ЗНАЧАЈАН СКУП У БЕОГРАДУ
Почетком маја (5.5.2016. године Господње) у Београду, Фонд стратешке културе организовао је скуп на тему . Скуп је одржан у, како би покојни Кијук рекао, „култним“ просторијама Удружења књижевника Србије у Француској 7, и на њему су изложени реферати који се ових дана емитују преко видео – канала србске странице Фонда, а ускоро ће се појавити и у текстуалној форми. Свако од излагања нудило је нова обасјања старог проблема: Ана Филимонова је говорила о чувеном хрватском католичком конгресу 1900. године у Загребу, када је франковачки надбискуп сарајевски Јосип Штадлер, Степинчев претеча (још један кандидат за беатификацију!) устврдио да су сви балкански католици Хрвати; Никола Жутић је, у обимном и утемељном раду, довео до нашег сазнања чињенице о огромном Степинчевом ангажовању у клерикализацији (као темељу фашизације) свести хрватског народа уочи Другог светског рата; Владимир Умељић је показао и доказао да је Степинац, без обзира на ситније несугласице са Павелићем, које су биле плод ватиканских заокрета ка западним савезницима 1943, суштински „духовни отац“ НДХ; Ранко Гојковић је, подробно и истинољубиво, показао какви су злочинци били усташки фратри и њихови надређени из Херцеговине, у којој су почињени неки од најкрвавијих злочина према православним Србима; Мило Ломпар је установио чудну нетрпељивост левичара и антиклерикалца Мирослава Крлеже према доказима хрватског клеронацизма изложеним у „Магнум Кримену“ Виктора Новака; Вељко Ђурић је приложио рад у коме прави паралелу између надбискупа Алојзија Степинца, челника покрета прекрштавања православних у НДХ, и митрополита Јосифа Цвијовића, који је руководио бродом СПЦ у ратно доба, и који није вршио никакво духовно насиље над избеглим Словенцима у Србији, од којих су неки, због захвалности за гостољубље србског народа, решили да приме православну веру. Потписник ових редова говорио је о записима академика Дејана Медаковића о изградњи култа Степинца као свеца после рата у Хрватској.
Овај скуп Фонда ће, свакако, имати великог значаја у одбрани светосавља од покушаја да се са хрватским бискупима води „дијалог“ о Степинцу пре његове канонизације (која је, од 1998, кад је он беатифкован, готова ствар, и чије одлагање је саставни део стратегије Ватикана: доведемо папу у Србију пре канонизације, а онда канонизујемо Степинца и – мирна Бачка!)
Ипак, то није једина тема о којој, поводом „блаженог Алојзија“, вреди размишљати на дан Светих Кирила и Методија, учитеља словенских.
ЈЕДИНСТВО И РАЗДЕЉЕЊЕ
Словени су, наравно, народ једне крви и једног порекла.
Али, авај, нису једнога духа!
Прва и основна подела, из које су проистекле све остале, била је верска. Ватикан је један део словенских народа придобио за себе, и данас имамо то што имамо: између Срба и Хрвата, између Руса и Пољака (да не говоримо о нерећним украјинским унијатима). Нама је светац владика Петар Бањалучки, кога су усташе потковале и заклале 1941, а Хрватима је светац Алојзије Степинац, благословитељ превођења православних у покорност папи. Русима је светац Атанасије Брестски, који је бранио свој народ од Брест – Литовске уније склопљене 1596, а унијатима из Малорусије светац је Јозафат Кунцевич, крвави гонитељ православних у то доба, кога је морао да кроти чак и Лав Сапјега, човек пољског двора, покушавајући да га умоли да не буде тако суров у прогону своје дојучерашње браће.
Срби и Хрвати, Руси и унијатски Малоруси – једна крв, а тако далеко! И једни и други исповедају Христа као Спаситеља, али с колико трагичне разлике! Јер, римокатоличким Словенима папа је заклонио Христа.
Зато се данас, на дан Светих Кирила и Методија, којима су Руси, Срби и Бугари остали верни, вреди сетити колико је важно да останемо у православној вери коју свето држаху оци наши, и колико је неопходно да чувамо, по речи Светог Писма, јединство духа у свези мира.
На жалост, због екуменизма и различитих врста духовних кривотворина које нам се подмећу уместо истине и правде Светог Предања, данас у помесним Православним Црквама имамо опасност нових подела и раскола. Као у трагичном руском 17. веку, када је патријарх Никон са царем Алексејем спроводио нужне, али пребрзе, реформе, које су довеле до појаве старовераца, тако се и над нама, због екуменизма нарсициодне клерикалне „елите“ надвијају сенке нових подела и раскола.
