Ђурђица Драгаш: МАЛА ГОСПОЈИНА

Срећна нам Мала Госпојина! Живи и здрави били и где год да сте, причајте о Дивоселу!

Веровања кажу да ће, ако на Малу Госпојину падне киша, зима бити дуга и хладна. Паде јутрос неколико капи кише, тек толико да замирише…потихо и стидно…на јесен. Рачуна ли се тих неколико капи, питам се.

Јел’ пала киша и тамо, у завичају? Хоће ли зима бити хладна и снежна као некад?! Хоће ли белина прекрити дивосељачку пустош , хоће ли снег сакрити трагове зла? И да ли је важно уопште каква ће бити зима кад нема ко да зимује на огњиштима? Кад нема димњака, тих веселих знакова да село живи…да у њему има ко да упали ватру.

Данас је слава мог Дивосела. Цркве Рођења Пресвете Богородице одавно нема. Рушиле су је усташе и комунисти. Заборав јој пресудио. У густој шуми, израслој на парцели испод Брда Драгашког која још носи име Црквиште, нађосмо јој, пре пар година темеље…

Тешко је било поверовати да је баш ту, у коровом окованом густишу, половином 19 века, подигнут храм, црква која је окупљала, чувала, мирила и светила свој народ. Покушавам да замислим те наше бркате, телом тврде, ал’ срцем нежне претке, жене што од динара правише два, увек у страху хоће ли бити доста крува за све, децу која плачу док им свештеник на челу држи крст, девојке и момке у колу на црквеном гувну…

Промичу црвене капе, накривљене, са ресама црним преко рамена, беле хаљине, грубе и отежале од дана проведених у шкрињи са девојачком спремом. Заискре шарени заслани, а испод рубаца заиграју кике, вране и моћне као жиле дрвећа. Опанци момачки затресу земљу, а босе ноге дечје цртају отиске по полеглој трави…

Све их ту видим…на дан славе, на Малу Госпојину, у нашем Дивоселу. Некад, док је Велебит дрхтао од њихових корака и снаге. Некад, док нас је било…

Плакала сам јутрос, кад сам изашла из Цркве Светог Марка. Ал’ нису то биле сузе очајнице, бесне и гласне већ нека тиха туга, она исконска, у сваком дрвету, травци и капи кише исписана. Она туга што нас нема тамо, испод Брда Драгашког, што одавно не звоне црквена звона на Малу Госпојину, што нам село прекри тишина шест гробаља!

Ал’ није ред да се плаче на овакав празник… на дан који слави рођење оне која нам подари чудо!
Ми, који данас широм света славимо нашу славу, славу села којег више нема, доказ смо тог чуда!

Срећна нам Мала Госпојина! Живи и здрави били и где год да сте, причајте о Дивоселу! Оно ће живети док има нас који га се сећамо!

---

Од истог аутора: Ђурђица Драгаш – Колумнисти – пријатељи

Ђурђица Драгаш: Пустило нас је наше Дивосело да се пронађемо, дотакнемо и радујемо плачући

---