Посљедњи влак за повратак

Посљедњих мјесеци уочљив је пораст обима и дјелокруга сурадње надлежних државних установа у земљама регије на питањима омогућавања повратка избјеглих или њихова интегрирања у земљу уточишта. Што се тиче Хрватске, регионална сурадња на том питању била је мјерило за затварање поглавља 23.

Други разлог – заједнички Хрватској, Србији, БИХ-у и Црној Гори – јест припрема за међународну донаторску конференцију, која би се требала одржати почетком 2012. и на којој би требало скупити новац за збрињавање избјегличких обитељи. Тиме би се прича о повратку или интеграцији у овом дијелу Европе могла сматрати ријешеном, но ту је и још један момент – истичу задњи рокови да избјеглице одлуче желе ли се вратити.

Нема чекања

– Ово је посљедњи влак за избјеглице из деведесетих; не за УНХЦР, који се бави и другим проблемима из своје надлежности, него за међународну заједницу која заједно с владама регије рјешава проблем избјеглица на западном Балкану. Мислим да тога сви морамо бити  свјесни, поготову избјеглице које још нису нашле трајна рјешења – каже Марио Павловић из Уреда УНХЦР-а у Хрватској, један од водитеља недавне регионалне радионице о повратку, одржане у Загребу.

– Избјеглице не смију чекати да истекну рокови које су одредиле хрватске власти за подношење молби за стамбено збрињавање и откуп станова бивших носилаца станарског права или чекати донаторску конференцију која би се требала одржати за пола године. Требало би одлучити већ сада, а конференција ће нам послужити као алат да дођемо до рјешења. Избјеглице већ данас морају одлучити – истиче Павловић.

Због свега тога посљедњих је мјесеци одржано више регионалних састанака на којима су у потпуности дефинирани приоритети, средстава и учешће појединих држава у суфинанцирању.

– Пројектом је обухваћено 26.898 породица са 73.592 члана (3.541 породица у Хрватској и 16.780 у Србији), за што је укупно потребно 583.662.000 еура, с тим да је учешће држава регије 82.752.000 еура – рекао је Станко Јанић, државни тајник у Министарству регионалног развоја, шумарства и водног господарства, додајући да се од Хрватске очекује 29.926.000 еура учешћа, а од Србије 33.522.000.

Уз представљање националних програма повратка и законских рјешења која су прихватиле регионалне владе, проводи се информативна кампања која има циљ с тим програмима упознати избјеглице. Осим посебних емисија за избјеглице УНХЦР-а, које се емитирају на РТС-у и локалним телевизијама у Србији, хрватско Министарство за регионални развој (односно Управа за подручја посебне државне скрби) отиснуло је 8.000 брошура с информацијама о рјешењима откупа станова и стамбеном збрињавању. Брошуре су дистрибуиране у земљама у којима су избјеглице из Хрватске, од дипломатско-конзуларних представништава до колективних центара.

Слаба информираност

Ипак, хрватски медији о томе не пишу; и представници појединих невладиних организација укључених у програме помоћи повратка и давање бесплатне правне помоћи помало су скептични око (не)информираности избјеглица, међу њима и Мирјана Микић из Центра за мировне студије.

– Ова је година проглашена Годином повратка у регији но, нажалост, велика већина избјеглица нема појма о томе. Продуљени су рокови за тражење обнове, враћање станова или купњу за оне којима се стан не може вратити јер је досад већ неколико пута продан. Ситуација је тешка и на подручјима од посебног државног интереса, као и у градовима, посебице у Задру, гдје је пуно људи остало без стана, а готово половица молби је неријешена – каже.

Истиче и још неке проблеме с којима су суочавају потенцијални повратници.

– Изузетно је тешко испуњавати молбе, приложити сва увјерења за поврат старог или добивање новог стана, посебно стога што сваки папир кошта, а грађани су осиромашени преко сваке мјере. Побољшања има, али све то иде преспоро и траје предуго, поготово за оне који умру прије него остваре своја права – закључила је Мирјана Микић.

Пуно носилаца станарског права остаје у Србији

Међународна организација за миграције (ИОМ) провела је истраживање у Србији, Црној Гори, БИХ-у и другим државама о томе колико се бивших носилаца станарског права жели вратити у Хрватску, а колико интегрирати у Србији или другим земљама регије. Од укупно 14.361 особе која је одговорила на анкету, а од којих је у Србији 12.740, њих 3.115 (од тога 2.699 у Србији) жељело би се вратити, а 11.249 интегрирати. Укупно 6.785 жељело би партиципирати у програму стамбеног збрињавања у Хрватској, а 7.422 не би то жељело. Највећи број станова у којима су живјели бивши носитељи станарског права има статус заузетих (10.706), празан је 471 стан, а правни статус непознат је за 3.032 стана.

Размјена информација и искустава

У Загребу је почетком липња одржана регионална радионица на тему програма стамбеног збрињавања, закона о подручјима од посебне државне скрби и откупу станова у државном власништву коју су организирали Министарство регионалног развоја и УНХЦР. Једна од судионица била је и Данијела Поповић, помоћница комесара у Комесаријату за избеглице Србије, која је задовољна постојећом сурадњом.

– Требали бисмо чешће имати радионице и скупове на којима можемо размјењивати информација и искуства, али се и договорити о процедури око издавања појединих докумената, како не би долазило до различитог тумачења иако и ми и наше колеге у Хрватској радимо сличан посао. На оваквим скуповима можемо указати и на ситуацију у којој су избјеглице које се налазе у Србији те пронаћи рјешења којима бисмо им олакшали положај – рекла је.

Подсјетивши да је након 2005. и Сарајевске декларације настао једноиполгодишњи застој, што се сада исправља, она је, жалећи што сурадња није раније обновљена, истакнула да за рјешавање тог питања мора постојати регионална сурадња, јер се терет избјеглица не може пребацити на једну државу.

Извор: СНВ