Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Сјетих се на моменат да можда није истина да је Дарко погинуо и да му је и на Отесу живот од снајпера спасила кутија метака у џепу кошуље. А онда преко пруге се зачу кукњава и би ми јасно да је истина.
Пробудио сам се кад је мама затворила врата и отишла у станицу милиције на посао. Остао сам да лежим на развученом двосједу у ходнику и гледао како се зраци сунца пробијају кроз жељезне греде на прозору. Дуго сам лежао и гледао ту игру свијетла.
Онда се пробудио бураз, устао сам и убацио два дрвета у шпорет и ставио таву да нам испечем јаја. Двоје јаја њему, двоје мени и рекох буразу.
-Како би било добро да по троје поједемо, или да бар има неке павлаке или сира.
-Мама је рекла по двоје да једемо, ко зна кад ће друга доћи, а имаш и паштете.
Насмија се бураз, провоцира, а ја му рекох.
-Јебала те паштета од пола киле, гади ми се и још је од ноћас подригујем.
Кад смо појели јаја, устао сам и ушао у дневни боравак. Не пуца већ пар дана ништа осим бровинга. Отворио сам балкон и изашао. Напољу прави прољећни дан. Све свијетло и зелено, а вјетар који помало дува диже прашину и засузише ми очи од ње. То ме утјера у дневни, а бураз рече.
-Хајмо онај сто развућ да играмо стоног тениса.
-Бјежи и ти и стони тенис, играчемо вечерас, сад ћу ја мало испред зграде.
-Ма ти си луд, па убиће те мама ако те неко каже. Будеш 10 минута напољу и то кад никог нема. Како ти не досади да те сваки дан руже и туку?
-Само ти ћути и не пањкај ме.
Рекох буразу и изађох на ходник, а у том зазвони телефон. Бураз се јави и само чујем како говори.
-Добро, добро мама, нећемо нигдје.
Спусти слушалицу и рече ми.
-Мама каже да не излазимо нигдје из ходника и да ни случајно по стану не ходамо.
То ме наљути и сједох на фотељу, подигох ноге на сто и рекох буразу.
-Донеси ми оне маневарске метке и спорогорећи штапин да правим петарде.
Он ми их донесе и стаде испред мене па ми рече.
-Немој стављат пластични експлозив, стави само барут, неки дан си бацио оно у чаури од праге контејнер си преврнуо. Сви знају да ти то бацаш и реће те мами.
-Одјеби мали, пластику чувам кад нас напоље пусте.
Само што отворих први метак клијештима, а неко закуца на врата. Бацих иза леђа метке, штапин и клијешта, јер знам да врата не кључамо. Не да мајка да кључамо, боји се да нас граната не рани, а онда нико не може ући по нас.
-Слободно!
Дрекнух и врата отвори комшиница и са врата рече.
-Мајка вам је рекла да идете одма код мене, нека пуцњава се спрема.
-Ма каква сад пуцњава, видиш да мирније јутро није било има мјесец дана, јојјј јест она досадна жена.
-Полази и не језикај.
Рече кона и ми пођосмо за њом. Уђосмо у стан код комшинице и сједосмо у дневни боравак. Њен стан је сигурнији, јер је у средини зграде и тешко може директно у њега упасти граната, док у наш може и са Игмана и са Ормања. Наш је сав већ изрешетан и чудо је да нико никад није бар рањен. Мада како је тата навукао жељезне греде на прозоре, ходник је сигуран, као и купатило.
Не прође ни пет минута а уђе комшија и јаран му Брко под пуном ратном опремом. Обојица су у милицији и требало би да су у станици као и наша мајка. Поздравише се и рекоше комшиници да им скува кафу и донесе ракију. Рекоше да су у приправности и да се нешто спрема. Зачудих се, јер је скоро девет ујутру и упитах их ко из топа.
-Шта се спрема и од кад то да акције почињу у ова доба?
-Појма немам, знам да смо у приправности и да су нам рекли у станици да будемо спремни. А ти назови мајку, рекла је да се јавиш да види да сте код нас.
Узех телефон и назвах мајку, јавих се кратко и прекинух. Комшиница изнесе кафу и ракију, а они ставише упаљену моторолу на сто. Само што наздрвише, а зачу се пуцњава. Комшија устаде и изађе на балкон. Одма излетих за њим и чујемо пуцњаву са Ступника на Игману. Рафали се разлише неколико минута, а онда све утихну. Уђе и Брко на балкон и рече.
-Ступник се ради, улази унутра мали!
Помакнух се корак назад и стадох на балконска врата. Њих двојица ме одмакоше и прођоше у собу, да са другог балкона гледају, јер са овог се не види Ступник. Кренух за њима и изађосмо на балкон. Чујемо још понеки рафал, а на мотороли се прекину тишина. Комшија ме гурну назад у собу и притвори врата. Наперих уши али не чујем ништа. Одједном комшија загрли Брку и уђоше радосни у собу.
-Пао Ступник, узели смо Ступник!
