NAD ZAPISIMA O JASENOVCU U „BERLINSKIM DNEVNICIMA“ NIKOLE ŽIVKOVIĆA
KO JE NIKOLA ŽIVKOVIĆ?
Rođen 28. avgusta 1952. godine u selu Dragoševci, u jednom od najzapadnijih srpskih zavičaja, uskočkom Žumberku u današnjoj Hrvatskoj, Živković je od 1970. do 1972. bio mornar, da bi 1977. diplomirao filosofiju i istoriju na Zagrebačkom univerzitetu. Od 1979, živi u Berlinu, gde upotpunjava svoja znanja na tamošnjem Slobodnom univerzitetu. Jedan od najboljih poznavalaca nemačko – srpskih odnosa, autor dragocenih knjiga, među kojima je i ona o slici Srba u nemačkim medijima devedesetih godina 20. veka, prevodilac Švikertove povesti o unijaćenju pravoslavnog Žumberka, kao i memoara visokih Hitlerovih poverenika, Hermana Nojbahera i generala Gleza fon Horstenaua, Nikola Živković je dragoceni svedok za vreme u kome živimo.
Godina 2014. donela je srpskoj kulturi peti tom „Berlinskih dnevnika“ Nikole Živkovića, pisca, prevodioca i publiciste, za koje prof. dr Milo Lompar kaže da „predstavljaju važan doprinos savremenoj srpskoj književnosti“ jer, između ostalog, „donose čitav niz kulturnoistorijskih saznanja u našu kulturnu svest“.
Nikola Živković je u svojim dnevnicima pisao o Jasenovcu i hrvatskom revizionizmu, kao i posledicama ustaških zločina po srpski narod. Potrudili smo se da jasenovačku temu prosledimo kroz Živkovićeve dnevnike upravo u času kad hoće da smanje broj žrtava Jasenovca i ukinu našu svest o Srbima kao najvećim stradalnicima na Balkanu u 20. veku, na koje su nasrtali svi, od Beča i Berlina i njihovih satalita do NATO pakta.
TAČNO SU PREDVIDELI KAD ĆE POČETI
Godine 1982, 1. januara, u ponedeljak, Nikola Živković je u srpskom selu Aleksandrovcu, u Hrvatskoj.
Seljaci su nepoverljivi, ali kad čuju da je pred njima Srbin počinju da se otvaraju:“Tokom Drugog svetskog rata mnogo domaćina ubijeno je iz ovog sela. Sećanja na taj događaj toliko je živo, kao da se odigrao pre četiri godine, a ne otprilike pre četiri decenije. Svi su u Aleksandrovcu Srbi, sem dve katoličke porodice. Lica su im zabrinuta. Pokušavam da ih ohrabrim: „Verujem da se sve to tako i odigralo, ali to je bilo davno. Takve stvari ne mogu više nikada da se ponove. Naša zemlja je jaka, stabilna. Imamo snažnu armiju i policiju. Nego da nazdravimo. Da nam Nova godina donese zdravlja i sreće!“ Sa sumnjom vrte glavom i kažu: „Dobro, ti ideš u školu, čitaš knjige, ali zar ne znaš što se dogodilo 1971?“ Kažem da znam za te događaje iz prve ruke, jer sam na Zagrebačkom univerzitetu upoznao neke studente, koji su aktivno učestvovali u „hrvatskom proljeću“. Znam da je bilo preterivanja pojedinih hrvatskih ekstremista, ali ceo taj pokret je ipak bio bezazlen u odnosu na 1941. godinu.
