Ustaški zločini po svedočenjima njihovih saveznika

O Lazi M. Kostiću

Lazo M. Kostić jedan je od najznačajnijih Srba dvadesetog veka. Čuveni pravnik, rodom iz srbske Boke, posle Drugog svetskog rata našao se u emigraciji, gde je, služeći se uglavnom najuverljivijim stranim izvorima, pokazao i dokazao istinu o svom narodu. (Njegova Sabrana dela nisu se, na žalost, pojavila u izdanju Srbske akademije nauka i umetnosti, koja je donedavno patila od recidiva titoizma, a danas, osim časnih izuzetaka, od sklerotičnog autizma i nemešanja u sudbinu svog naroda. ,Objavila ih je Srpska radikalna stranka 2000. godine).

Kostić je svoja dela u emigraciji štampao uglavnom o svom ruhu i kruhu, i uz pomoć svesnih Srba – pojedinaca, i ostavio nam neprocenjivu riznicu činjenica o našoj krvavoj, ali slavnoj, istoriji.

U okviru njegovog ciklusa “Primeri hiljadugodišnje kulture Hrvata”, koji je pokazao, kako je Jasenovac postao moguć, Lazo M. Kostić je, kao peti deo objavio knjigu “Hrvatska zverstva u II svetskom ratu prema izjavama njihovih saveznika” (Nemaca i Italijana, uglavnom). Knjiga se nalazi u VII tomu Kostićevih Sabranih dela (ZIPS – SRS, Zemun 2000, str. 535-829).

O nemačko- italijanskim svedočenjima, on kaže: “Italijani, i zvanični i privatni, i vojni i civilni, kad opisuju zločine, oni to čine sa unutrašnjim učešćem, sa žalbom, sa osudom. Skoro da se ne zaplaču! Nemci, pak, daju suvoparne administrativne izveštaje, bez trunke saučešća: kad prebrojavaju mrtve ljude isto kao da prikazuju uginuće konja ili volova.

Nema kod njih ni najmanje neke osude zbog humanosti. Oni te pojave osuđuju, jer one ometaju nemačku politiku mira i ekonomskog iskorišćavanja na Balkanu.“

Pokušaćemo da na narednim stranama prenesemo ponešto iz Kostićeve riznice nezaborava. Trudićemo se da dokumenta poređamo hronološki, a čitaoca upućujemo na podrobnu bibliografiju koju je Kostić objavio u svom radu.

Izveštaj nemačkog poslanstva

Nemačko poslanstvo u NDH 21. novembra 1942. uputilo je izveštaj o ustaškim zločinima Ministarstvu spoljnih poslova Rajha, u kome, između ostalog, piše:

“Povodom svog unapređenja u čin ustaškog kapetana viši policijski komesar Tomić je priredio veliku razuzdanu pijanku. Posle ručka nastalo je pijančenje. Kada su svi bili totalno pijani. počeo je Tomić da puca iz pištolja. Kao meta služile su mu skupocene uljane slike i kristali. Oko ponoći moralo je nekoliko ustaša da dovedu iz zatvora nekoliko Srba u lokal. Ti Srbi su izbodeni noževima, a ustaše su iz rana sisali krv.“

General Artur fon Flebs

General SS-a, Artur fon Flebs, sredinom 1943. godine zapisao je u svom dnevniku: “Ustašama je u početku bilo glavno da uništavaju pravoslavne, da kasape stotine hiljada ljudi, žena i dece i da se dočepaju vodećih položaja u upravi novonastale države.” Flebs je pisao o zločinu ustaškog “doglavnika” Sudara, koji je zabeležio jedan nemački vojnik u njegovoj pratnji. U julu 1943. godine, Sudar je skupio Srbe iz sela Sokolac i pobio ih iza lokalne crkve (oko 700 muškaraca, žena i dece): “Lično je Sudar učestvovao u nasilju”, zabeležio je Flebs.

Dr Jozef Fesl

Pod zakletvom, šef bolesničkog transporta Druge motorizovane armije Vermahta, svedočio je na američkom sudu da su hrvatski zločini bili slični onima učinjenim u Tridesetogodišnjem ratu. Gledao je kako kolju čitave svadbe, posle čega su, sa okačenom tablom “Srećan put u Beograd” bacali leševe u Dunav ili Savu.

