Предвечерје касног јула, 1940. године. Дан се лагано гасио у долини испод Петрове горе. У кафану на периферији чувене Бање Топуско, смештене на простору који спаја Банију и Кордун, ушла су четворица младића и поседала за сто код зида, супротно од шанка.
На другој страни просторије, где је било десетак столова, двојица старијих људи играла су карте. Два стола даље, према оној четворици, леђима окренут ка зиду, седео је човек педесетих година, с косом пуштеном до рамена и брадом какву виђамо код православних свештеника. Четворка је најпре шапутала а како је време пролазило и на столу се повећавао број кригли од пива, њихов разговор био је све гласнији. На човека с брадом и дугом косом нису обраћали пажњу, мислећи да је луталица, један од самотњака какви су се у то време могли срести на локалним друмовима и по варошицама тог дела Краљевине Југославије.
Један од младића, несумњиво с највећим ауторитетом у групи, говорио је о фашизму, Хитлеру, Европи која ћути, величајући Совјетски Савез, Црвену армију, Лењина. „Комунизам ће доћи и овде, велика идеја равноправности заживела је на најбољи начин у Русији а ми је морамо дочекати спремни“, наглашавао је, подижући десну руку високо, праћен ужареним погледима другова. Онај човек је само једанпут погледао према четворици младића, онда је оборио поглед и неколико пута се једва приметно осмехнуо. Испред себе је имао флашу с мало црног вина на дну и пепељару пуну опушака.
Топуско је већ било прекривено мраком кад су идеолошки запаљени младићи, пуни заноса и снаге какву само младост носи са собом, изашли у топлу летњу ноћ. Газда кафане, Мирко С. пришао је човеку с дугом косом и наплатио попијено вино. Овај се подигао, повукао још неколико димова, угасио цигарету и лаганим кораком, ногу пред ногу, напустио кафану.
ГОЛА ИСТОРИЈА…
Двојица од оне четворице постаће кроз неколико година народни хероји, легендарни партизани, вође устанка против фашизма, проносиоци идеологије пристигле на Банију са руских пространстава тамо где је кукуруз – веровали су и причали другима – виши од кровова кућа, парадајз крупнији од бундеве, а топови Црвене армије такви да из Москве могу да гађају Берлин. Само што Стаљин неће. Чека да Хитлер нападне Совјетски Савез па да му очита лекцију. Говорили су слуђеном и престрашеном народу Баније и Кордуна да је Краљевина Југославија на издисају, да пропада на опште задовољство свих, те да ће се убрзо родити држава с владавином народа у којој ће сви живети богато, у једнакости, без терора и доминације једних над другима. Баш као што је у својим говорима и књигама најављивао Лењин а у живот, говорили су, претварао друг Стаљин.
Будући партизани, четворица младића, оне топле вечери у кафани Мирка С. нису могли ни да наслуте да је ту до њих, само неколико метара удаљен, седео човек који је лично познавао Стаљина, Троцког, цео Политбиро КПСС, који је комунизам стварао, ширио га по свету и дочекао да види како та велика, омамљујућа, слаткаста идеја порађа монструма који убија своју децу. Био је то један од најоданијих агената тајне службе Совјетског Савеза, дипломац социологије из Швајцарске, неумољиви партијски ликвидатор који је широм Европе побио више „непријатеља револуције“ него што ће их она два народна хероја икада видети. Човек чији је живот гола историја Балкана и Европе првих деценија 20 века, особа која је из личног искуства могла да прича о Сарајевском атентату, Гаврилу Принципу, Грабежу, Гаћиновићу, Апису, Мустафи Голубићу, Солунском процесу…
Две године раније, у касну јесен 1939. године, на врата куће Теше Ркмана, у селу Перна, недалеко од Топуског, покуцао је човек средње висине, у похабаном оделу, са шеширом на глави. Отворила је старија жена, човек је скинуо шешир и ћутао а кад је старица изговорила: “Добар вам дан, кога тражите?”, он је узвратио: “Ујна, зар ме не познајеш?”. Старица је најпре немо гледала а онда склопила руке и готово зајецала: “Пајо, ти си.”
Испред врата куће свог ујака, у кордунашкој забити, далеко од светлости Париза, широких булевара Москве, бечког Пратера, луксузних вила на обалама Циришког језера и других места на којима је живео, стајао је један од најтраженијих комуниста Европе, лутајући метак Коминтерне, човек од чијег имена је хватала језа. Тог суморног јесењег дана у завичај, тамо одакле је отишао пре 28 година, вратио се Павле Бастајић.
Данас то име плени пажњу само историчара, истраживача комунистичког покрета Европе и Балкана, хроничара КП Југославије. Комунистичка идеја доживела је у пракси потпуни слом, нема више Совјетског савеза, Коминтерне, Југославије, одавно су скинуте табле са именима улица датим по легендарним идеолозима комунизма, револуционарима, народним херојима, неретко по онима којима су руке биле крваве до рамена, масовним убицама често сопственог народа.
