Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Kralj Aleksandar rođen je na Cetinju 16. decembra 1888. godine u vrlo skromnoj vili koja se nalazila na glavnom trgu, preko puta kraljevske palate. Njegova majka kneginja Zorka, koja je umrla pri porođaju nekoliko godina posle toga, bila je ćerka crnogorskog kralja Nikole I Petrovića i sestra buduće italijanske kraljice Jelene. Kum na krštenju bio mu je, preko izaslanika, ruski car Nikolaj II Aleksandrovič.
Detinjstvo je proveo u Crnoj Gori i bio je ponosan na svoje crnogorsko poreklo. Teško je naći trag uticaja bilo koje ličnosti u obrazovanju princa Aleksandra. Njegov boravak u Ženevi, gde mu se otac bio nastanio posle smrti knjeginje Zorke, i gde je živeo skromno kao izgnani i siromašni knez, zbližio ga je sa demokratskom atmosferom velikog grada koji je cenio slobodu. Švajcarci koji su ga znali kao dete, dok je odlazio u školu obučen u tamnoplavo odelo, sa đačkom torbom pod rukom, pričaju da je mladi Karađorđević bio dobar đak i prijatan drugar u igri. Mladi princ je vaspitavan kao dete Ženeve. Njegov otac je posećivao ženevsko društvo, bio član mnogih klubova, streljačkih društava, posećivao je redovno biblioteke. U kući Karađorđevića, u ulici Belo, čitala su se mnoga dela francuske književnosti. Petar Prvi Karađorđević, bivši pitomac Sen-Sira, hrabri poručnik Kara iz Legije stranaca francuske vojske, svoju decu je vaspitao u duhu ljubavi prema Francuskoj, svojoj drugoj domovini.
Otac je želeo da Aleksandar oseti i ruski uticaj, pa je školovanje nastavio u Rusiji, u Paževskom korpusu, u Zimskom dvorcu, u Kneginja Zorka na venčanju Petrogradu, koji je bio poput pravog grada. U Rusiji je princ Aleksandar stekao mnogo pravih prijatelja, često je priman na dvor carske porodice Romanovih, koju je posećivao četiri ili pet puta godišnje. Car Nikolaj II je gajio posebne simpatije prema njemu i mladić se već kao prestolonaslednik, za vreme jednog putovanja u Rusiju zaljubio u kneginju Olgu. Ona je svoju naklonost prema „dragom Srbinu“, kako ga je zvala, pokazala time što mu je poklonila komad nakita kome se Aleksandar divio na njenoj ruci tokom jednog zajedničkog ručka u dvoru. Car se nije protivio eventualnom braku između svoje starije kćeri i princa Aleksandra. I verovatno bi do tog braka i došlo da nije bilo Velikog rata i revolucije u Rusiji. Aleksandar je ipak, zauvek, sačuvao naklonost prema Romanovima i zahvalnost prema carskoj Rusiji koja je bila zaštitnica Kraljevine Srbije. Svoju zahvalnost Aleksandar je pokazao prihvativši da se bela ruska emigracija nastani u njegovoj zemlji. Sveti Sinod je tu našao utočište, a carske zastave mesto gde će se čuvati. Mnogi analitičari se slažu da je Aleksandar tokom svog boravka u Rusiji naučio da o svojoj zemlji sudi objektivno, da shvati značaj Balkana u međunarodnoj politici i mesto koje Srbija ima u balkanskom regionu. On se tamo uverio da pojedinačne svađe ne vode Balkanpravim putem. Sudbinski preokret u životu mladog princa Aleksandra desio se 1909, kada se njegov stariji brat prestolonaslednik Đorđe odrekao prava nasledstva prestola. Tačnije, ispadi princa Đorđa su primorali kralja Petra I da zatraži od svog starijeg sina da se odrekne prestola u korist mlađeg princa Aleksandra.
Princ Đorđe se odlikovao hrabrošću i inteligencijom, ali je bio u isto vreme vrlo nesmotren i impulsivan. Čas bi pokazivao grubu jednostavnost, čas bi se ponašao kao nastrani tiranin: osion, ćudljiv, suludo odvažan pri čemu su njegova neopreznost i njegov gnev izazvali smrt jednog od njegovih posilnih. U svojoj biografiji „Istina o mom životu“ princ Đorđe tu smrt pripisuje nesrećnom slučaju i zdravstvenim problemima posilnog Stevana Kolakovića. Nakon rasprave oko ljubavnog pisma koje Kolaković nije odneo po naređenju princa Đorđa na određenu adresu, dolazi do rasprave:
„Gubi mi se sa očiju, izdajice“, dreknuo sam na Kolakovića i podigao ruku da ga udarim. Ali, na nesreću, ruke su mi bile sputane šinjelom, koji još nisam svukao, pa sam podigao nogu i snažno odgurnuo Kolakovića. Učinilo mi se da je posrnuo, ali je moja svest bila nesposobna da to registruje.“
Stevan Kolaković je podlegao povredama a princ Đorđe pritisku da abdicira.
Ipak u svojim memoari Ivan Meštrović iznosi još jedan razlog za abdikaciju princa Đorđa. Prilikom prijema u ruskom poslanstvu povodom Carevog rođendana, princ Đorđe je rekao pred svima da je ruski car lažljivac jer je njemu,Đorđu, obećao da neće dopustiti da Austrija anketira Bosnu, a onda se okrenuo austrijskom poslaniku, pa mu rekao: „A vaš car je lopov i lupež, koji krade tuđe zemlje.“
Iza ovog skandala nastale su veliki diplomatski problemi, jer su austrijanci tražili zadovoljenje i izvinjenje. Rusi su takođe hteli izvinjenje. Princ Đorđe je rekao da bi pre abdicirao nego li se izvinuo i to se na kraju desilo. Princ Đorđe se pre odrekao prestola nego da se izvine zbog onoga što je izrekao.
Budući prestolonaslednik, princ Aleksandar se kao komadant Prve armije pripremao za konačni obračun sa Turskom. Grčka, Bugarska, Srbija i Crna Gora su 1912. godine objavile rat Turskoj. Aleksandar je imao dvadeset i četiri godine, bio je to tada mlad čovek, dinamičan i vitak, nosio je naočare za vid a njegov živ pogled, odlučan hod, inteligentno, otvoreno i nasmejano lice su osvajali simpatije. Tokom šest godina, sa kratkim prekidima mirnodopskog života, on će proživeti na bojnom polju.
Tu se formirala njegova ličnost.
On je, pre svega, bio i zauvek ostao vojnik.
Milan Bogojević, Nedeljnik
Vezane vijesti:
Četvrti deo feljtona: Koliko košta krv sa Kajmakčalana
Peti deo feljtona: Francuzi ništa nisu preduzeli da spreče ubistvo kralja Aleksandra
Poslednji čin: Analiza propusta u obezbeđenju kralja Aleksandra
