Преглед података

Ради оријентације о приближном броју жртава хрватског логора смрти Јасеновац прилажемо и овај преглед података званичних комисја и дру­гих меродавних лица које су се бавиле утврђи­вањем броја жртава геноцида логора Јасеновац за период од 1941. до 1945. године.

1. ДРЖАВНА АНКЕТНА КОМИСИЈА ХРВАТСКЕ, ЗАГРЕБ,

чланови:

1. Вица Барановић, референт Земаљске ко­ми­сије за испитивање ратних злочина.
2. др Здравко Поповић, Војно-судски одјел Главног штаба за Хрватску.
3. др Анте Премерју, мајор и стално запри­сегнути судски љечник вјештак.
4. др Милан Мајер, судбени вијећник.
5. др Анте Пецикозић.
6. Иван Броз, котарски судац.
7. Божидар Огњенац и Стево Трнинић, запи­сни­чари.

Државна анкетна комисија након извршеног увиђаја самог логора Јасеновац, лијечничког на­лаза и мишљења судског вјештака, те преслишава­ња очевидаца, констатује:

„У нешто од преко четири године постојања ове људске кланице, према исказима очевидаца насилно је усмрћено отприлике 1.400.000 жртава„.

Комисија је навела следеће свједоке и њи­хо­ве изјаве:

а) Бинг Јулије, стар 39 година, Жидов родом из Вировитице, у логору од 16. 9. 1941. до 22. 4. 1945, изјављује под заклетвом:

„Ја не могу тачно рећи колики је број жртава који је ликвидиран у логору Јасеновац, али вје­рујем да се тај број креће и до 1.500.000 људи„.

б) Живковић Јован, стар 30 година, Србин, ро­дом из Бачког Градишта (Земун), у логору од 2. 4. 1943. до 22. 4. 1944, изјављује под за­клетвом:

„Ја не знам колико је заточеника ликви­дирано у логору Јасеновац, али је било опште увје­рење међу заточеницима да тај број прелази један милион„.

ц) Марић Михајло, стар 27 година, Србин, ро­дом из Бјеловара, у логору Јасеновац од 31. 10. 1941. до 22. 4. 1945. године, изјављује под за­клетвом:

„Као посматрач и очевидац страхота које су се догађале у Јасеновцу, могу мирне душе ка­зати да је у току четворогодишњег постојања логора на разне начине умлаћено, или умрло од болести или глади око 1.400.000 заточеника од којих су били огромна већина Срби, затим Жидови, Цигани, а доста и самих католика„.

д) Дуземлић Милан, стар 25 година, Хрват, родом из Дреновог Бока, срез Новска, у логору од 21. 12. 1943. до 1. 1. 1945. године, опћин­ски биљежник у Јасеновцу, под заклетвом из­јављу­је: „Из логора Јасеновац стизали су извјештаји у којима сам установио да је до 21. 12. 1943. године уморено око 900.000 заточеника. Те спискове је видио и благајник опћине Рисовић Стје­пан. Пошто сам ја био опћински биљежник, те спи­скове и ово сам видио својим очима„.

(Записник Комисије од 18. маја л945. године.)

2. ЗЕМАЉСКА КОМИСИЈА ХРВАТСКЕ, ЗА­ГРЕБ

са стручним апаратом, а извјештај су потпи­сали:

др Анте Штокица, секретар комисије и др Вен­цеслав Целигој, предсједник комисије.

У извјештају Комисије пише:

„Наводимо неких педесетак масовних зло­чина које су усташе починиле у Јасеновцу, па ако броју жртава које су страдале код тих покоља, прибројимо оне заточенике који су страдали поје­ди­начно, добићемо цифру од 500 – 600.000″.

Комисија наводи и ликвидацију логора ИИИ-Ц:

„Из приложеног се нацрта види да је између тзв. старе жице логора и великога зида у сјеверно­источном куту била велика ледина, гдје су усташе у прољеће 1942. године подигли обични логор под ведрим небом, оградили га бодљикавом жи­цом и овдје смјестили око 40.000 Цигана. Они су те Цигане побили у неколико тједана (неде­ља)“.

(Извјештај Комисије од л5. 11. 1945. број: 4547/45. Достављен је 1946. године Међунарадној комисији за ратне злочине.)

3. ЕРНСТ ФИК, генерал-мајор СС трупа Ње­мачке. У писму СС рајксфиреру Хенриху Химлеру пише л6. марта 1944. године:

„Партијске трупе – усташе су настројене като­лички, недисцплиоване су са слабом обуком. У погледу борбености делимично непоуздане, а познате су по томе што су око 600 – 700 хиља­да другачије настројених одвели у концентрациони логор и заклали на балкански начин„.