Постоје православни који кажу: кад видимо шта ради наша јерархија, којој је дражи Ватикан од Небеског Јерусалима, морамо се од такве јерархије одвојити, и сами наставити идење правим путем.
ПРИМЕРИ КОЈИ ТО НИСУ
Извесни сматрају да је аргумент за одвајање од „званичне Цркве“ чињеница да су свети наших дана, попут отаца Јустина, Серафима Софијског, Пајсија Светогорца, Гаврила Грузијског, оштро осуђивали екуменизам. Заиста, они јесу најоштрије осуђивали екуменизам. За оца Јустина он је био свејерес; Свети Серафим (Собољев) учествовао је на Московском сабору 1948. године, са два реферата – једним против новог календара, а другим против екуменизма; старац Пајсије је недвосмислено одбацивао екуменизам као кривотворину, старац Гаврило Грузијски, противни јереси, је био презрен и јуродствовао је у званичној Цркви. Све је то тачно…Али – ниједан од њих није престао да молитвено помиње своје предстојатеље, нити се одвојио од „званичне Цркве“. Отац Јустин, који је најоштрије критиковао патријарха Германа због сарадње с режимом, раскола у Америци и екуменизма (патријарх Герман је био сапредсадавајући Светског савета цркава), увек је помињао надлежног епископа шабачко – ваљевског Јована Велимировића, који је, са своје стране, помињао патријарха Германа. Свети Серафим Софијски је био епископ Руске Заграничне Цркве, тврди монархиста и противник митрополита (касније патријарха) Сергија, али је, после Другог светског рата, остао у Бугарској којом су завладали комунисти и прешао под јурисдикцију Московске патријаршије, помињући патријарха Алексеја, послушног Стаљину. Старац Пајсије је јасно говорио једном старокалендарцу-зилоту:“Наравно, и ми на Атосу следимо стари календар. Али ово је друга ситуација. Ми смо уједињени са свим црквама и патријаршијама које следе нови и стари календар.“ Дакле, старац Пајсије се НИЈЕ ОДВАЈАО од Цариградске патријаршије, иако је оштро критиковао њен екуменистички правац. Старац Гаврило никад није напустио „званичну“ Грузијску Цркву.
Што се тиче примера из прошлости Цркве, и они су јасни.
Свети Јован Златоусти је протеран са цариградске катедре, али сви епископи западни, на челу с православним папом римским, били су на његовој страни. Златоуст у прогонству није ни мислио о прављењу паралелне јерархије.
Свети Максим Исповедник је, борећи се против монотелитства, био сам на Истоку, али је имао подршку Светог папе Мартина Исповедника и православног Рима.
Свети Григорије Палама се борио против латиноумног патријарха Јована Калеке, али је имао подршку православног епископата. Ни Палама није правио паралелну јерархију.
Свети Марко Ефески, иако гоњен од унијата, никада није правио паралелну јерархију, него је чекао Бога да благослови победу православних. И Бог је срушио унију дејством историјских околности – Мехмед Освајач је Марковом ученику, Светом Генадију патријарху, дозволио да унију сатре до корена.
КАД СЕ „ТРЕБАЛО“ ОДВОЈИТИ?
У 20. веку су се, због нереда и нестројења, одвајали од „званичне Цркве“. Такви су се у СПЦ појавили средином деведесетих година 20. века, када је зизјуласовштина почела да нам се намеће као мера и провера црквене стварности. Они су постали зилоти. Затим је тај процес наставио да се шири, и данас је веома озбиљан.
Ипак, поставља се питање – када се требало одвојити. Јер, преступа црквене дисциплине у 20. веку било је у СПЦ и пре деведесетих.
Рецимо, шта је било за време патријарха Германа, сапредседавајућег Светског савета цркава, коме је цариградски патријарх Атинагора био веома близак, и који је епископу Лаврентију говорио да са иноверцима може да се моли у свим приликама, само не сме да се причешћује из исте чаше?
А шта ћемо са владиком Николајем, који је од младости сарађивао са англиканцима, допуштао им понекад свештенодејства у православним храмовима, учествовао на екуменистичком скупу Светског савета цркава у Еванстону 1954. године? А шта ћемо са патријархом Димитријем, који је, пред крај свог живота, у Саборној цркви у Београду, причестио четворо англиканаца?
