Милош Ковић: Криза српске историографије

Српска историографија, научна дисциплина која се негује на српским универзитетима и у институтима, налази се у стању слободног пада.

Она као да више нема ничег заједничког са оним што је била у време својих великих утемељивача: Стојана Новаковића, Илариона Руварца, Љубомира Ковачевића, Михаила Гавриловића, Слободана Јовановића, Јована Радоњића, Станоја Станојевића, Владимира Ћоровића, Васиља Поповића, Николе Радојчића, Мите Костића и осталих српских историчара с краја 19. и из прве половине 20. века.

Ови људи имали су заједничка, подразумевана мерила о томе шта је историјска наука и шта се очекује од једног историографског дела. Данас у томе нема сагласности. Много тога од тада се, истина, променило. Остала су, међутим, кључна, једноставна питања метода и циљева, на основу којих се дефинишу све науке. Уколико у њима не постоји сагласност, поставља се питање може ли се говорити о постојању једне науке, о било каквој целовитој, духовној заједници, коју упркос унутрашњим разликама, спајају правила заједничког заната.

Шта су методи и циљеви српске историографије? Да ли се истински продори у овој науци постижу откривањем нових чињеница и хронолошких података, или захваљујући новим питањима, методима и интерпретацијама, које могу бити засноване и на одавно познатим чињеницама? Имају ли усмени извори и материјални остаци мању, исту или већу сазнајну вредност него архивски документи? Да ли је политичка историја, историја држава и „великих људи“ и данас, као некада, кључна историографска област? Или је она превазиђена и злоупотребљена, због чега би српски историчари требало да је забораве, како би се бавили друштвеном, културном, привредном историјом, интелектуалном историјом, историјом менталитета, историјом свакодневног живота, итд? Треба ли историја да се „укршта“ са осталим хуманистичким и друштвеним наукама, или би ипак морала да остане при сопственим методима, везаним за откривање и критичко процењивање историјских извора?

Разуман одговор на ова питања би, наравно, био – српска историографија требало би да, без искључивости, негује различите методе и истраживачке правце. Откривање чињеница не може се раздвојити од нових сагледавања и интерпретација. Добро је да сваки историчар-занатлија буде бар аматер у још једној научној области, како је то предлагао још Јакоб Буркхарт. Па ипак, мора се знати шта је главни ток. Тек када је он дефинисан и утврђен, може се неговати и разноликост. За тај, главни ток, данас се бију кључне битке.

Која је то европска мисаона традиција која српској историографији пружа највеће сазнајне могућности – емпиризам, историзам, позитивизам? Школа анала, постмодернистички језички обрт? Или би можда српска историографија требало да, уместо угледања на западне узоре, испита шта јој нуде руске мисаоне традиције? Можда би требало да дефинише сопствене теоријске оквире и своју, аутентичну историософију, која би одговарала српском историјском искуству?

Или би ипак требало да останемо при тумачењима великог дела данашњих српских историчара, према којима постоји само један пожељан, западноевропски пут „историјског развоја“. Препознаћете их по упорном, учесталом коришћењу излизане пропагандне, колонизаторске мантре из средине 20. века – „модернизација“. Све што се од тог, обавезујућег западноевропског пута разликује, сматра се аберацијом, грешком и „антимодерношћу“. Потом се свако историјско искушење пред којим се српски народ у својој прошлости нашао, тумачи његовом кривицом, насталом због његове различитости од богомданих западних узора. При чему се, наравно, случајно заборавља да Британија и САД, идеално-типски западни модели, по ономе што су у својим непрекидним ратовима чинили остатку човечанства, тешко да могу да се упореде са било којим државама људске историје.

Историја какву су писали Слободан Јовановић, Станоје Станојевић и остали припадници генерација оснивача, одговарала је времену у коме је настала. Да ли данашња српска историографија нуди бар неке одговоре на велика питања нашег времена? Или је безнадежно закопана у југословенским, па и титоистичким парадигмама старим по неколико деценија? Или је остала заглављена у ентузијазму за западне вредности и борби против национализма из деведесетих?

