Тог ратног љета смо преградили Зујевину код општине и направили базен. Купали смо се и сунчали, те уживали у чарима љета. А највише у примирју, јер већ данима не пуца.
Негдје мало иза подне, сјетих се да нисам премјесио хљеб. Мама нам је рекла да га премјесимо да не би заборавили и да не покипи. Често се деси да заборавимо, али тог јутра смо се бураз и ја договорили да је мој ред да га премјесим.
А и пушило ми се, па сам пожурио да једну запалим у стану док никог нема.
Хладовина у стану ме разгали и узех маказе да исјечем цигару која је у рефузи и дуга је метар. А ја сам највише волио кад те дијеле војсци, јер лако се краду. Одсјекох и узех муштиклу и упаљач из џепа. Запалио сам је у хладовини иза жељезних греда на прозору и полако сам пушио. Правио сам колутове и њима гађао слово о у мом потпису написаном на жељезној греди.
Кад сам испушио исјекао сам себи још неколико тих цигарета и заштекао их у плакар гдје ми стоји пушка и муниција. Тамо мама никад не рови и сигуран је штек.
Ушао сам у трпезарију и скинуо тепсију са поклопљеног вањига у којем је хљеб. Како сам спустио тепсију чуо сам добро познат звук бровинга, али нисам био сигуран. Мислио сам да сам тепсијом ударио у судопер. Наперио сам уши и зачуо га поново.
Оставио сам све и излетио на терасу да видим гдје пуца. Видим пуца по парку и видим да су сви који су били до малоприје на базену, полијегали по трави. Помислих на бураза који је остао у парку.
Узе ме страх за њега и пожурих да видим гдје је. Излетих испред зграде и вирим. Бровинг преста да пуца. Ослушкујем и гледам како да прелетим улицу и видим гдје је Миљан. Угледах га у том како у паузи између пуцњаве трчи према згради.
Одједном поче поново да пуца бровинг. Бураз се сакри у пролазу између некадшње муслиманске књижаре и зграде. Видим и неке двије старије жене иза њега. Машем му руком да легне и да сад не прелази улицу, јер пуца по њој кратким рафалима. Молим Бога да не крене и да не почну гранате.
Од њега сам неких 40 метара и видим да се успаничио. Чујем и плач дјетета негдје у згради. Погледах поново према буразу и видим да чучи и мјерка прилику да крене.
У том чујем звиждук гранате, видим Миљана како леже и бацих се низ степенице које воде у подрум. Чим је пукла неких стотињак метара ниже од нас, провирих да видим гдје је бураз. Видим га лежи и подиже главу да чује пуца ли бровинг. Не чује се и он устаде и крену, а оне жене за њим почеше да се деру. За њим излети још неколико дјечака из зграде, које до тад нисам видио од оне двије жене и сви се у секунди нађоше на нашој страни улице.
Бураз дође до мене, загрлих га, а онда му рекох.
-Иди у стан, премјеси хљеб, ето и мене чим ове жене пређу улицу.
Он се насмија и каже.
-Твој је ред да премјесиш хљеб!
Насмијасмо се и он оде у стан. Машем оним женама да крену, јер бровинг вјероватно мјења реденик. Оне не чују од марама на глави и у жестокој су паници. Излазим испред улаза и дерем се на њих да бјеже и склањају се. Чуше ме и кренуше. И само што у први улаз уђоше поче канонада граната. Иза себе чујем брата који се вратио из стана и дере се на мене.
-Улази будало у хаустор, пусти жене!
Улетих у хаустор и рекох Миљану:
-Не чују ништа, видиш да имају мараме!
Он се насмија и рече ми.
-Убиће те мама ако јој неко каже шта радиш.
Уђосмо у ходник стана, а он ми рече.
-Иди пери руке, ваљао си се по прашини на степеницама, а доле пишамо сви, и мјеси хљеб.
Насмијах му се и он мени, сретни што смо на сигурном.
Од истог аутора:
Бојан Вегара: НАЈМЛАЂИ ЛОГОРАШ СИЛОСА
Бојан Вегара: Логор Силос – сарајевски Аушвиц
Бојан Вегара: НИСАМ НЕШТО АЛ’ САМ СРБИН
Бојан Вегара: БРОВИНГ И ЧОКОЛАДА
Бојан Вегара: ГЛАДНЕ ОЧИ И ФЕТА СИР
Бојан Вегара: ДАНАС ХЉЕБА ОД ЈУЧЕ НЕ МОГУ
Бојан Вегара: РЕЦИ ЋАЋИ ДА ТРАЖИ КАМИОН
Бојан Вегара: МИТИГ НА КРАЈУ РАТА
Бојан Вегара: ЈЕДАН СКОРО ПА МИРАН ДАН
Бојан Вегара: МУЈИЦА И БРОВИНГ
Бојан Вегара: Док сам жив борићу се против сваког ко умањује и затире наше Свете Мученике
Бојан Вегара: Никада нећемо заборавити ко смо, одакле смо и ко су нам комшије