Не дај Боже да ја те случајеве истичем као примере. Сматрам их јако штетним, и мислим да смо скупо плаћали екуменистичке илузије наше јерархије у 20. веку. Али, постављам питање: ако су сви ово поступци такви какви јесу, када се онда „требало“ одвојити од „званичне Цркве“?
Да ли у доба патријарха Иринеја?
Патријарха Павла?
Патријарха Германа?
Патријарха Димитрија?
Или се, остајући веран Светом Предању, није требало одвајати?
ЦРКВА ЈЕ ТАЈНА ЈЕДИНСТВА
Несумњиво је да је Црква тајна вере, али и тајна јединства, чија је основа Љубав у Истини. Господ Исус Христос је рекао да ће сви познати Његове ученике по узајамној љубави. Зато је данас једно од највећих искушења за православне недостатак трезвености, која не увиђа неопходност да се иде средњим, царским путем. С леве стране је екуменизам, као религиозни глобализам апокалиптичних размера, а с десне стране је ревност не по разуму, која води у поделе и расколе. Главни циљ свих непријатеља Православне Цркве је раскољавање правосланих на много група и групица, а, с друге стране, довођење на чело у Помесним Црквама клирика чија је оданост правоверју у најмању руку сумњива. Није тајна да је масонерија одавно заинтересована за роварење међу православнима (http://www.pravoslavniodgovor.com/New_Age/Pravoslavlje_i_Novi_Svetski_Poredak/04.htm).
Да масонски Брисел жели расколе међу православнима, види се и из случаја Бугарске, о коме говори др Зоран Чворовић у изјави за недељник „Печат“: “По Чворовићу, када је у питању позиција СПЦ у условима постпетооктобарске окупације, врло је поучно оно што се догодило са Бугарском црквом после бугарског 5. октобра 1990. Тада су под изговором да желе да изврше чишћење БЦ од архијереја и свештеника које су доводили у везу са комунистичком Службом безбедности, представници прозападне Коалиције савеза демократских снага на челу са Жељом Желевим тражили формирање новог демократског Синода.
„Главни заговорник лустрације БЦ био је јеромонах Христофор, иначе члан Савеза демократских снага. Захтев за лустрацију јерархије БЦ био је усмерен против патријарха Максима, чији избор су оспоравали његови противкандидати из 1971 – митрополити Пимен, Пајсије и Јосиф. Они су патријарха Максима оптуживали да је изабран уз помоћ режима Тодора Живкова и тако себе кандидовали за језгро новог демократског Синода. Противно европским вредностима на које су се позивали, а пре свега противно принципу секуларизма и слободе вероисповести, бугарски Европејци су се драстично мешали у унутарцрквене ствари, подстичући раскол и то пре свега тако што је Дирекција за вероисповести 1992. као јединог законитог представника православне вероисповести признала Синод расколника. Ствари су се промениле када је 2002. Виши административни суд поништио одлуку Дирекције за вероисповести и према новом закону као једину закониту православну цркву регистровао званичну БПЦ на челу са патријархом Максимом.“
„Приликом Бугарског раскола своје тежње“, каже Чворовић, „показали су, с једне стране ЕУ, а с друге фанариотски кругови и њихов заступник цариградски патријарх Вартоломеј. Брисел је свој однос према расколу приказао кроз пресуду Европског суда за људска права из 2010, донетој по жалби расколничког Синода а после признања Бугарској цркви од стране бугарског суда својства јединог законитог представника православља у Бугарској. Европски суд је својом пресудом обавезао бугарску државу да региструје расколнички Синод, а да се из буџета државе расколницима исплати на име моралне штете због повреде права на слободу вероисповести 50.000 евра.“(Наташа Јовановић, И латише се мача…, http://borbazaveru.info/content/view/8773/1/).
Управо зато, на дан Светих Кирила и Методија, који су Христом сјединили православне Словене, морамо бити свесни да је средњи, царски пут једини пут којим треба ићи: предањски критикујући екуменистички релативизам и масонолики еклектицизам, чувати се да не пођемо путем атомизације, јер наши непријатељи би највише волели да смо заувек раздробљени и неспособни да једни у другима видимо браћу и сестре.
Молитвама Светих Кирила и Методија, учитеља православног Словенства, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас. Амин.
Аутор: Владимир ДИМИТРИЈЕВИЋ
Извор: Фонд Стратешке Културе
Везане вијести:
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Какви смо ми то Срби, каква нам је то “елита”?
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ВАТИКАН И ТИТОВА …