Njihova lica se smrkoše. Vidim da mi sve manje veruju. „Mladi čoveče, vidimo, da Vi o ovome ne znate mnogo“. Sa prisnog „ti“ prešli su na „Vi“. Jedan od njih mi je to ovako predočio: „Ja sam 1941. imao jedanaest godina. Dobro se sećam tog vremena. 1971. godine Hrvati su krenuli sa istim zahtevima kao i u vreme Drugog svetskog rata. I Tito je prvo podržao Savku i Tripala. Morao je da odustane, jer je još uvek u armiji i policiji bilo mnogo onih koji nisu zaboravili 1941. Samo su odložili plan i čekaju neko povoljnije vreme, recimo za deset ili najkasnije petnaest godina, kada više neće biti u službi, ili među živima, oficiri Srbi iz Slavonije, Dalmacije, Bosne, sa Korduna, Like i Banije koji još pamte Jadovno, Jasenovac, Kozaru. O tome Vam nisu pričali Vaši profesori na Zagrebačkom univerzitetu? Oni buncaju o nekih „dva kamiona ustaša“, kako jednom reče Bakarić. To su bajke za malu decu. Mi znamo da su nas proganjali ne ustaše, nego Hrvati, naše komšije iz susednih sela, koji su nam redovno dolazili na slavu. To je tako kako sada kaže Jovo, a da zborim istinu mogu da potvrde ovi ljudi“. I oni su svi potvrdili. Nastade mučna tišina, koju je prekinuo samo moj odlazak.“
KRLEŽINO NESHVATANjE I DOBEGLICE IZ HRVATSKE
A 27. oktobra 1983, Živković čita Krležine dnevnike:“Posle dužeg vremena ponovo sam uzeo u ruke Krležine dnevnike. Tek mi je sada postalo jasno da taj čovek nijednom rečju ne spominje stradanja Srba od 1941. do 1945. Čudno. Zar je moguće da nije ništa čuo o isterivanju Srba iz svojih zagrebačkih stanova i njihovo odvođenje u Jadovno ili Jasenovac?“
A 6. januara 1985, Živković piše o sudbini srpskih dobeglica iz Hrvatske u Srbiju:“Pročitao sam u današnjim nemačkim novinama govor Hajnriha Bela: „Hteo bih da podsetim, a mi smo to još doživeli, moja žena i ja, kako su se prezirno odnosili prema nemačkim izbeglicama, koji su došli u Nemačku. U Zapadnu Nemačku stigli su Nemci iz čeških Sudeta, Mađarske i Rumunije“.“
Živković dodaje:“Sličnu priču sam čuo od mojih rođaka. Oni su 1947. godine „kolonizirani“. Iz rodnog Žumberka, iz sela Dragoševaca ili Velikog Liješća preselili su se iz Hrvatske u Srbiju, u Ilok ili Kljajićevo. Obično bi svoju priču završili sa rečenicom: „Eto, kakvi smo mi narod. Preživeli smo hrvatski pokolj, klanice Jasenovac i Jadovno, stigli najzad u „obećanu zemlju“, a oni nas neće. Belova priča me malo izmirila i utešila. Ovakve stvari, evo, događaju se ne samo kod nas.“
Ali se događaju i kod nas.
Nikad nismo shvatali da nas je premalo da bismo se delili na ovdašnje i tamošnje, starosedeoce i dođoše.
Tek sada imamo mogućnost da pojmimo šta se dešava. Ali je, možda, prekasno. Mi smo narod čija je prosečna starost četrdeset pet godina.
ČITAJUĆI CILIGU
A 5. decembra 1987, Živković čita sećanja Ante Cilige, hrvatskog levičara koji je bio zatočenik u Jasenovcu:“«Sam kroz Evropu» Ante Cilige. Najzanimljiviji su oni delovi koji govore o Jasenovcu. Čovek nema dara za pisanje: drven je, krut, slep na sve sem na san na njegovu Hrvatsku, a i ona je siromašna, jer je redukovana isključivo na političke događaje. Dosadan čovek. Najviše liči na verskog fanatika. Ciliga govori o stanju u Kraljevini Jugoslaviji i preziru ratničkih Srba prema humanim, mirnim Hrvatima, te tvrdi da je ta činjenica bila «glavnom zaprekom za ostvarenje sporazuma i saradnje srpsko-hrvatske….Stanje koje sam našao u Jasenovcu pokazalo mi je pored mase zla i jedno dobro kojeg prije nije bilo: respekt Srba prema Hrvatima, gledanje na Hrvate kao sebi ravne. Tako mi je grozni Jasenovac ulio nadu u bolju budućnost Hrvata i Srba», Ante Ciliga: «Sam kroz Europu»; izdavač «Na pragu sutrašnjice», Rim 1978 godina, str. 262/263.»
