Василије Крестић: У дијалогу са епохом

Пише др Славенко Терзић

Књига интервјуа са Василијом Крестићем доноси целу лепезу његових становишта не само о важним историографским питањима, него и о многим проблемима савременог друштвеног живота, културе, нације у целини, моралним и идеолошким искушењима времена

Има ствараоца, међу њима и историчара, који за собом остављају или су оставили плодно дело, али су остали потпуно по страни  јавног живота, живећи тихо и готово нечујно у својој радној соби. Насупрот њима, стоје они који живе у некој врсти сталног дијалога са својим временом, његовим идејама и њиховим носиоцима. Академик Василије Ђ. Крестић је обимним научним делом деценијама присутан у интелектуалном и јавном животу земље, у отвореном дијалогу са епохом. Књига о којој данас разговарамо (у издању новосадског „Прометеја“) управо је сведочанство те врсте интелектуалне и научне ангажованости у јавном животу, ангажованости пре свега у одбрани историјске истине и интегритета историјске науке. Наслов књиге „Историчар у времену преломних и судбинских одлука“  је само по себи довољно јасан и проблемски заокружен, али је могао да гласи „Историчар као сведок једне историјске епохе“. Јер заиста је реч о релативно краткој епохи – четврт века (интервјуи обухватају период 1985. до 2010. године), толико згуснутој и испуњеној догађајима, у сваком погледу преломним и судбоносним не само у српској и југословенској, него и европској, па и светској историји. Као историчар и савременик проф. Василије Крестић је био сведок епохе у којој се свет из темеља и радикално мењао!

ПРОЈЕКАТ ВЕЛИКЕ СРБИЈЕ
Ова књига доноси целу лепезу Крестићевих становишта не само о важним историографским питањима, него и о многим питањима савременог друштвеног живота, културе, нације у целини, моралним и идеолошким искушењима времена. Садржина свих интервјуа се може груписати у два основна комплекса проблема: први, и доминантан, тиче се Крестићевог научног дела и мноштва питања проистеклих из његовог вишедеценијског бављења пре свега српско-хрватским односима, идеологијом хрватског национализма и екстремног великохрватског шовинизма, заснованог на тзв. „хрватском државном и историјском праву“, као и историјом Срба у Хабсбуршкој монархији у 19. и почетком 20. века. Поводи за разговор су, најчешће, били појава његових дела, као што су „Историја Срба у Хрватској и Славонији од 1948. до1914“ (1991), „Срби и Хрвати – узроци сукоба“ (1997), „Геноцидом до велике Хрватске“ (1999), „Бискуп Штросмајер у светлу нових извора“ (2002) и друга. Други комплекс проблема којима се баве интервјуи проф. Крестића представљају његова реаговања и ставови на најважније савремене догађаје и појаве у политичком, друштвеном, научном и културном животу српског народа за протеклих драматичних 25 година, свакако у ширем југословенском и европском контексту. То су, на првом месту, разбијање Југославије и грађански ратови у Хрватској и Босни и Херцеговини (нарочито дубљи идеолошки и историјско-психолошки узроци сукоба у Хрватској, као што је живо сећање на геноцид над Србима у Другом светском рату), разобличавање манипулација око тзв. „Меморандума САНУ“ и наводног пројекта „велике Србије“, питања аутономије Војводине и војвођанског аутономаштва, Статута Војводине, оснивања ВАНУ, велокомађарске претензије, сепаратизам црногорског режима, као и сепаратистичко-терористички покрет албанске мањине на Косову и Метохији. Следе, затим, питање о  месту и улози САНУ, о регионализацији Србије, циљеви покрета „Светозар Милетић“, улога неких невладиних организација и низ других питања(на пример, о институту морално-политичке подобности у Министарству науке, поводом рецензија из Болоње 2001. године) – а сводила су се на, по Крестићевом мишљењу, основно питање – питање духовног и територијалног јединства српског народа.
Указујемо само на нека становишта проф. Крестића, више илустрације ради, изнета на страницама ове књиге. Темељи аутономије Срба у Хабсбуршкој монархији почивају на привилегијама аустријског цара Леополда И, издатих крајем 17. века, али привилегије издате милошћу монарха биле су у сукобу са мађарским државним и историјским правом и са правом које је у Аустрији и Угарској имала Католичка црква. Зато је бечки двор на неки начин манипулисао са овим привилегијама – сужавао их кад држави није претила опасност и потврђивао када су јој претили унутрашњи немири. У средишту пажње проф. Крестића су ипак српско-хрватски односи. Односи Срба и Хрвата су били најтеже политичко питање југословенске државе у 20. веку. Неко је у Бечу недавно рекао да је Тито био последњи Хабсбург на Балкану. Хрватско предвођење процеса конфедерализације и постепеног растакања југословенске државе, нарочито од почетка шездесетих година 20. века, наметало је све чешћа питања: какви су и колико дубоки корени хрватске националне идеологије. Крестић је управо том питању посветио пуну истраживачку пажњу и давао одговоре на проблеме које је носио убрзани ток разбијања југословенске државе. Од 16,17. века, па све негде до средине 19. века неспоразуми и сукоби имају првенствено социјални и верски карактер, да би после тога добили изразито националну и политичку димензију, чак са хрватске стране и расну. До узајамне сагласности или приближавања два народа долазило је у раздобљима критичним по оба  народа, као 1848/1849. године или у периоду 1866. до 1873. године (до Хрватско-угарске нагодбе) када им је запретила опасност од дуализма, или у периоду 1905. до 1918. године пред опасношћу немачког продора на Исток.