Vilhelm Hetl

Jedan od šefova nemačke obaveštajne službe, Vilhelm Hetl, pod pseudonimom Valter Hagen, objavio je 1950. godine u Cirihu knjigu “Tajni front”, u kojoj tvrdi da je 1941. vlast u Zagrebu preuzela šačica ustaša, koja u tome nikako ne bi uspela da nije imala podršku većine Hrvata.

Čim su došli na vlast, ustaše su počele da istrebljuju Srbe i Jevreje: “Već u leto 1941. uzeše užasne grozote nečuvene razmere. Čitava sela, kao na primer Vojnić, čak čitavi predeli behu sistematski umoreni ili su stanovnici bili preseljeni da beže u Srbiju. /…/ Ustaše su sa masakrom Srba učinile početak beskrajnih zverstava”.

Nemački opunomoćenik u Zagrebu, Gleza fon Horstenau, je 1942. godine, posle neviđenih pokolja srbskog življa, neke od najokorelijih ustaša iz Slavonije, uspeo da skloni ispred očiju javnosti; Hegl kaže: “Ali, Pavelić nije ni pomišljao na to da krivce kazni, nego ih je još zadržao u svojoj okolini i primao od njih savete.

Opisujući pokolje i katoličenje Srba, Hetl ističe da su ustaški zločini mnoge Srbe oterali u šumu, ometajući tako nemačke vojne akcije protiv gerilaca.

Lotar Rendulic

Nemački general Lotar Rendulic objavio je 1951. godine svoje uspomene, u kojima ističe da nemački vojnici u Hrvatskoj 1941. godini nisu naišli ni na kakav otpor, već su bili slavljeni kao pobednici. Opisujući svoja lična nastojanja da spreči pokolje Srba, Rendulic ističe da je “hrvatska strana” odmah preduzela “divlji progon pravoslavnih”.

Herman Nojbaher

Herman Nojbaher, čovek od najvišeg Hitlerovog poverenja na Balkanu, objavio je knjigu “Specijalni zadatak na Jugoistoku 1940-1945” (u Nemačkoj štampana 1956. godine, a kod nas prevedena i objavljena tek 2004!) Nojbaher u knjizi opisuje svoju misiju u Rumuniji, Bugarskoj, Grčkoj, Albaniji i Srbiji. Jedna od najvažnijih njegovih teza (a nama toliko nepoznata) je da je Nemačka na Balkanu okupirala samo Srbiju i Grčku – svi ostali su bili nemački saveznici!

Nojbaher navodi ustaški recept za rešavanje srbskog pitanja: trećinu pokatoličiti, trećinu proterati, trećinu pobiti! Iako su se ustaše hvalile da su pobile milion Srba, taj broj se kreće oko 750 hiljada ljudi. On je sve to nazivao “hrvatskim osvetničkim ratnim pohodom za uništenje pravoslavnih Srba”. Sve je to podsećalo na srednjevekovne verske ratove.

Čak i Hitler se nije slagao s Pavelićevom genocidnom politikom (ne zato što je voleo Srbe, nego zato što je smatrao da ih ima previše da bi bili pobijeni.)

Dr Jozef Matl

Godine 1958, bivši kapetan Vermahta (inače, slavista iz Graca) Jozef matl, polemisao je s jednim rimokatoličkim sveštenikom, koji je poricao hrvatske zločine prema Srbima pravoslavne vere: „Ustaška vlada nastojala je da, uz pomoć nemačkog “Vermahta“ pobije i istrebi Srbe u Istočnoj Bosni, pa da onda krivicu svali na zle Nemce.

Moja je težnja proisticala iz mog službenog zadatka, da Istočnu Bosnu koja je tada bila vojno-strateški podređena zapovedničkoj sili nemačkog generala u Srbiji, pacifikujem i normalizujem kako bih učinio kraj rastućoj anarhiji, koja je bila posledica ustaškog kasapljenja srpskog stanovništva. Mi imamo dokaza o tome i znamo i svojim smo rođenim očima gledali šta se dešava tamo u Bosni…

Uostalom, jedan protivsvedok vašim tvrđenjima jeste i jedan profesor Bečkog univerziteta i predsednik Katoličke akcije koji je u to vreme, kao komandant puka na Drini, naredio da se otvori vatra sa srpske obale na ustaše, kad se videlo kako ovi i domobrani hoće da bacaju srpske žene i decu u hladnu Drinu.

