КАКО СМО ПОСТАЛИ РАСПОЛУЋЕНА НАЦИЈА

Као дрога разорно на духовно jединство Срба деловали су комунистички интернационализам и од државе и владаjуће партиjе форсирани jугославизам. Тих опиjума нисмо се jош ослободили, а већ нам jе стигла нова дрога оличена у глобализму и  мондиjализму

Током 19. и почетком 20. века сви одговорни чиниоци државе и друштва улагали су вишеструке напоре да се превазиђу, смање и нестану историjом стечене разлике међу Србима расеjаним по широком подручjу Балкана, да се они што више међусобно приближе и духовно постану jединствени. У ратном периоду 1941-1945, а нарочито у послератном, до данас процеси су ишли, и jош увек иду у обрнутом смеру. Чињено jе све да се српски народ духовно разбиjе и разjедини, да се биолошка везе обезвреди, а њоj насупрот оjача веза по класноj, идеолошкоj и партиjскоj припадности. Већ сам рекао да су као дрога деловали разорно на духовно jединство Срба комунистички интернационализам и од државе и владаjуће партиjе форсирани jугославизам. Тих опиjума нисмо се jош ослободили, а већ нам jе стигла нова дрога оличена у глобализму и мондиjализму. Као што jе комунистички интернационализам проглашен за прогресивну и елитну мисао – тако се данас мондиjалистичке идеjе представљаjу као идеjе будућности наjнапредниjег и наjцивилизованиjег дела човечанства. Те идеjе, погубне за духовно jединство Срба, имаjу моћну моралну и материjалну подршку иностранства, а слабу отпорну моћ унутар наше државе, тим слабиjу што се присталице идеjа комунистичког интернационализма и jугославизма у много чему подудараjу са мондиjалистима у игноранциjи, небризи, па чак и у одиозности према српскоj нациjи.

ПОРУКЕ ИЗ ЕВРОПЕ

Недавни председник француске владе Едуар Баладир, у своjоj књизи „Моде и убеђења“, критички се осврнуо на мондиjализам у срцу Европе. О томе jе, између осталог, написао: „Са људског становишта, а то ће рећи са становишта векова коjи долазе, нациjе ће остати битна чињеница интернационалног живота. Већ дуго времена покушаваjу нас уверавати да jе реч о феномену коjи припада прошлости. Да организациjа људског друштва не мора више почивати на нациjи, коjа jе примитивно оптужена као нешто декадентно, нешто што ће интернационализам, социjализам и регионализам у потпуности заменити…“ Ако Баладир, из Париза, може тако да мисли и оцењуjе значаj нациjе са становишта развоjа коjе jе достигло француско друштво, онда се са пуно разлога може поставити питање зашто наши помодни интернационалисти, какви су мондиjалисти, на степену развоjа нашег друштва, коjе се не може мерити са француским, и са окружењем коjе имамо, желе да збришу српску нациjу? Како то да се они, ако воде рачуна о народу и земљи чиjи су припадници и држављани, не запитаjу, зашто се и нама суседни народи не опредељуjу за, како га назива Баладир, помодни интернационализам? Ти нама суседни народи, напротив, као и сви водећи народи Европе, придаjу дужно поштовање и значаj своjим нациjама, а ми се спремно и раскалашно одричемо своjих корена, иако jе извесно да jе то самоубилачки пут, пут коjи води националном затирању. Ако jе то тако, а извесно jе да jесте, онда се поставља питање коме служе мондиjалисти? Можда не би било погрешно одговоре на ово питање потражити у установама из иностранства коjе финансиjски стоjе иза свих акциjа духовног разбиjања српског народа нудећи му, попут бескрупулозних дилера, наjопасниjе дроге, после чиjег коришћења нема повратка здравом животу. Главни актери у овом опаком послу су добро знане антисрпске невладине организациjе, коjе несметано мешетаре по нашоj земљи и наносе jоj штету немерљивих размера.
Духовно разбиjен, са пољуљаном и ослабљеном националном свешћу, а оjачалим регионалним и партикуларним осећањима, српски народ изгубио jе отпорну моћ. Он jе до те мере збуњен да не зна шта jе патриотизам, шта национализам, а шта шовинизам. Нису ретки случаjеви да се при самоj националноj идентификациjи, при самом помену о српскоj националноj припадности, људи одмах правдаjу да „jесу Срби ал’ нису националисти“. Србима jе jедном перфидном и дубоко смишљеном антисрпском политиком утиснут жиг опаких националиста. Дуго времена, између два светска рата, циљ читавог образовног система био jе да негуjе jугословенски патриотизам, наjпре на темељу националног, а потом и државног унитаризма. После Другог светског рата негован jе социjалистички и самоуправни патриотизам.

АНТИСРПСКО ВАСПИТАЊЕ

О сопственоj нациjи српски ђаци у основним и средњим школама сазнавали су више о „великосрпским тежњама“, „великоj Србиjи“ и „српском хегемонизму“ него о светлим тренуцима борбе свог народа. Због таквог, скроз погрешног антисрпског васпитања многе генерациjе ђака изашле су из школа с траjно оштећеним осећањем националне припадности, с окрњеном свешћу о духовном jединству српског народа. У образовном систему понешто се изменило, али не толико да би из наших школа излазили људи с jасним знањима, поносни што припадаjу jедном малом, али поштовања вредном народу. Ако се жели оjачати национална свест и реафирмисати духовно jединство нашег народа, идеологизовани и политизовани образовни систем мора претрпети осмишљене темељне измене.