ХРВАТСКО-СРПСКИ СУКОБ
Сукоби и раздори су углавном били условљени тиме што водећи слојеви хрватског грађанског друштва нису увек били спремни да признају српску националну индивидуалност у Хрватској, сматрајући Србе у Хрватској делом хрватског политичког народа. „Читава хрватска политика, све до 1905. године“, каже проф. Крестић у интервјуу недељнику „Интервју“ (14. април 1989), „била је заснована на темељима хрватског државног права. Један од суштинских принципа тог права било је учење да на хрватској државној територији постоји само један политички народ, а тај народ чинили су Хрвати. Другим речима, по хрватском државном праву народ је велик колико држава, а пошто је држава хрватска, сви њени становници, без обзира на етничку и верску припадност, чинили су хрватски политички народ. Из тог и таквог става произлазило је непризнавање Срба у Хрватској и рађање великохрватских идеја. Ту се крију и многи одговори за сукобе Хрвата и Срба“.
Становиште да Срби слабо познају своје суседе („ми их не познајемо, а градили смо земљу на основу илузија и зато смо пострадали“) провлачи се као црвена нит кроз целу ову књигу. Својевремено је део југословенске јавности узбуркало Крестићево становиште да узрок геноцида над Србима у Другом светском рату није такозвана „великосрпска хегемонистичка политика између два рата“, већ је геноцид у одређеним социјалним категоријама хрватског друштва припреман давно пре стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Утемељивачи геноцидне политике били су Еуген Кватерник и Анте Старчевић. Они су се отворено залагали за идеју о уништавању Срба. Стално подвлачим: Кватерник је још 1869. године писао да треба уништити „накот вјере православне“. Старчевић стално истиче да „све Србе ваља сјекиром утући“. „Геноцидна идеја“, истиче проф. Крестић, „настала је у одређеним деловима хрватског друштва, у оквирима Аустро-Угарске, ‘као последица тежње да се створи велика Хрватска, етнички чиста и верски хомогена’.“ Под утицајем Кватерникове и Старчевићеве идеологије, између осталог и теза о расној инфериорности, учестали су физички напади на Србе, на њихове трговачке и занатске радње, као што је то било у већим размерама 1895, 1899, 1902, 1908/1909. године. „Све су то биле припреме за антисрпске погроме у Првом и Другом светском рату“, каже проф. Крестић. Континуитет геноцидне идеје може се пратити током целог 20. века – преко Анте Павелића и других идеолога до Фрање Туђмана. На више места у овој књизи Крестић упозорава и опомиње на никада  напуштену Хрватску опсесивну идеју о Хрватској до Дрине – етнички чистој и верски јединственој, али и изјаве хрватских челника с почетка деведесетих година прошлог века – да је Хрватска до Земуна и да њима припада чак и Бачка.
У интервјуу „НИН“-у 1991. године Крестић указује на размере биолошког нестајања Срба у Хрватској током 20. века, не само као последице геноцида већ и асимилације и исељавања. Године 1900. према попису који је детаљно разрадио Васа Руварац било је у Хрватској и Славонији, без Далмације, 30 одсто српског живља. Према попису из 1991. године било је, заједно са Далмацијом, 11,5 одсто Срба, што значи да је за „осамдесет-деведесет година нестало у Хрватској и Славонији близу 18,5 одсто српског становништва“. Оцењујући савремену хрватску политику у интервјуу „Политици“ 1991. године (9. августа), Крестић каже да се „по много чему може означити као геноцидна. Она је у идеолошком и политичком погледу, у свему наставак правашке, франкофуртимашке и усташке политике. По својим циљевима она је ексклузивна, шовинистичко-расистичка и великохрватска. По методима владања, тоталитарности, вокабулару, симболима и по свему осталом не разликује се од политике вођене од стране Павелића и његових усташа“.
И зато није сувишно још једном подсетити, али и подсећати, нарочито млађе људе, и нарочито у овом процесу уочљивог слабљења Србије и Срба на Крестићев недвосмислен став изнет у подгоричком „Дану“, од 17. октобра 1999. године: „Због тога што су Хрвати дошли до своје државе помоћу геноцида и етничког чишћења не треба очекивати да ће одустати од идеје о стварању велике Хрватске, која би обухватала Босну до Дрине, Срем до Београда, делове Бачке и Боку Которску. То су тежње које никада нису биле прикриване, уграђене су у њихове националне програме и данас се јавно испољавају. Оне су добиле крила после ‘Бљеска’ и ‘Олује’“.

