13) Југословенска привреда у раљама политичара
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (14) Истина о Косову без академске учтивости
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (15) Хрватска емиграција пише свој меморандум
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (16) Разлаз српских и словеначких интелектуалаца
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (17) Српско виђење будућности Југославије
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (18) Кружок у Симиној створио опозицију
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (19) Ћутање будног чувара постојећег поретка
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (20) Двострука игра Слободана Милошевића
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (21) Косовски заокрет Слободана Милошевића
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (22) Нови талас напада на српске академике
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (23) Академици пред Хашким трибуналом
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (24) Појам „велика Србија“ смишљен у Бечу
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (25) Отворени рат српских стараца и државе
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (26) Србија постаје јединствена држава
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (27) Одбрана Југославије водила је у рат
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (28) Сенка која лебди над Академијом