Образовни систем ниjе jедини кривац за нашу ниску националну свест и пригушено осећање духовног jединства. За то главну кривицу сноси званична политика, како она за владе Јосипа Броза, тако и политике коjе су следиле после његовог одласка. Сасвим jе природно да све што jе претерано, жестоко, изазовно и нетрпељиво не само да ниjе добро већ jе штетно и опасно. Према томе, сваки национализам коjи добиjа особине шовинизма, без обзира на то где се поjави, морао би бити обуздаван и сузбиjан. Међутим, ми Срби, због склоности да у свему претеруjемо, у обрачуну с ексклузивизмом и шовинизмом, угушили смо и здраво национално и патриотско осећање. Нисмо имали мере у оценама и проценама шта jе Српство, шта jе српски патриотизам и српско родољубље, шта су српска историjа, традициjа и култура. Све смо то, олако, недотупавно и грубо одбацивали и жигосали као српски национализам и шовинизам. Апсолутна предност свугде jе давана класноj свести, партиjскоj припадности, идеолошко-социjалистичкоj самоуправноj опредељености, наjновиjоj историjи коjа се тицала Народноослободилачког рата и Народноослободилачке борбе, тзв. братству и jединству, а потом заjедништву с осталим народима и народностима бивше Југославиjе. Резултат тог претеривања и застрањивања, посматран са становишта српског патриотизма и духовног jединства, више jе него поразан. За разлику од свих осталих народа бивше Југославиjе, Срби су, како сам већ рекао, наjлакше и наjбрже постаjали Југословени. Они су били наjмање отпорни, jер су се наjлакше претапали и утапали у друге нациjе и наjмасовниjе се трансформисали у новокомпоноване нациjе.

ОТРОВ АТЕИЗМА

Политички системи прожети ексклузивном левом идеологиjом нанели су штету духовном jединству нашег народа. Победници у рату и револуциjи 1941-1945. обрачунали су се с припадницима поражене стране бруталним методама класно-револуционарне борбе. Нациjа jе била не само располућена већ и тешко антагонизована. Било jе наде да ће време и опасности коjе су запретиле Србима у тренуцима криза и распада Југославиjе деловати лековито, да ће ублажити међусобне сукобе и смањити тензиjе, да ће разум надвладати страсти. Међутим, биле су то само жеље добронамерних, мржњом неоптерећених истинских патриота, коjима ниjе стало до ових или оних групних, већ глобалних националних интереса. Уместо духовног обjедињавања, националног сабирања и окупљања, поново се зачуо борбени поклич: „Нема помирења и неће га бити ни за стотину, нити за хиљаду година.“ На тако кратковидо и плиткоумно размишљање, супротстављена страна, жељна реванша, узвратила jе нимало разборитим ускликом: „Бандо црвена!“ Тако су нам поново дошли на сцену партизани и четници, петокрака и кокарда, идеолошки симболи суровог грађанског обрачуна. Уместо да су ти симболи и таj несрећни грађански обрачун постали предмет историjског изучавања, они су поново постали предмет националног раскола и могућег крвавог сукоба. Одговорност за враћање на старо, већ виђено стање сносе обе стране, али више они коjи су били на власти него они из опозициjе. Очигледно jе да добре воље и мудрости ниjе било и да га jош увек нема ни на jедноj, нити на другоj страни. Властодршци су по сваку цену и свим расположивим средствима желели да сачуваjу власт и да се понашаjу као победници, коjи су непомирљиви и непорециви. То, у много чему бахато и примитивно понашање, умишљање да jе jедном постигнута победа вечна, деловало jе изазовно, па ниjе случаjно што jе у овом тренутку духовно jединство само жељени циљ оних коjи увиђаjу сву трагедиjу несрећно сукобљених, а болесно амбициозних и закрвљених супарника. За тему о коjоj расправљам ниjе битно ко jе први обновио сукоб, ко jе више, а ко мање крив за тако нетрпељиво идеолошко, политичко и страначко конфронтирање. Историjа ће о томе дати своj суд. Битно jе да сукоб постоjи, да се не смируjе и да наноси штету државним и националним интересима зато што разара духовно jединство нациjе.
Духовно jединство српског народа веома jе разорено дугогодишњим милитантним комунистичким атеизмом. Један део народа се, под притиском, из опортунизма или уверења, приклонио званичноj атеистичкоj политици, а други jе остао привржен своjоj цркви и вери. Тако jе и по верскоj основи напрсло национално jединство. Оно не би било толико болно да jе између jедне и друге стране постоjало више узаjамног поштовања, мање изазовног примитивизма и ригидности. Како то ниjе био случаj, нациjа jе, по основи атеизма и теизма, озбиљно поцепана. У своjе време, нарочито током 19. века, Српска православна црква духовно jе обjедињавала нациjу по верскоj – православноj основи, jер jе Србе идентификовала по верскоj припадности. Због тога су се од Српства отпадили припадници римокатоличке и муслиманске вероисповести. Осим не тако ретких изузетака, каквих jе било, Србе су по правилу чинили само припадници православне вероисповести. Ако су се Срби „спасли“ деобе по верскоj основи, нису успели да се одупру деоби по основи атеизма и теизма. Та деоба, ако се не култивише, ако се не схвати и не прихвати основно људско право на слободу савести, може у одређеном тренутку постати камен спотицања унутар српског народа.
Озбиљно питање, коjе може да изазове непотребне националне потресе jе питање облика државног уређења. Један део народа jе за републику, други за монархиjу. Тензиjе због тога расту, страсти се распаљуjу и ако се овако настави готово jе сигурно да ћемо се ускоро делити на републиканце и монархисте, коjи ће, у складу с нашим несрећним адетима, укрстити копља. Раскол коjи jе око тог питања могућ требало би благовремено каналисати у мирне токове и омогућити народу да се, у погодном тренутку, референдумом изjасни да ли жели монархиjу или републику.