4. КОМИСИЈА БОРАЦА НОР-а Босанска Ду­бица. Састав Комисије:
5. Раде Кнежевић, грађевински техничар из При­једора.
6. Раде Граховац, секретар СОСС Приједор
7. Реуф Бајтовић, геометар, Босанска Ду­бица.

Комисија констатује:

„Број жртава према гробницама у Градини и према другим подацима о уништавању људи у Јасеновачком логору цјени се само у Градини од 350.000 до 400.000.“

(Извјештај од 25. 10. 1961. године).

5. КОМИСИЈА САВЕЗА БОРАЦА НОР-а ЈУ­ГОСЛАВИЈЕ, састављена од:
6. др Антун Погачник (Словенија),
7. др Вида Бродар (Словенија),
8. др Слободан Живановић (Војводина),
9. Здравко Морић (БиХ).

Комисија констатује:

„На основу броја сонди које смо отворили, на основу броја жртава које смо у тим сондама пронашли и на основу претходних претрага терена стручњака за судску медицину, израчунали смо да се на подручју Јасеновца и Градишке налази између 700 и 730 хиљада жртава„.

Комисија је радила у 1963. и 1964. години.

6. др НИКОЛА НИКОЛИЋ,

У књизи „Јасеновачки логор смрти“, Сарајево 1975. године пише:

„Податак да је у четворогодишњем време­ну постојања логора Јасеновац убијено преко 700.000 људи није ни мало произвољна тврдња„.

7. др ВЛАДИМИР ДЕДИЈЕР, историчар.

У књизи: „Ватикан и Јасеновац“, Београд, 1987. године, пише:

„У до сада објављеним публикацијама, научним радовима и штампи на тему о концен­трационом логору Јасеновац и Стара Градишка, та бројка се креће од 480.000 до 900.000, па и преко милион. У највише случајева процена броја убијених у логору Јасеновац креће се око 700.000, а у логору Стара Градишка око 80.000„.

8. КАТОЛИЧКИ СВЕШТЕНИК МИРОСЛАВ ФИЛИ­ПО­ВИЋ-МАЈСТОРОВИЋ,

заповједник концентрационог логора Јасе­но­вац и логора Стара Градишка послије рата је на су­ду изјавио: „По причању Макса Лубурића, за­повједника свих логора у Независној Држави Хрватској који је вјероватно водио евиденцију о убијеним Србима, убијено је за ове четири године око 500.000 Срба„.

9. ЉУБО МИЛОШ,

заповједник концентрационог логора Јасе­но­вац, изјавио је послије рата на суду:

„Сигурно је ликвидирано у Јасеновцу пар сто­тина хиљада људи…„.

10. АЛЕКСАНДАР ЛЕР,

генерал-пуковник њемачке војске и ко­ман­дант снага на југоистоку Европе, изјављује у априлу 1943. године да је у НДХ убијено око 400.000 Срба.

11. ЛИСТ „ПОЛИТИКА“,

пише 31. 8. 1977. године:

„За протеклих годину дана на локалитетима шест бивших логора у Јасеновцу и ближој околини откривено је још 117 масовних гробница, па им се сада број повећао на укупно 289. И још све гробнице нису откривене“.

12. ЛАЗАР ЈАНКОВ, стар 27 година из Зе­муна. У логору Јасеновац од 13. маја 1943. до 19. априла 1945. године. Изјава листу „Политика“ 28. маја 1945. године:

„Од заточеника који су радили у логорској канцеларији, сазнао сам да је кроз логорске књи­ге прошло 840.000 побијених људи, жена и деце.“

13. ЈУАН ЦАРЛОС РАФФО, професор на Со­рбони у књизи „Еррор де персона“, пише:

„У концентрационом логору Јасеновац, малом мјесту на обали Саве, усташе су убиле више од 700.000 људи… (брзо и тихо) коцем, секиром, дугим ножевима„.

14. У војној енциклопедији,

наведено је да је у Јасеновцу убијено пре­ко 600.000 заточеника, а у Старој Градишки 75.000.

л5. ХЕРМАН БЕРНАСЦОНТ, аргентински са­везни судија, у налогу за хапшење Динка Ша­кића, једног од заповједника логора Јасеновац наводи Шакића као заповједника „Балканског Аушви­ца“, гдје је на најсвирепији начин убијено око 700.000 људи, жена и дјеце.

л6. ЗДЕНКО ШАРАЦ, свједок на суђењу Динку Шакићу у Загребу:

„Логор Јасеновац могао је по мојој про­цјени примити највише 5.000 заточеника. Кроз тај логор прошло је око 700.000 људи„.