Živković odgovara Ciligi:“Ako je do 1941. godine i bilo kod nekih Srba prezira prema Hrvatima, onda razlog valja pre svega tražiti u masakru nad Srbima tokom Prvog svetskog rata u Mačvi i Sremu, kako ga je, na primer, opisao Švajcarac Arčibald Rajs, a literarno ga je majstorski ovekovečio srpski pisac Ivo Andrić u «Gospođici». Ubijanje nedužnih i nenaoružanih ljudi, žene i dece, koje je počelo već u aprilu 1941 nije moglo kod Srba da pobudi nikakav respekt prema Hrvatima, već iznad svega gnušanje, mržnju i prezir.»
To je, jednom, rekao i Žarko Vidović: dok Hrvati imaju ubilačku mržnju prema Srbima, Srbi prema Hrvatima osećaju neakvu odbojnost, zbog njihove ljigavosti. Imaju stalno potrebu da se «peru» od dodira s njima.
CILIGA U LOGORU
Početkom oktobra 1988, Živković se sreo sa Ciligom. Evo delimičnog zapisa njihovih razgovora:“19. juna 1942 bio je uhapšen u Sisku i prebačen u Jasenovac. U logoru je proveo nešto više od pola godine. Tačan razlog hapšenja, a ni kako je oslobođen ne zna. Neki su mu kazali, da je uhapšen, jer su vlasti sumnjale da je Staljinov agent, drugi opet su verovali da je italijanski špijun. Oslobođen je 1. januara 1943. Kažu da je u njegovu korist intervenisao Alojzije Stepinac.
Mnogi veruju, da je Ciligin opis Jasenovca najbolje što je uopšte napisao, jer to predstavlja retko i dragoceno svedočanstvo života u najvećem hrvatskom koncentracionom logoru. Tih šest meseci, po sopsvenom priznanju, on je zapravo bio u svakom pogledu privilegovani zatvorenik. Mogao je slobodno da čita i piše. Dao je jedinstven opis stradanja srpskog naroda. Svi zločini vršeni su u ime „uzvišene ideje hrvatske države“.
Otpušten je iz logora, sa očiglednom obavezom da objavljuje u hrvatskim novinama i časopisima i da govori pohvalno o hrvatskoj vlasti. To je on i uradio: „Znao sam da će Hitler da izgubi rat i bio sam na strani onih u Pavelićevoj vladi, koji su tražili kontakte sa Angloamerikancima. Samo ta politika mogla nam je da osigura opstanak hrvatskog naroda i kontinuitet hrvatske države.“ 19. septembra 1943. objavio je, po sopstvenom priznanju, u katoličkom proustaškom časopisu „Spremnost“ članak, u kome se zalaže da „Istra postane Hrvatska“ i da tako „ojača ustaški pokret u Istri“. Objavio je više tekstova i u ustaškom listu „Hrvatski narod’’, a 1944 i prilog o logoru Jasenovac.»
Tako se spasao smrti, kao što je Srpkinja Leposava Kangrga, koja je postala Bela Krleža, žena hrvatskog pisca, spasavala i sebe i muža igrajući kao zvezda u Hrvatskom narodnom kazalištu za vreme Pavelića. Ne traba zaboraviti – mnoge ustaše su bile svesne da će pobediti Angloamerikanci, i da će Hrvatska, bez poklanih Srba, njima i dalje biti upotrebljiva. O tome je, između ostalog, svedočio Ante Ciliga.