„НЕЗВАНИ ГОСТИ“

Последњи несрећни рат у Босни и Херцеговини са трагичним последицама, своjевремена изнуђена блокада на Дрини, посебно идеолошко-политичка пропаганда вођена из Београда против Срба у Републици Српскоj и њеног тадашњег руководства, деловали су погубно по духовно jединство нашег народа.
Исто тако разорно jе деловао и jош увек делуjе однос наше власти према избеглицама и избегличком питању. Истина jе да већина народа живи у сиромаштву, али држава се ниjе довољно, на одговараjући и паметан начин, побринула да се сиромаштво подели, да се бескућници не осећаjу као незвани гости, као грађани без елементарних грађанских права, као апатриди у сопственоj домовини. Изгубивши огњишта, избеглице су, сасвим природно, потражиле уточиште у Србиjи, а Србиjа их ниjе дочекала као маjка, већ као маћеха. Понела се према њима као према кривцима, а не као према унесрећеним жртвама. Тиме им jе задала нове ране, тешко излечиве, иза коjих остаjу неуклоњиви ожиљци. Тих ожиљака ниjе било после несрећне бежаниjе 1941-1945. године, када се Србиjа налазила под окупациjом и у материjалним недаћама горим од ових коjе нас данас притискаjу. Духовно jединство не може се градити политичким флоскулама, непромишљеним понашањем и тврдичлуком. Оно се гради добро осмишљеним културно-просветним, друштвеним, економским и политичким проjектима и акциjама, као и несебичним материjалним улагањем. У случаjу са избеглицама, и кад jе било добре воље, било jе мало мудрости, а много импровизациjа, ружног политикантства и шарлатанства.
Плашим се да нам предстоjе озбиљне опасности од могућих нових националних подела поводом предстоjећег коначног решења у вези са питањем државноправне припадности Косова и Метохиjе и условима под коjима би Србиjа требало да се кандидуjе за улазак у Европску униjу. Волео бих да се моjе стрепње не остваре, али ако се оне догоде више jе него сигурно да ће наше духовно jединство поново бити у тешком искушењу.
Овом излагању ниjе циљ да било кога осуђуjе, нити ослобађа одговорности. Њиме сам изнео своjе виђење стања нашег духовног jединства са жељом да, неоптерећен било каквим идеологиjама или партиjским припадностима, укажем на проблеме, како би били уклоњени или, бар, ублажени. Могуће jе да нека питања нисам поставио како ваља, а да сам, извесна, занемарио и заобишао. У сваком случаjу то нисам учинио свесно. Усудио сам се jавно да искажем оно што мислим о jедном, по мом схватању, изузетно важном питању за нашу нациjу и државу. Учинио сам то стога што сам уверен да нисмо толико броjни и jаки да бисмо имали право на сулудо растакање снага коjима располажемо. Немам илузиjа да ћу овим казивањем залечити стару српску бољку коjа се назива неслога и деоба, али њиме желим да подстакнем све добронамерне и оне коjи умеjу да мисле да се ангажуjу, и, колико могу, допринесу што тешњем повезивању нашег народа, како би порасла његова отпорна снага према свима неприjатељским налетима, долазили они споља или изнутра. Ако Срби не реше суштинска питања коjа се тичу њиховог духовног jединства, са сигурношћу се може рећи да напретка неће бити, да им тада неће бити потребни спољашњи неприjатељи, већ да ће они сами себе довољно завезати у неразмрсиво клупко, из коjег неће успети да се испетљаjу у догледноj будућности.

Пише Василиjе Крестић

Извор: ПЕЧАТ

Везане виjести:

Василиjе Крестић: Шта очекивати од политике Хрвата

ВАСИЛИЈЕ КРЕСТИЋ У диjалогу са епохом

ВАСИЛИЈЕ КРЕСТИЋ: САНУ ЈЕ СВЕ МАЊЕ СРПСКА

ВАСИЛИЈЕ КРЕСТИЋ Издаjство jе у нашоj држави легализовано