Породила сам се у гробници

У једној од оних лијепих старинских кула у селу Челебићу, сазиданих од фино тесаног камена, у мраку готово потпуног сљепила, дане броји Стана Црногорац. Набројила је седамдесет и пет година, али бреме које је она турила иза плећи било је претешко и за три живота.
Сједи скрушена, сва у црнини. Крупне и некада очигледно лијепе очи мирују без сјаја попут два планинска језерца која су се већ предала илинској припеци. Сјета и туга у очима и у ријечима, и у рукама док мирују скрштене, и у тромом, уморном покрету — и у гласу и у ћутању…     Засузи само кад спомене осмогодишњу унуку Миру, најмлађе од петоро унучади, дјеце сина Рада, која је скоро страдала под точковима захукталог возила и осам мјесеци се узалудно борила за живот, не долазећи свијести. То јој најтежа и непреболна рана.
Није јој до разговора. Уморна од живота, сломљена недаћама и патњама, понајвише тугом која се сад тако изненада сручила на њена старачка плећа — најрадије ћути. Кад говори, чини то полако, ријеч по ријеч, као да  ниже ситан ђердан:
„Ја сам ти родом из села Доца код Гламоча. То ти је тачно испод Цинцара.
Мало прије него што се зарати, некако уочи Божића, како ли, удадох се у Рујане. За Мића Лалића. Имао мајку Боју, звали је Кашуша, три сестре и два брата: Стану, Љубу и Мару и Мила и Марка. Миле радио негдје у Далмацији, а Марко још од прије рата отишао радит у Белгију. Тамо се отприје ишло, сиротиња и немаштина гонила.
Зарати се. Узмутише се људи, погубише пријатељи. Са страхом се и замрче и освиће. Још кад се чу да усташе не брече на празно, да људе ноћ једе и да им се не зна ни гроба ни мрамора, да су Србима посебно кивни – свак стрекну, а опет се свако вјерује у своју вјеру: немам се чега бојати кад никоме ништа нијесам дужан…
Некако уочи Огњене Марије, одох на мобу код кумова Ерцега. Да купимо сијено. То им једно имање подаље од села. Остане се тамо по неколико дана док се све не покоси и не покупи.
Ја, да простиш, носећа. Зашла у осми мјесец, али ме нико не пита — мора се сијено покупити прије Огњене Марије јер на тај годет и она два три дана све док не мине Свети Илија не ваља радити, посебно о сијену или житу. Дешавало се, веле, да наиђе мали облачак и загрми у сред стога, изгори и стожина и нема те воде која ту ватру може истулити.
Све радимо, а о злу и невољи зборимо и вијетамо како ће бити. Изумила сам је ли нам ко и прије што зборио, али дан уочи Огњене Марије, некако испред ноћи, ето син од тога нам кума. Вели, идите сви кућама, наредио кнез да сви ноћас морају бити код кућа.
Нема поговора. Ми се спреми, потрпај алат и посједај на кола. Било нас пуно. Двоја или троја кола. Крени кући, кад ето једна усташка патрола. Тројица-четворица на бициклима. Не чекамо ми. Погнај коње, млади, силни, умакоше.
Е, већ видимо да се неко зло одиста спрема. Негдје између Рујана и Лиштана, како ми се чини, они мушки поскакаше из кола и побјегоше пут планине, да се докопају Далмације. Оне који не одоше поскидаше с кола чим уљегосмо у Рујане и некуд одведоше.
Нас остале пуштише кући и припријетише да ко не би мрднуо од куће, мора попис некакав да се обави.
Људи нам нема код куће. Нема ни мога Миће. Први дан их покупило и некуд одвело. Тјешимо се да ће бити некакав маневар, а дрхтимо, срца не гријемо.
Огњена Марија нам наопако освану. Од ране зоре крену да и нас купи по кућама. Веле, не бојте се, људи су вам одведени у Србију, морате и ви за њима.
Ја их слабо и познајем, али видим да су то све наше комшије. Један Гуја, заборавила сам му име, у сан се не снио, сазу некакве своје трање и обу ципеле мојега Миће. Видим ја да нема ништа од Србије…
Каза се то и осталима кад нас обрнуше брду. Видимо већ сви шта су наумили. Неке жене почеше да пјевају. Лијепо се види да су шенуле с ума. Псују и не зарезују спроводнике који покушавају да их утркме и ућуткају.

Догнаше нас до некакве пећине. Накрцаше нас унутра, дисати се не може — велико је двјеста и више душа, жедних, престрављених и преварених. Онда поче прозивка и одвођење групе по групе — све по фамилијама.
Кад дође ред на нас, заова ми Стана, сирота, знала за јаму Равни долац и видјела куд нас воде, па сукну да бјежи. Они вуци за њом. Салети, један отуд, други одовуд — стигоше је па са њом посред јаме. Прождрије је тама из које допире лелек и запомагање.