Ja sam video tu izgladnelu decu koju je spasla naša vojska i podelio sam im i svoj poslednji komad hleba. Verujete li, kao doktor teologije i katolički sveštenik, da je to hrišćanski? Ili ste mišljenja da je katolički i hrišćanski samo ono što Hrvatima politički koristi! Vi možete i dalje da predstavljate ustaške Hrvate kao valjane, nevine jaganjce.“

Italijanska svedočenja

General Pircio Biroli o Srbima i Hrvatima

Italijanski general Pircio Biroli u izveštaju Vrhovnoj komandi svoje vojske o stanju u Crnoj Gori 12. avgusta 1941. piše: “Od svih balkanskih naroda, Srbi su, po mom mišljenju, bez obzira na njihov surov ka rakter, još najbolji. Hrvati su podli i dvolični, pravi licemeri i kukavice, nasuprot ratničkom i viteškom duhu Srba i Crnogoraca.”

Đeneral Mario Roata

Đeneral Mario Roata, komadant italijanske Druge armije, u knjizi “Borba na balkanu i njene posledice” (izašla 1946. u Milanu) piše da kampanja „beše karakterizovana ubistvima desetina hiljada lica, podrazumevajući tu starce, žene i decu, dok su druge desetine hiljada individua u tobožnjim logorima interniraca pustili da uginu od iscrpljenja i muka…

Italijanske trupe (Druga armija) nisu mogle da ravnodušno pomažu te ekscese, ako ni zbog čega drugog a ono zbog svojih krajnje humanih osećanja. I zato su smesta intervenisali tamo gde su se našli (jer su ispočetka okupirali bili samo jedan deo hrvatske teritorije iz svoje nadležnosti).

A septembra 1941. godine, čim je vlada u Rimu odobrila predlog komande armije, pristupiše okupaciji označene teritorije i preuzeše svuda civilne vlasti. Armija je natj način spasla živote brojnog srpsko-pravoslavnog stanovništva (njene starešine su izračunale da ih je spašeno oko 600 hiljada.)“

Pukovnik Đuzepe Anđelini

Italijanski pukovnik Đuzepe Anđelini objavio je 1946. godine knjigu “Logorske vatre u Hrvatskoj”, u kojoj opisuje svoja iskustva: „Oficiri iz puka su mi saopštavali epizode nemilosrdne okrutnosti kojih su bili velikim delom svedoci prva dva meseca pre moga dolaska: hiljade Jevreja deportovanih na ostrvu Pagu da bi ih poklali ili žive sahranili; hiljade Srba oslepljenih i grozno zlostavljanih; čitave porodice masakrirane (poubijane) bez ikakvog razlikovanja na pol ili na uzrast.

Kao potvrde tih užasnih epizoda pokazivali su mi fotofafije koje su reprodukovale strašno krvološtvo nad ženama i decom.“

Opisuje Anđelini i susret pukovnika Antonikola sa ustaškim zverstvima u Gospiću: “Uputivši se tome mestu on je mogao konstatovati da se jedno trideset leševa, slabo zakopanih u jami peska, pojavilo na površini, otkrivajući unakažene udove i natečene glave. Malo dalje, u jednom prokopu, sakupljahu se brojna deca, izgladnela i terorisana, koja su tvrdila da su pobegla od pokolja u obližnjim predelima.“

Kapetan Kamaroli, koji je bio smešten kod jedne porodice iz Gospića video je kako su iščezli za malo dana svi članovi iz te porodice, malo po malo (jedni za drugim) zatvoreni ili zaklani.

Jedini koji su preostali neki dan beše jedna umorna starica i sva iskrivljena sa više od 70 godina, i jedan plavokos dečak koji je dočekivao svako veče kapetana kad bi se ovaj kući vraćao i išao mu je u susret svečano očekujući karamelu koju ovaj nije izostao da mu ponudi.