Радујемо се и бураз ме загрли и рече.
-Неће сад бровинг пуцат по дневном, сад може само до пола дневног пуцат онај са Ормања.
Радујемо се и сви се смијемо. Посједасмо у дневни, а комшиница каже.
-Сад се у соби може без бриге спават, нема више бровинга.
Комшија узе моторола врати се на балкон и послије пар минута уђе и рече нам.
-Неке логораше су успјели ослободити што су копали ровове, неки Зока Варагић је успио прелетит на нашу страну.
Обрадовах се, Зока ми је тетак, муж од наше тетке Јеле и загрлих брата.
У том поново поче пуцњава на Ступнику. Поново рафали. А на мотороли се чује хиљаде гласова. Комшија узе моторолу проврти канале и поново је спусти. Мјешају се гласови и осјети се нека паника. Одједном се укључи неки муслиман и гласно се продера.
-Ооо Срби, ево вам Зимоње!
Скаменисмо се сви, а крик са мотороле нас све окамени. Поново се зачу крик и кркљање.
-Кољу га, гарант га кољу!
Рече комшија и узе моторолу. Излетише на балкон, а и ја изађох за њима. Тресем се сав и у ушима ми онај крик са мотороле не престаје. Гледамо туче прага и чујемо са мотороле да наши говоре да промашује. Чујемо да говоре да престане, јер од борова не може по муслиманима да пуца и да се изнад њих распрскавају метци. Права паника је на нашем каналу, а муслимани се укључују и дерњају. Одједном су весели и прозивају једног по једног нашега који је на Ступнику.
Вратисмо се у стан и само што уђосмо на вратима се појави мама. Спусти торбу и рече.
-Није добро, пуно наших изгинуло. Добро је све кренуло, али све је пропало. Изгледа да је све била клопка за наше.
-Зна ли се ко је погинуо?
Упита је комшија и сједе.
-Зимоња, Раде Антонић, Бебан, професор Мики и Дарко Крсмановић, има их још, кажу да је десетак наших погинуло.
Окамених се како помену Дарка. Помислих није то истина, не може Дарко погинут. Како да он погине, па најхрабрији је у читавој чети на Тинову и рекох мајки.
-Јеси сигурна да је Дарко погинуо?
-Тако кажу сине, паника је у станици, то сам чула кад сам пошла кући.
Брко рече комшији.
-Гаси моторолу, могу нас зват!
Погледах га и рекох му.
-Како си тако јадан!
Он ме мрко погледа и нешто пође да ми каже, а комшија га пресјеће и рече му.
-Устај идемо у станицу, видиш да је јад, морамо ићи.
Нисам чекао да оду и излетио сам из стана. Улетио сам у наш стан и сјео у ходнику на двосјед. Забио сам главу међу кољена и ишле су ми сузе. Кроз главу су ми пролазиле све татине приче о Дарковој храбрости, сви су говорили да га метак неће. Сјетих се на моменат да можда није истина и да му је и на Отесу живот од снајпера спасила кутија метака у џепу кошуље. А онда преко пруге се зачу кукњава и би ми јасно да је истина.
Нисам чуо кад су у ходник ушли мама и бураз. Нисам чуо ни гранате које падају око зграде. Нисам ништа ни јео тог дана. Чуо сам само крик Зимоње и гушиле су ме сузе за Дарком.
Заспао сам пред зору. А комшијиног јарана Брку нисам више никад поздравио због оне реченице “Гаси моторолу могу нас звати!“
Од истог аутора:
Бојан Вегара: Знате, ми тај рат нисмо изгубили
Бојан Вегара: ПРВИ СТРАХ И 1. МАРТ 1992.
Бојан Вегара: ДАН КОЈИ ЈЕ МИРИСАО НА ПОБЈЕДУ У РАТУ
Бојан Вегара: НИЈЕ МАЛА НАША МУКА
Бојан Вегара: ХЉЕБ ЗА ПРЕМЈЕСИТ
Бојан Вегара: НАЈМЛАЂИ ЛОГОРАШ СИЛОСА
Бојан Вегара: Логор Силос – сарајевски Аушвиц
Бојан Вегара: НИСАМ НЕШТО АЛ’ САМ СРБИН
Бојан Вегара: БРОВИНГ И ЧОКОЛАДА
Бојан Вегара: ГЛАДНЕ ОЧИ И ФЕТА СИР
Бојан Вегара: ДАНАС ХЉЕБА ОД ЈУЧЕ НЕ МОГУ
Бојан Вегара: РЕЦИ ЋАЋИ ДА ТРАЖИ КАМИОН
Бојан Вегара: МИТИГ НА КРАЈУ РАТА
Бојан Вегара: ЈЕДАН СКОРО ПА МИРАН ДАН
Бојан Вегара: МУЈИЦА И БРОВИНГ
Бојан Вегара: Док сам жив борићу се против сваког ко умањује и затире наше Свете Мученике
Бојан Вегара: Никада нећемо заборавити ко смо, одакле смо и ко су нам комшије