Не дам да ме они баце него се залетим и сама скочим…
Летим дуго кроз ледени мрак у сусрет јауцима. Витлају око мене аљине и чини ми се да дуго, предуго летим, да никада нећу ни пасти.
Никада се нијесам могла сјетити јесам ли се онесвијестила прије него што сам лупила на гомилу тијела.
Кад сам се отријезнила, лежим леђима наслоњена на мокри зид јаме. Преко мојих ногу лежи некаква крупна жена. Јечи у самртном ропцу:
— Млада, бона, подигни ме да ми лакше душа испадне — прошапта.
Познадох Марију Глигић. Сва изломљена, кукавица. Крцкају јој кости као труо плот. Прије него и покушах да извучем ноге испод ње и некако јој помогнем, она још једном болно јекну, испружи се у самртном трзају и умрије.
Трачак свјетлости који долази однекуд одозго кроз малени отвор освјетљава гомилу тијела која се стално повећава. Тијела као вреће падају углавном на средину доста широке јаме. Нека остају непомична, нека се копрцају низ гомилу, цвилећи и дозивајући у помоћ некога.
Престравих се: живу ће ме затрпати тијела. Посљедњом снагом се некако извукох испод мртве Марије Глигић, склупчах се јиш више уз стијену и прегачом покрих лице. Чини ми се тако ми је лакше кад не гледам. Не осјећам ни болове, ни страх, чујем само тупе ударе нових жртава које падају и лелек још живих, помијешан са очајничким вриштањем оних који падају…
Кад неста жртава, почеше камење да бацају на нас. Напола затрпана лешевима, још више навукох прегачу на лице и рукама покрих главу. Онда загруваше и бомбе…
Неким чудом не погоди ме ни бомба ни камен!
Све се умири. Одозго допире само онај трачак свјетлости, слаб и једноличан да тешко разликујемо кад је дан а кад ноћ.
Има доста живих. Углавном млађе жене, дјевојке и дјеца несретња. Она пиште највише и запомажу једноманице. Ишту воду и у лудилу од жеђи лижу росну стијену. Непрекидно миле преко лешева тражећи своје и само цвиле: воде, воде…
Три-четири мушкарчића, ниједан нема више од седам-осам година, шћућурили се у једном ћошку поред мене. Данима тихо јецају, крвави, изломљени и нагрђени. У једно доба видим однекуд напипали и извукли нечију ципелу. У њу мокре па онда као јагњад на солило кидишу да лизну по кап оне мокраће…
Они, кукавци, први помријеше. Чини ми се у сат посла сви се смирише и попадаше један преко другога као да поспаше. Онда редом и друга дјеца, за једно десет дана готово свако пописка од жеђи чисте.
Ја се данима не помјерам. Све ми се чини да ми је живо дијете под пасом и да ће ми га намах тама прождријети само ако се икуд мрднем. Нијесам, чини ми се, теже озлијеђена, нема великих рана и ломова, само убоји вискају, а премрзле и претрнуле ноге данима не осјећам под собом.
Од свега најтежи сан. Освоји и обори ме на нечије мртво тијело, а онда се  на недохват укажу пуне софре и силни извори!
Те муке, видим, и друге море. Трзају се и вичу у бунилу као дављеници.
Ипак, глад ме мучила само првих неколико дана. Послије само жеђ. Гори у устима, гори у грлу, у грудима, стомаку, а само кап воде, чини ми се, утулила би ту ватру.
Кад муке одољеше, неко ме научи, а видим то и други раде, те ја одцијепи од нечије кошуље или блузе повећу крпу — ко гледа је ли крвава — па са њом почех да скупљам росу по стијени. Тек влажну крпу стрпам сву у уста и онда сисам и циједим из ње кап. Тако све док се крпа не распадне. Онда изнова…
Свако се забавио својим мукама и јадом, али као по договору, наизмјенице стално неко запомаже и дозива у помоћ, поготову кад осјетимо да је дан. Све се понађујемо да ће нас неко чути и извадити.
Једног дана нас грашну нада. Горе у отвору се указа неколико глава и чуше се повици: ‘Има ли ко жив…?’
Јависмо се. Они нам објашњавају да су Срби из Чапразлија. Казују се и поименице. Веле, пропале усташе па они дошли да нас изваде. Уче нас да покупимо од мртвих ако код кога има која пара, што златно и вриједно — да не пропада у јами…
Бране неке од оних старијих жена. Веле да су то усташе, познају их по гласу, али већина убрала да су уистину дошли да нас ваде. Муке и превелика жеља да се спасимо заслијепила нам очи и просто мрзимо оне који бране да се везујемо за конопе спуштене одозго.
Два младића, били су од Лалића, и једна дјевојка, Сава Вулић, не слушају. Искупише помало пара — понијели невољници колико је ко имао — надали се, каменом, далеку путу па да им се нађе у џепу.
Повезасмо их и одвукоше једно по једно. Зборим да јаве одмах шта је. Нит се јављају нити више конопе спуштају.