Ali jedne večeri, vraćajući se zalud ga je tražio u polumraku večeri: dečačić i žena ležahu oboje zadavljeni u jednom uglu dvorišta.“

Italijansko svedočenje o hrvatskim fratrima

Italijanski list “Il Tempo” objavio je 9. septembra 1953. godine podatak iz dokumentacije Ministarstva odbrane o učešću hrvatskih fratara u pokolju Srba: “21. maja 1941. godine pojaviše se komandantu divizije „Sasari“ u Kninu tri osobe, među kojima otac Šimić, franciskanac. One izjaviše da su od zagrebačke vlade određene da preuzmu civilnu vlasg u toj pokrajini. Italijanski ge-neral ih zapita koji bi bio pravac njihove politike. Otac Šimić beše taj koji je dao odgovor: „Ubiti sve Srbe u najkraćem vremenu.“

Komandant divizije „Sasari“ nije verovao svojim ušima. Tražio je da to ponovi. A ovaj: „Ubiti sve Srbe u najkraće moguće vreme. To je naš program.“ “Ja se čudim – odgovori visoki italijanski oficir – da se ne shvata užas toga predloga i da baš jedan sveštenik, usto još franciskanac, dolazi da to izjavi…

Nije bilo sredstava da se oni odvrate, tim pre što je naredba iz Rima glasila, “ne mešati se u lokalnu politiku.“ I oni započeše.“

Potporučnik Salvatore Loi

Godine 1953, italijanski potporučnik Salvatore Loi objavio je knjigu “Jugoslavija 1941.”, i u njoj niz frapirajućih ustaških zverstava i ubedljive dokumentacije hrvatskih zverstava.

1.Ustaše su masakrirale Srbe u unutrašnjosti kasarne, pa onda po noći ili u praskozorje izneli leševe i nosili ih, nagomilane na teškim kolima, slamom pokrivene, na mesta određena za kolektivno bacanje;

2. „Srbi ubijeni na mestima utamanjenja Srba.“ (Kostić ovde opisuje fotografiju: „Tu je masa srpskih iznakaženih leševa i jedan hrvatski vojnik koji sadistički proverava da li su svi mrtvi.“);

3. Prinudni izgon Srba sa teritorije hrvatske države“;

4. Dokumentacija zverstava izvršenih od ustaša u Suvaji okolo kuće popa Spase Devrnje.“ (Kostić kaže: ,Vidi se omča kojom je usmrćena ćerkica protina; na zidu se obeležavaju „okrvavljeni otisci jedne ruke devojčice.“); 5., Izgled Branka Ridanovića koji se spasio iz jame“; 6. „Udarac u potiljak“ sa slikom leša žrtve. (str. 173.)

Pored toga, Loi navodi: „Progoni su dobivali karaktere naročite svireposti u muslimanskim centrima Bosne, u kojima, pored određene i pitoreskne boje ambijenta (minareti, džamije, privatna arhitektura, odeća) možemo slobodno reći da vladaše nesumnjivo prljavština. Prljavost na ulicama, u kućama, u telu i duši stanovnika.“ (str. 174.)
Navodeći i nekoliko stravičnih pojedinačnih primera hrvatskog terora, Loi konstatuje: „Srbi umirahu na stotine. Mnogi se spasiše begom ako je bilo vremena, ali su ih očekivali dani nemogućeg života u šumi. Brojni slučajevi behu naročito zverski, uvek kad je moguće činiti razlikovanja čak na strašnom polju pokolja.“ (str. 175.)

U jednom slučaju, „u Gospiću, jedan otac koji je vodio u šetnju, kao i svaki drugi dan, troje dečice, beše zaustavljen od dvojice ustaša. Sa ledenom hladnoćom poveri decu jednom prolazniku zamolivši ga da ih odvede kući staroj babi i pomilovavši njihove glavice, sledio e čvrstim korakom dva agenta. Malo posle odjek dve detonacije dao je do znanja da je… justificiran.“ (str. 175.)

U drugom slučaju, „mala Ivka V. od četiri godine, beše jedina preostala u njenoj porodici. Sve članove su pobile ustaše, a malu udaraše u potiljak bajonetom, i bez svesti je bačena među leševe svojih. Jedan veliki pas, koji je malu voleo, uspe da je odvuče u obližnju šumicu, dok je nisu podigla neka izbegla lica koja su se o njoj starala. Devojčica je nosila još vidljive znake brojnih rana koje nisu bile zarasle.“ (str. 176.)