Свако оглашавање оснивача модерне српске историографије у јавности било је праћено са помном пажњом и уважавањем. Данашњи јавни иступи универзитетских професора историје изазивају чуђење и подсмех. Згражавање јавности на њих, наравно, нема утицаја. Ни стручна критика, која упркос свему и данас постоји, њих не дотиче. На њу не одговарају стручним расправама, него судским тужбама и протеривањем колега са универзитета. Доказани плагијатори, после свих скандала, мирно одлазе у пензију, као редовни професори универзитета у Београду.

Генерације оснивача спајале су, на најприроднији начин, своје образовање на најбољим светским универзитетима са јасно одређеним српским ставом. Чак ни Јован Радоњић, Станоје Станојевић, Васиљ Поповић, рођени и школовани у Аустро-Угарској, нису имали дилема на којој би страни требало да буду 1914, или 1941. године. Упркос личним, националним и политичким наклоностима, циљ струке остала је научна објективност, у оној мери у којој је, у сваком појединачном случају, могла да буде достигнута.

Не може се замислити нико из генерације оснивача, како се уочи 1914. или 1941. подсмева борби Срба за голи опстанак, за ослобођење и уједињење, и како се залаже за интересе Аустро-Угарске и Немачке (или њихових тадашњих хрватских, албанских и иних савезника). Управо то данас чине универзитетски професори историје, присталице САД и ЕУ, и храбри противници српског национализма.

У полемикама са аматерима и публицистима, историчари воле да мистификују тајне свог заната, које учитавају у речи којима придају готово магично значење – „метод историјске науке“. Реч је, наравно, о умећу критичке обраде и интерпретације историјских извора.

Међутим, цела прича о методу може се свести на једноставно правило, које важи и за све остале науке – обуздавај страсти, не пиши оно што не можеш да докажеш, не тврди оно што само наслућујеш. Дакле – не лажи. Питање метода своди се, тако, на питање основног, људског морала и кућног васпитања. То је критична тачка на којој се ломи и урушава данашња српска историографија.

Из тог, суштински моралног пропадања, проистиче чињеница да је главни, универзитетски ток српске историографије, у тумачењу наше прошлости, преузео пропагандни дискурс непријатељских држава. Због тога се ту, уз неколико часних изузетака, више не појављују велике, темељне студије и књиге. Још нисам срео историчара који је несолидан у националним ставовима, а да познаје свој занат, да пише вредне и занимљиве књиге. Те две ствари по правилу иду заједно. Јер, имају заједнички корен. Он је у основној, људској моралности.

Због тога, упркос отпору који смо им пружили и који неће престати, трпимо поругу тренутних државних власти, које су отворено стале иза оних који без икаквих стручних доказа, али са очигледним политичким мотивима, умањују размере геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској. Зато се историјска и национална свест наше деце, преко десетина постојећих уџбеника, већ деценијама налази на тобожњем „слободном тржишту“, којим владају немачке и хрватске издавачке куће.

Неки припадници главног тока српске историографије, преко послова са уџбеницима и семинарима за наставнике средњих и основних школа, од таквог стања имају непосредне материјалне користи. Због тога најшира српска јавност осећа и види да нешто са српском историографијом заиста није у реду, па тоне у најразличитије псеудоисторијске теорије. И ту се, наравно, јављају људи од интереса који, као тобожњи патриоти који нам доказују да смо на Балкану били пре Албанаца, Румуна и амеба, систематски разарају не само она постигнућа српске историографије која су неспорна, него и тек обновљену аутентичну, изворну, светосавску, заветну свест српског народа.

Џепови отпора, упркос свему, и данас постоје. На универзитету их је за сада мало, али има знакова да су институти постали главна упоришта српске историјске науке. Тамо се пишу озбиљне студије и одржавају важне научне конференције. У институтима, при запошљавању нових, младих људи, нема такве негативне селекције и тако болесних амбиција као на Универзитету. Тамо се већ одиграва неминовна и спасоносна смена генерација.

Извор: АНДРИЋЕВ ИНСТИТУТ