Četvrti deo feljtona: Koliko košta krv sa Kajmakčalana

Ubistva i ranjavanja poslanika HSS (Hrvatske seljačke stranke) u Skupštini 20. juna 1928. godine, što je učinio poslanik iz Crne Gore Puniša Račić, sigurno su jedan od najznačajnijih momenata koji su uslovili stvaranje ustaške organizacije. Zbog toga se ubistvo u Skupštini može nazvati i nultom tačkom planiranja atentata u Marselju.Šta se desilo tog 20. juna? Oštra rasprava u Skupšini trajala je danima između srpskih, crnogorskih i hrvatskih poslanika. Jedan od najimpulsivnijih poslanika bio je Puniša Račić. Časni, narodni čovek koji je bio učesnik u četničkim akcijama na Kosovu i Metohiji pre njihovog oslobođenja od Turaka upuštajući se u verbalne sukobe sa Hrvatima, smatrao je da brani ne samo svoju ličnu čast već i dostojanstvo čitavog svog naroda. Hrvatski poslanici su nekoliko poslednjih sednica redovno prekidali govore poslanika Puniše Račića neumesnim dobacivanjima:

„Ma ćuti, Puniša, ne razumeš ti to.“

„Mani to, nego pričaj kako si obrstio manastirske šume.“

„Dosta već jednom s tim Kajmakčalanom, recite koliko to košta da platimo, pa idemo dalje.“

On je zbog učestalih uvreda uputio zvaničan predlog Skupštini, samo nekoliko dana pre ubistva, da se donese zakon o dvoboju, kojim bi se regulisalo pravo da onaj koga je uvredio drugi poslanik može da ga izazove, a zakon prinudi da izađe na megdan. Samo dan pre ubistva poslanika Račić je uputio još jedan predlog Skupštini, i to sa potpisima dvadeset i tri poslanika, a taj predlog je sadržao sledeće:  “Poslanik Stjepan Radić da se hitno pregleda kod doktora i ustanovi njegovo mentalno stanje, ako se pak ustanovi da je Radić mentalno zdrav, poslanici koji su potpisali ovaj predlog zahtevaju da se on maksimalno kazni zbog onog što izgovara“. Hitnost tog predloga obrazložio je željom da se izbegnu neželjeni događaji, koji inače mogu nastupiti usled ovakvog ponašanja gospodina Radića. Taj predlog je predsednik Skupštine odbio, ocenjujući da se ne zasniva na poslovniku. Konačno, 20. juna je sednica Skupštine otvorena u 9.40 i odmah počela raspravom koju su potegli poslanici HSS-a zbog pretnji od prethodnog dana da će padati glave. Sednica je prekinuta na deset minuta zbog žučne rasprave hrvatskih i crnogorskih poslanika. Kada je sednica nastavljena, za reč se javio Puniša Račić, počeo je da govori, ali je bio prekidan salvama uvreda. Najagresivniji je bio Ivan Pernar, koji je upadicama neprestano prekidao govornika. Račić u početku nije reagovao i nastavljao je da govori sve dok Pernar nije uputio najtežu uvredu. U jednom delu govora Račić je rekao: „Za ovu državu ja sam krv lio…“ Pernar mu je dobacio: „Pa dobro, onda kaži koliko si krvi prolio, pa da ti platimo u zlatu…“

Račić tada prekida govor i traži od Pernara da povuče reč. Prilazi govornici i zahteva od predsednika Skupšine da kazni Pernara ili će ga on kazniti. Predsednik Skupštine Ninko Perić u tom momentu prekida sednicu i izlazi iz sale. Račić vadi revolver i sav crven u licu viče: „Ko bude pokušao da se stavi između mene i Pernara, poginut će!“ A zatim Pernaru: „Ustani i izvini se!“

Ovaj to ne shvata ozbiljno i ćuti. Račić puca u Pernara, koji pada ranjen. Basariček prilazi Račiću da ga spreči i ovaj ga usmrćuje jednim metkom. Treći metak pogađa Stjepana Radića, koji je ranjen, a četvrti Ivana Granđu, koji je hteo da zaštiti svog predsednika. Pavle Radić prilazi razjarenom Račiću da ga zaustavi, a ovaj puca i u njega. Nastaje panika, poslanici beže iz sale, intervenišu lekari… u tom haosu i pometnji na Račića prosto više niko nije obraćao pažnju. Posle pucnjave, s revolverom u ruci, mirno je otišao sa govornice i uputio se u ministarsku sobu u koju se ulazilo pravo iz plenumske sale. Iz ministarske sobe prešao je u skupštinski bife, a odatle u malo dvorište iz koga je kroz prizemlje zgrade Ministarstva građevine izašao u Masarikovu ulicu i izgubio se u gradskom metežu.

Haos i ubistva u Skupštini mirno je gledao još jedan čovek, bio je to narodni poslanik za grad Zagreb dr Ante Pavelić. On je te iste večeri otputovao vozom za Zagreb, a kasnije u bugarske planine na dogovor sa Ivanom Vančom Mihajlovim o zajedničkom terorističkom delovanju protiv Kraljevine i kralja Aleksandra.

Međutim, ustaška organizacija od samog osnivanja 10. Januara 1929. godine imala je problem sa organizovanjem članstva, svaki pokušaj vrbovanja u Hrvatskoj propao bi. Oni su početkom 1930. imali samo desetak članova u svojim logorima. Tada su zaključili da je bolje da se okrenu brojnoj hrvatskoj emigraciji širom sveta. Stotine hiljada Hrvata emigriralo je iz zemlje u potrazi za poslom i boljim životom. Oni su živeli u mnogim zemljama Evrope i u Severnoj i Južnoj Americi. Najviše Hrvata bilo je u Belgiji, gde su radili u rudnicima uglja. Za vreme svetske krize (1929.) emigracija je dodatno pojačana, ali i besposlica. Bilo je to idealno vreme za vrbovanje članova. Agitatori su uspeli da zavrbuju nekoliko stotina ljudi, za koje je to bio čin očaja a ne čin ličnog uverenja i ideologije. Svedočanstvo o tome kako su Hrvati bili vrbovani za ustašku organizaciju, ostavila je Jelka Pogorelec u svojim memoarima: „Te neuke ljude, od kojih većina nije uopće bila u Jugoslaviji,uvjeravali su da je stanje podjednako teško u našoj zemlji kao i u južnoj Americi, da kod nas vlada isto tako nezaposlenost i da jedino u Mađarskoj, i to pomoću emigranata i njihovih zaštitnika,mogu sebi osigurati egzistenciju. Na sličan način varali su Jelićevi izaslanici naš svijet po Belgiji i Francuskoj.“ Ustaška organizacija bila je najbrojnija sredinom tridesetih godina kada je u svojim redovima imala oko 500 ljudi.

Milan Bogojević, Nedeljnik

Vezane vijesti:

Prvi deo feljtona: Umalo zet ruskog cara

Drugi deo feljtona: Nadmašio i cara Dušana

Treći deo feljtona: Kako su komunisti hteli da ubiju kralja

Peti deo feljtona: Francuzi ništa nisu preduzeli da spreče ubistvo kralja Aleksandra

Poslednji čin: Analiza propusta u obezbeđenju kralja Aleksandra