Loi ide dalje u prikazivanju duha hrvatske genocidnosti: „Pokolji su vršeni po pravilu obavijeni najvećom tajnošću, naročito kolektivni. Srbi određeni za smaknuće, najpre su bivali skoncentrisani u kasarnama; kad noć uzme maha, vodili su ih, u kolonama užasnih korteža, van varoši. Prema prirodi terena, njih su ili bacali u jame, ili podvrgavali klasičnom udarcu u potiljak na ivici rake koju su sami iskopali. Povezani jedan uz drugog žicom, te jadne žrtve, često još žive, bacahu strmoglavce u opštu grobnicu.”

Italijanske vojnike su boleli životinjski zločini prema srpskoj deci, o čemu Loi iznosi nekoliko primera, na verandi jedne višespratne kuće pojavila se desetina ustaša koji posmatrahu na trgu ispod njih telesa nekoliko Srba u agoniji; evo, malo posle, druge ustaše koje su brutalno vukli četiri dečaka od kojih je najstariji mogao imati osam godina koji plakahu dozivajući roditelje ubijene na njihovim prestrašenim očima.

Najstariji od dečaka, podignut za kosu, bi bačen sa balkona, a neke ustaše koje ga dočekaše dole na trgu, ubiše ga u letu… Brujanje i urlanje zadovolstva pratili su taj sramni podvig, jer u Hrvatima ljudsko nije bilo ništa sem fizičke figure.“

Loi navosi ispovest starice iz spaljenog srbskog sela Suvaje: “Bilo je to neke noći. Čuli smo kako stižu mnogobrojni automobili, koji su bili puni ustaša. Kao prvu meru predostrožnosti blokirali su sve puteve, zatim su podelili selo na zone i otpočeli sa čišćenjem. Sve su to radili u najvećoj tišini. Kucali su na sve kuće. Podigli su ljude od 15 godina pa na više. Kontrola dokumenata, rekoše. To su govorili sa tolikom ozbiljnošću, da niko nije posumnjao u njihove reči.

Za kratko vreme oni su ih sakupili ovde – govoreći to pokazivala je na nekoliko mesta na kojima se zapažala sveže iskopana zemlja – i sve su ih postavili u redove, nastavila je starica. Pre svega, izdali su naređenje da svi skinu obuću i odelo.

Zatim je jedan od njih divljački vikao: “Imal` među vama koji katolik?“ Jedna desetina naših, koji su još ranije primili katoličku veru, izađoše napred. Dobro – reče jedan od ovih dželata – vi ste naši drugovi i prijatelji po veri, i sa vama će se dobro postupati! Vas ćemo poslednje ubiti!“

Nastao je jedan divlji smeh među svim ustašama na ove njegove reči. Međutim, naši su počeli da razumevaju šga se oko njih i sa njima događa… i ovi ustaški psi su počeli sa izvršavanjem njihovog plana. Pri slaboj svetlosti nekoliko baklji, otpočelo je mrcvarenje žrtava. Svi oni koji su očajnički pokušavali ma kakvu nemoguću reakciju dobšš su revolverski metak u potiljak. Većina njih bila je iskasapljena sa noževima.

Primoravali su ih da viču „Živeo Pavelić“. ali niko od naših to nije hteo učiniti. Svi su pali pozivajući poslednje „zbogom.“ Mnogi su padali i vikali „Živeo kralj Petar!“… Jadna deco naša! Ubijeni na prevaru, iznenađeni, ne misleći na nikakvo zlo! Stvarno, ko je ikada mogao da pomispi na stvar ovakve vrste? Ko je u selu ikada mogao biti okrivljen za ma kakvu političku krivicu ili antihrvatsku aktivnost? Ko se od nas ikada interesovao za političke događaje? Api za ove ubice mi smo bili teški krivci – bili smo krivci, jer smo rođeni kao Srbi!…

Hrvati nisu zakasnili da stignu ovamo i odmah počnu sa njihovim podmuklim planom. Kad su pobili muškarce, silovali su skoro sve žene, udate ili ne, mlade ili stare. Mučili su decu. Pljačkali su sve ono što je od vrednosti i te sve vrednosti su tovarili na automobile. Sve ostalo su uništavali. Sve su pobili; ponavljam, sve. Umirale su žene, starci i deca. Uživali su da ubiju udarcima puške majku i dete koje se obavijalo oko vrata.