ДУХОВНО ЈЕДИНСТВО СРБА
Као савременици и сведоци епохе о којој данас говоримо, од 1985. до 2010. године, знамо колико је било тешко борити се за истину, па, наравно, и за историјску истину. Никада свет пре тога није био суочен са таквим размерама планетарних манипулација и обмана, и то пре свега у срединама које су сматране за тзв. „слободни и демократски свет“. У изванредној књизи „Сулуди крсташи – Југославија, НАТО и обмане Запада“  Дајана Џонстон на једном месту истиче да „упркос изузетној пажњи медија, бројним књигама, Западу је пошло за руком да не види велики број најзначајнијих фактора укључених у југословенску кризу“. У том контексту и ова књига проф. Василија Крестића сведочи о његовим изузетним научним напорима да аргументима разобличи пропагандне митове као што су, поред других, и онај да су Србија и Срби одговорни за распад Југославије, да су извршили „агресију на Хрватску“ у намери да створе „велику Србију“ и да су при томе извршили „геноцид над Хрватима“. Борба за историјску истину није морала да се води,  и још мора,  само у међународној, него готово у истој мери у домаћој јавности. Добар део домаћих медија прихватио је тумачења која су потекла из пропагандних центара великих сила, с јасном намером да тумачење историје југословенског простора прилагоде својим савременим политичким потребама – радикалног преобликовања, боље рећи распарчавања и дробљења пре свега српског етничког простора. Иако тога нема у овој књизи био сам сведок Крестићевих супериорних наступа заједно са проф. Милорадом Екмечићем, у дијалогу српских, хрватских и немачких историчара, 1995. и 1996. године, у Фрајзингу код Минхена и у Флоту код Хановера.
У мноштву других проблема о којима проф. Крестић беседи у својим интервјуима, а тичу се прилика међу самим Србима, посебно важним сматрам његово виђење проблема духовног јединства Срба и својеврсне плиме регионалне и партикуларне свести као потенцијално опасног изазова. На округлом столу у „НИН“-у, априла 1993. године, о питању – шта је то српски национални интерес, проф. Крестић указује на проблем српске духовне интегрисаности, заправо  српске културне интегрисаности. Додали бисмо овде да није случајно Стојан Новаковић у дубровачком Срђу 1908. године објавио кратак, али истински програмски текст, под насловом „Уједињујмо се културом“. Проф. Крестић на поменутом округлом столу истиче управо посебан значај културне интеграције: „За национални интерес одлучујуће је оно што ми, нажалост, немамо: духовна интеграција. Ми смо духовно дезинтегрисана нација. Дезинтеграција је у нашој средини евидентна и резултат је историјског тока не само у ближој, него и у даљој прошлости. Имали смо више чинилаца који су утицали на рађање партикуларних, покрајинских свести, него на рађање јединствених српских националних интереса. Духовном јединству овај народ мора да посвети много већу пажњу (јер се то јединство не постиже преко ноћи), уходаним и разрађеним методима, истрајним радом просвете културе, цркве и других чинилаца“. Уосталом, пример Немаца је у томе врло поучан – духовно и културно обједињавање Немаца претходило је њиховом политичком уједињењу. Ову тему Крестић на различите начине дотиче у већини својих јавних иступа. О томе је говорио и на Другом конгресу српских интелектуалаца (неке главне тезе поновио је у интервјуу часопису „Расција“, маја 1996), истичући да је један од кључних разлога духовне дезинтеграције српског народа „јака регионална, партикуларна и примитивна ускогрудост која се очитује у ксенофобичности према Србима из других, географски удаљених регија.“ Говорећи о „небулозним поделама покрајинско-партикуларног карактера“ (поред многих других и на староседеоце и колонисте, „нађоше“ и „дођоше“) Крестић, схватајући изузетан значај тога питања за српску будућност, на једном месту готово драматично упозорава – да ако ми Срби не прихватимо да смо духовно јединствен народ, „онда сами себи морамо признати да нисмо једна нација“! Подвлачим нарочито овај проблем у Крестићевом разумевању српске историје и стога што мислим да је његов далекосежни значај веома потцењен и у историјској науци, али и у културној и националној политици у целини.