17. ЈОВАН СТЈЕПАНОВИЋ, свједок на су­ђењу Динку Шакићу, изјављује:

„За време док сам ја био у логору Јасе­новац од аугуста 1942. па до априла 1945. го­дине, сигуран сам да је кроз логор прошло 600.000 – 700.000 Срба. Све је то ликвидирано, јер као што сам рекао, од оних мојих мјештана, којих је било између 150 и 200, само смо нас тројица преживјели„.

18. ДРУГА МЕЂУНАРОДНА КОНФЕ­РЕНЦИЈА „ЈАСЕНОВАЦ – СИСТЕМ ХРВАТСКИХ УСТАШКИХ ЛОГОРА ГЕНОЦИДА“,

одржана у Бањалуци од 8. до 10. маја 2000. године, донела је закључак:

„У циљу спречавања политичког лицитирања броја жртава Јасеновца, потребно је ангажовати и удружити све снаге у циљу идентификације жртава ло­гора Јасеновац, по имену и презимену„.

Учесници конференције су посјетили стратиште Доња Градина, гдје су записани бројеви од 700.000 (500.000 Срба, 40.000 Рома, 33.000 Јевреја и осталих 127.000).

(Др Милан Булајић, у књизи „Јасеновац на суду„.)

19. КОМИСИЈА ХРВАТСКОГ ДРЖАВНОГ СА­БОРА, основана 1992. године.

„Утврдила“ је да укупан број жртава у хрватском концентрационом логору смрти Јасено­вац износи 2.238 лица. Комисија није навела на­ционалну припадност жртава.

(Наташа Матаушић, у књизи „Јасеновац 1941 – 1945. Логор смрти и радни логор„)

Све ове процјене броја жртава геноцида у хрватском логору смрти Јасеновац не могу се прихватити као тачне, јер тачан број жртава, ма колико се на томе радило, никада неће бити утврђен. Можда се тај број могао само при­ближно утврдити непосредно иза Другог светског рата, али за то у Југославији није било политичке воље. Објективно, такве воље није могло ни да буде, јер је постојала дилема: тачан број жртава хрватског геноцида над Србима или да Југославија остане у предратним границама. Политичка елита Југославије се опредјелила за ову другу опцију. Изношење бар и приближног броја жртава хрватског геноцида над српским народом, који је починила Независна Држава Хрватска, код Срба би, као нај­бројнијег народа у Југославији, природно иза­зва­ло одбојност према Хрватима, а то би онда довело у питање и тзв. „братство и јединство“, ко­јега су, у првом реду, прокламовали хрватски ко­мунисти још у време тзв. „народноослободила­чке борбе“.

Имајући то у виду, комунисти су све чинили да се жртве хрватског геноцида над Србима све­ду на занемарљив број, а Независна Држава Хрватска означи као творевина окупатора, а то „мало“ злочина пребаци на усташе као „шачицу“ изрода хрватског народа.

У свим јавним говорима, Хрват Тито и ње­гови вјерни следбеници, увек када би невољно спо­мињали жртве рата, приписивали би их углавном окупаторској војсци (Немачке и Италије), а стварни извршиоци геноцида помињани су само као по­магачи окупатору. Дакле, давана им је друго­ра­зредна улога. Када су, ипак, нерадо споми­њали хрватске усташе, онда никако при томе нису изостављали ни српске четнике, стављајући их у исту раван, што је, са становништа историјске науке, по­тпуно искључено. Јер српски ослободилачки покрет – четници нити су имали концентрационе логоре за било кога, нити су вршили геноцид над било ким. Тај покрет је у Независној Држави Хрватској на­стао као реакција на хрватске злочине геноцида. Четнички покрет је настојао да буде што пасивнији према окупаторским војскама на тлу Југославије које су се, углавном, држале међународних кон­­венција. Рат су третирали као рат великих држава које су се бориле или браниле за своје интересе.

У грађанском рату у Југославији (1941-1945) тежиште отпора четници су усмеравали против партизана иза којих се скривала илегална Комуни­стичка партија чији је главни циљ био да путем силе, лажи и разних превара и обмана, освоји власт у Југославији по завршетку рата. То јој је успјело, не слободним и демократским изборима, већ ра­зним изборним смицалицама и застрашивањем.

Та власт је довела и до распада југосло­венске државне заједнице и до грађанског и ве­рског рата, који је свом својом жестином трајао од 1991. до 1995. године са трагичним посље­дицама највише за српски православни народ.

< Генеза и учинак злочина                                                         Садржај                                                     Одговорност за геноцид>