Изворна и аутентична српска идеја запрљана је и замагљена

Пише: Немања Девић

Прошле недеље, нисам ни знао за то, мој пријатељ Слобо Гавриловић предложио ме је за награду „Драгојло Дудић“ коју додељује СУБНОР, организација која негује традиције партизанског покрета.

Жири, сачињен од неострашћених стручњака – али недвосмислено наклоњених победницима у грађанском рату у Србији 1941-1945, донео је једногласну одлуку да моја књига буде награђена овим признањем. Био би то велики искорак за ову организацију и допринос националном помирењу – јер то би првенствено значило да су одступили од револуционарне догме.

Кад оно међутим – сутрадан је председништво СУБНОР-а требало да верификује ову одлуку. И ту се појави председник организације, прописно поздрави другове са „Смрт фашизму“, они му одговоре са „Слобода народу“, и настане расправа.

Он је против тога да се награда додели ревизионистима, а реакција настоји да се убаци и у њихове редове. Расправа временом постаје све жучнија, а међу чланством долази до подела. Председник се посебно ражестио када је предлагача и члана жирија г. Гавриловића упитао какав је мој став о четницима, на шта је овај одговорио да их представљам као антифашистички покрет.

Какви антифашисти, вели председник, и какав грађански рат, у Србији је било само револуције и контрареволуције. Гавриловић покушава да умири ствар речима да ми је један деда био четник, а други партизан – али на то следи реплика једног љутитог борца: „А шта ако је он више волео овог деду који је био у четницима…“

Све у свему – комедија, која је окончана одлагањем гласања до јануара. Занимљиво би било доћи до записника са ове две седнице, који би био историјски документ о томе како се бране тековине револуције 2015.

Но, ништа мање секташења и ништа мање бољшевика и међу тзв. патриотским организацијама.

Јуче ми друг, активиста једне такве омладинске групе, рече како су својевремено, о пригодном поводу, намеравали да ме зову да им говорим на трибини – али се неко од присутних гласно успротивио наводећи као аргумент моје раније проевропске ставове и ранију политичку активност.

То је трећи пут да чујем сличну ствар: да се у некој од националних организација поведе тема да будем позван као говорник на некој трибини, а да се јаве и надјачају они који сматрају да ми треба забранити да говорим и будем окарактерисан као – неподобан.

Нека им је мир у кући.

Иако беже од комуниста као ђаво од крста, по размишљању су апсолутно идентични. И тек тада видим колико је изворна и аутентична српска идеја запрљана и замагљена, не само захваљујући гласноговорницима из 90-их, већ и ради њихових настављача. Имати 20 или 25 година, и бити цензор тог калибра – то не може бити свак.
Да не говоримо о цензури и забрани у појединим установама и медијима…

Једне тиражне дневне новине чак не смеју да објаве ни приказ моје књиге. Запитам се: каква сам ја то сметња, коме и зашто…

Зато, Фејсбук постаје и једно од ретких места за моју друштвену активност. Ту пишем за своју душу и обавезно се још понеко пронађе и идентификује са написаним.

Некога ободрим. Некога насмејем. Неког зацело и изнервирам.

Прати ме око 2.000-2.500 људи – што је величина просечног села у мом завичају. Неко се одсели, неко досели у то село. Неко пева, неко се слика, други се пак свађају, а има и оних који нам редовно долазе у посету и помажу у свакодневним пословима.

Али подршка људи са ове мреже значи много, некада је и једина која ободри у тренуцима малодушности и преиспитивања. Ја своје текстове на Фејсбуку доживљавам као могућност да говорим на тргу, а оне који те текстове „лајкују“ као да говору аплаудирају.

Тако, свакодневни „електронски аплаузи“ представљају својеврсно охрабрење и сигнал да нисмо усамљени – и да наших истомишљеника итекако има. Зато брижљиво водим рачуна о тој својој „електронској башти и дворишту“ – и не дам да се у њему ни празнослови, ни подбада, нити на било који начин буде злонамеран према домаћину и његовим гостима.

Зато што овде несебично делим сва своја знања, а некада и најинтимнија осећања.
Ваљда није узалуд…

Од истог аутора:

Ђурђиц у Косовцу

Ново светло на ратне године

Сувише тихо одлазе наjбољи међу нама – Jadovno 1941.

Живи живот – Jadovno 1941.

Пребирући по успоменама – Jadovno 1941.

Страшна годишњица за Смедерево: Кад jе погинуло пола града …

Прича о два дечака

Место српског васкрса