БОРБА ЗА ИСТОРИЈУ
Познати француски историчар Лисјен Февр је у поодмаклим годинама живота сакупио своје критичке чланке и објавио их под насловом „Борбе за историју, историју“ – у смислу историјску науку. Написао је, том приликом, између осталог и следеће: „Никада се нисам борио ни за себе, нити против онога или овога када се радило о личностима. Борбе за историју – да. За њу сам се целог свог живота рвао.“ На сличан начин би се и ова књига проф. Василија Крестића могла означити као борба, или борбе, за историјску истину, за интегритет историјске науке. И он, на известан начин, жели живу историјску науку, активну и ангажовану у времену, историјску науку која прошлошћу хоће да разуме и објасни садашњост, јер садашњост не може довољно да се сагледа из саме себе! При томе треба нагласити да је проф. Крестић као доследни настављач одличне историјске школе (за коју се плашим да нема достојне наследнике у млађим генерацијама) потпуно свестан чињенице да се фактор савремености (политички, идејни, филозофски, психолошки) мора непрестано држати под најстрожом критичком контролом!
Књига „Историчар у времену преломних и судбинских одлука“ је, истовремено, и леп и драгоцен прилог научној и животној биографији професора Крестића, чак и својеврсна скица за један његов могући историографски портрет. Има у њој, поред свих великих научних и националних питања, и низ занимљивих детаља везаних за његову Ђалу, Нови Кнежевац, Крестићев легат у Библиотеци „Бранислав Нушић“ у Новом Кнежевцу, Зрењанин, северни Банат у целини.
Чита се у једном даху!

Реч на представљању књиге академика Василија Крестића „Историчар у времену“, у Новом Саду, у Салону клуба „Прометеј“, 19. априла 2011. године

Извор: ПЕЧАТ