Павле Бастајић је у Перни затворио животни круг, на начин који не би боље осмислио ни романописац. Рођен је 1890. године. У најранијој младости одлази да учи веронауку у Сремске Карловце али његов дух је био за све друго само не за смиреност и молитву. Од Србина постаје антисрбин, руши све националне митове и традицију на којој је одрастао, тумара између националног херојства, предака и југословенства, интернационализма; од потребе да буде слободан до неконтролисаног нагона за рушењем система и државе, за убијањем свакога ко је издао идеју Октобарску револуцију. Он који је комунизам ширио, за њега убијао и лежао по апсанама, на крају је потпуно сломљен и разочаран у право у тај комунизам – а видео га је изнутра, у Москви, широм Совјетског Савеза – дошао у Перну, празних џепова, потрошеног живота, без циљева, празан у души, срцу, разочаран у све.
ЕТИКЕТА
Сретали су га како лута са погледом упереним у ништа, нем, без жеље да разговара са људима. Преживљавао је од оно мало сиротиње из ујакове куће и помоћи пријатеља из Београда. Најпознатији међу њима био је Владислав Рибникар, оснивач и први човек “Политике”. Павле је у Перни у потпуно другом свету, непрепознатљив физички и психички. Дружи се углавном са Савом Димићем, свештеником из Сјеничака, расправљају о духовним и религијским питањима, политике се клони као ђаво тамјана. Комунистички активисти тог дела Хрватске бановине траже од партијског врха инструкције како да се понашају према Бастајићу. Тито им поручује да га оставе на миру, што ови тумаче на свој начин и лепе му етикету троцкисте, окрећући главу од њега кад год би га срели. Овоме је то апсолутно одговарало.
Усташку државу Бастајић дочекује на Кордуну. Седео је у воћару, 10. априла 1941. године, под тек процвалом трешњом, кад су му рекли да је у Загребу проглашена самостална хрватска држава. Није казао ни реч. Ту државу прогласили су исти они с којима је рушио Краљевину Југославију. Усташки покрет Анте ПАвелића и Комунистичка партија Југославије, између два светска рата, имали су потпуно идентичне циљеве: борбу против “српске хегемоније”, сваког облика српства, рушење Југославије и стварање суверених националних држава, од самосталне Словеније и Хрватске до велике албанске државе. Догађало му се оно о чему је сањао али та јава, као што у животу бива, попримала је друге облике. Језиве.
Само два месеца касније усташка полиција долази у Перну и одводи Бастајића. Саслушавају га неколико дана и пуштају га кући. Остаће вечита тајна због чега Бастајић тада није побегао са Кордуна. Најмање је могуће да није могао да претпостави шта му се спрема. Да ли је хтео да плати цену које је био свестан више од икога? Тих дана усташе скупљају Србе по Кордуну и Банији, одводе их у Глину и тамо чине један од најтсрашнијих злочина у историји човечанства, по начину убијања и месту где се злочин одиграо. Да, у питању је покољ у Глинској цркви.
Бастајић, све време испоснички миран, живи у Перни. Усташе га поново хапсе и доводе у Загреб. Затворен је једно време с младим комунистичким активистима и хаесесовцима, који су дизали глас против фашизма. Они су касније говорили о чудном човеку са дугом косом и брадом, који је подсећао на православног свештеника.
Не зна се како је скончао Павле Бастајић. По једној верзији убијен је на путу за Јасеновац, а по другој ликвидиран је језиво у самом логору. Није имао деце а потомке његових блиских рођака по други пут успостављена независне Хрватска разбацала је широм света. Нема их једино тамо где је Павле веровао да се рађа сунце и где је доживео највеће животно разочарење – у Москви. У Перни данас живи око стотињак Срба.
Пише: Ратко Дмитровић
Извор: Интермагазин
2 Responses
Odličan prilog Ratka Dmitrovića o Pavlu Bastajiću. Treba dodati da ga je Staljin uputio da ode u Meksiko i da likvidira Lava Trockog. Odustao je i sklonio se kod ujaka u Perni. Staljin je izdao potjernicu preko KPJ i drugih da ga likvidiraju. Vjerojatno je , da su komunisti prijavili ustašama Pavla koji su ga likvidirali, da li u Zagrebu ili Jasenovcu ? Komunisti su prisno sarađivali s ustašama sve do napada Njemačke na SSSR, Odnosi su kasnije zahladnjeli, ali nikada do kraja. Mještani sela Prkosa, gdje je rođen Pavle Bastajić, su u parku otkrili njegovo brončano poprsje 80 tih godina prošlog vijeka, ali je u proteklom ratu uništeno. Selo Prkos je, decembra 1941. gotovo potpuno uništeno. U jednom danu, je ubijeno oko 1400 srpskih civila, pretežno: žena , djece i staraca. Taj podatak je uklesan na tamošnjem Spomeniku, koji još odoljeva nevremenu u kojem živimo !
Poštovani g.Dakiću iz krajnje privatnih razloga zainteresovan sam da saznam što više o Pavlu Bastajiću. Naime devojačko prezime moje majke je Bastajić a rodno mesto moga dede je upravo Prkos. Obzirom da nisam istoričar potrebna mi je pomoć. Voleo bih, ako vam to ne smeta naravno, da stupim u kontakt sa vama i da mi eventualno pomognete gde i kako da „kopam“ ne bi li saznao više detalja o ovom čoveku sa kojim sam velika je verovatnoća i krvno vezan.