Vešali su, rascepljivapi su decu, razbijali im lobanje kundakom od puške i mlatili s njima sa svom snagom o zemlju… Zatim… posuše benzinom svuda gde su zapalili. I dok su se ovi psi udaljavali pevajući, pijani od krvi, selo je gorelo. Preko cele noći kuće su gorele sa probodenim i u smrtnom ropcu telesima tolikih žena i dece…

Ali kako sam se ja spasila, to sigurno gospodin hoće da me upita. To ću vam reći ukratko. U dvorištu moje kuće nalazila se, i još i sada se nalazi, jedna velika gomila sena. Kad su stigli ovi psi, ja sam se sakrila unutra, jedva što sam mogla disati. Čula sam pucnjavu iz pušaka, očajničko zapomaganje naših ljudi, urlikanje od radosti ovih ubica. Malo posle toga disanje mi je postalo još teže, osetih jaki miris dima… i nisam za sebe ništa znala. Probudila sam se posle dužeg vremena… Vikala sam, dolaze da me uzmu. To su bili Srbi, koji su stigli odmah posle nekoliko časova po izvršenom pokolju, suviše kasno.

Da, ali kako se dogodilo da se ja spasim?

Vatra nije zahvatila seno, jer je avlija, u kojoj se nalazio bunar, iz koga su mnoge familije crpile vodu, bila puna lokvi koje su zaustavljale plamen na njegovom putu… Evo sada ovde, sama, bez sina, bez sinovca. Imala sam ih stotinak! Neću se nikad odvojiti od ovog mesta. Ovde su sahranješ svi moji roditelji i moji zemljaci. Ništa mi drugo ne preostaje, nego da živim u njihovoj blizini, u očekivanju da i mene smrt ponese.”

Memoari Enca Kataldija

Bivši italijanski oficir Enco Kataldi objavio je 1968. godine knjigu “Jugoslavija na vratima”, opisujući njemu poznate slučajeve ustaških zverstava, imena Branka Rađenovića bačenog živog, iako sa prerezanim grkljanom u jamu mrtvih; doktora Spave Lavruja iz Suvaje, kome je bila razbijena lobanja, dok je njegovoj ženi izvučen začetak iz utrobe i bačen prema tavanu; (imena) svih pobijenih u Koritu, Srbu, Suvaji. Čalljini, Stocu, Gabeli, Berkoviću, Tagovićima, Domanovićima, Gračacu, Gospiću, Topuskom, Vrgin mostu, Golubincima itd. nisu drugo do samo pojedini primeri toliko (strašnih pokolja i umorstava; oči povađene iz očnih duplja ili zapaljeni na plamenu sveće, isečeni nosevi i jezici, i sise, i nokti, kosti razlomljene, kastriranja (sečenje polnih organa), raščerečenje, mitraljeziranje u grupama na ivici jame, seksualna nasilja u prisustvu očeva ili muževa, ili braće ili sinova.

U Veljunu, srez Slunj, „ustaše“ uhvatiše srpskog sveštenika Branka Dobrosavljevića i narediše mu da iskopa jamu za svog sina studenta. Kad je to svršio, dovedoše mu dečka i počeše da ga tuku bičevima pred očima oca. Kad se izgubio, dovedoše ga ponovo, otsekoše mu ruku, oguliše mu kožu sa glave, povezaše ga da bi mu zadržali izliv krvi, izbatinaše ga i okončaše mu život sa udarom čekića u glavu. Otac je posle nateran da poje pravoslavno opelo nad sinom, koji se zvao Stefan: Stefan Dobrosavljević. Za vreme opela otac je tri puta padao u nesvest, ali je bičem bio nagnan da završi. Naposletku je i on ubijen jednim udarom čekića.

„Ustaše“ (ovo samo Italijani stavljaju uvek u navodnicima) vezaše Đorđa Bokića za jedno drvo. Bičevahu ga do krvi, odrezaše mu uši, nos, jezik i posle mu otesteriše bradu (podbradak). Pališe mu oči nekom svećom i kad videše da i pored svih tih muka žrtva ipak pokazuje znake života, rasporiše mu grudi nožem i opališe jedan metak iz pištolja u taj rez.“

1. jula 1941. godine dao je Ante Pavelić svečanu izjavu (očigledno pritiskom italijanske vlade) da neće više biti po-kolja. Od tog vremena klanja se više nisu brojala. Metoda je sad bila drukčija: mučenje u masama, pri čemu su žrtve bacane u jamu, povezane tri i tri, mitraljez postavljen na grlu jame i vatra na one koji bi bili još u životu… 6. jula 1941. godine uveče neki italijanski vojnici koji su prelazili klance Gračaca, privučeni jednim strašnim smradom otkriše jednu jamu prepunu Srba u raspadanju.

Među njima se kretaše jedan čovek. S mukom je bio izvučen. On je između ostalog ispričao da su prema doktoru Veljku Torbici izvršene ove grozote: „ustaše“ ga vezaše za jednu klupu. Biše ga do nemila. Posle mu kidaše duge, tanke komade mesa, mećahu so u rane i posle to zašiše. Izvršivši te grozote, pitahu ga, “misli li da je operacija dobro uspela.“ On nije mogao da odgovori, bio je mrtav. A zato što nije odgovorio, kažnjen je sa mnogim šibama. Ovaj događaj se desio na jednom mestu nedaleko od Gračaca 3. (a možda i 2.) jula 1941. godine…

Ne mogu da se pričaju užasi koje su „ustaše“ izvršile nad srpskim devojčicama. Postoje stotine fotofafija koje to potvrđuju, jer one koje su preživele napade. udarce bajoneta, čupanje jezika i zuba, nokata i vrhova dojki (a to je sve činjeno pošto su bile obeščašćene) bile su prilježno sabrane od naših oficira i prenete u italijanske bolnice gde se baš i prikupljala ova dokumentacija činjenica…

U Gospiću jedna majka dobi hrabrost i ode kod „ustaša“ pitajući ih da li šta znaju o njenom sinu koji je nestao pre tri dana. Ova žena je učinila grešku što je sobom dovela i kćerku od 12 godina. Ustaše je zatražiše. Na majčine proteste krvnici kao da su hteli da je uteše, dadoše joj jedan mali zavežljaj. Žena mišljaše da je neki mali dar, otvori ga i pade u nesvest. Unutra su bile oči njenog sina. To se dogodilo u Gospiću, a žrtva se zvala Dukić, imao je 16 godina…

To su učinili Hrvati Srbima. Razume se da mi ne možemo produžavati te priče od kojih se koža ježi: trebalo bi čitave tomove ispuniti.”

Umesto zaključka

Strašno je nemati svoju državu, i Srbi iz Srbije to odlično vide. Umesto da u Beogradu bude pamćenja svih žrtava ovog naroda, Beograd je središte imperijalnog damnatio memoriae, sprovođenog u ime “evroatlantskih integracija”. Srbi treba da budu kaštigovani kao večiti balkanski zločinci, a njihovi dželati, “braća Hrvati” treba da uđu u Evropsku uniju kao antemuralle christianitas i branitelji “evropskih vrednota”. Srbijanski (samopro-klamovani “prosrpski”) predsednik, ontološki ozbiljan poput čiviluka, ide širom bivše SFRJ i izvinjava se, izvinjava, samo da bi potvrdio priču o evroustaškoj nevinosti, i varvarstvu svog naroda…

Pa ipak, Istina Koja je Hristos, bačen u jamu Jadovno i zaklan u Jasenovcu, večito vaskrsava i pobeđuje.

Zato su i svedočenja Laze M. Kostića beskrajno dragocena potvrda da je Istina neuništiva, ma šta o tome mislili Vašington, Brisel, Zagreb [&] domaći evrounijati.

Sakupio i objavio dr Lazo M. Kostić

Izvor: Vaseljenska

Svi navodi iznešeni u ovom tekstu su lični stav autora i ne odražavaju nužno stavove redakcije portala. Jadovno 1941. nije autor teksta.