Naravno, Živković je svagda imao na umu da Ciliga nije nimalo naivan:“U Berlinskoj univerzitetskoj biblioteci pročitao sam Ciligin tekst “Nacionalizam i komunizam u hrvatsko-srpskom sporu“. On je objavljen u „Hrvatskoj reviji“, u martu 1951 godine. Ovde su njegovi pogledi gotovo identični sa ustaškim. Ciliga, očevidno, politički nije bio tako naivan kao neki njegovi hrvatski prijatelji iz emigracije. Osetio je, da na evropskoj političkoj sceni novi vetar i on se tim strujanjima brzo i vešto prilagodio. Od 1961 do 1971 počeo je da radi za „Bilten Hrvatske Demokratske i Socijalne Akcije”.“
Tipično hrvatsko ponašanje – malo sa ustašama, malo sa socijaldemokratijom. Ali uvek sa „lijepom njihovom“ na umu.
CILIGINO ANTIJEVREJSTVO
Desetog decembra 1987, Živković citira Ciligu koji je antijevrejski nastrojen: „Činjenice su bile tu, neosporne. Zatočenici-Židovi u Jasenovcu su čuvali ljubomorno monopol vrhovne uprave, smišljajući i pripremajući ubistva zatočenika ne-židova sa ciljem da utamane moguće konkurente i da se pokažu korisnim i dostojnim povjerenja ustaške vlasti….Logornik Viner, Židov, ostao je dosljedan u svojoj nesklonosti prema meni. On je radio na mojoj likvidaciji. Nisam nikakav konkurent Židova. I što onda oni imaju protiv mene ovdje, u Jasenovcu, ljeta godine 1942? …Ova superiornost židovska u okrutnosti teško me se dojmila. Kod njih nisam vidio nikakve grižnje savjesti za počinjena nedjela. Otkuda im ta snaga činiti zlo. Ubijali su svi, a najviše ustaše. No, kod svih skupina susretao sam neku nelagodnsot, neka kolebanja. Kod židovske skupine, međutim, nikakva traga tomu…Logornika Vinera su imenovali ustaše i to sam Luburić. No, Viner je sam izabrao svoje suradnike: četiri šefa logorske uprave i to same židove. „Da je izabrao bar jednog pravoslavca i jednog katolika! Kako ga nije stid pred ostalim zatočenicima logora?“, pitao sam se tih prvih dana mog boravka u logoru Jasenovac. Židovi su držali posve prirodnim ovaj monopolistički položaj židovske grupe“, Ante Ciliga: «Sam kroz Europu»; izdavač «Na pragu sutrašnjice», Rim 1978 godina, str. 275-279.»
Kada su se videli, razgovarli su i o tome:»Pitao sam ga da mi nešto podrobnije kaže o ponašanju Jevreja u Jasenovcu, kako je opisao u svojoj knjizi. Kratko mi je odgovorio, da su optužbe protiv Jevreja «opravdane, jer da su Židovi u odnosu na ostale zatvorenike uživali velike privilegije. Oni su vršili izbor tko će da bude streljan, a tko pošteđen. Bio sam zapanjen njihovom solidarnošću, ali i nemilosrdnošću prema ostalim zatvorenicima, a prije svega prema Srbima.“
Što se tiče Ciliginih svedočenja o Jevrejima u Jasenovcu, ona su, smatra Živković, na svoj način nepouzdana. Sam Ciliga sebe demantuje, pišući:“Jasenovac u ljeto godine 1942: „Luburić je došao k šefu zatvoreničke bolnice, židovu dr. Špiceru (Spitzer) i zatražio od njega da uštrca smrtnu injekciju jednom bolesniku Srbinu. Doktor Špicer je to odbio: „Gospodine povjereniče, ja sam se zakleo da ću kao liječnik pomagati bolesnike…“ Luburić se s istim zahtjevom obratio drugom liječniku i ovaj je nalog izvršio“, Ante Ciliga: «Sam kroz Europu»; izdavač «Na pragu sutrašnjice»; Rim 1978 godina, str. 323.»
Zato Živković u svom dnevniku piše:»Zar ovaj primer ne govori suprotno od onoga, što je Ciliga prethodno govorio o Jevrejima? Neko će da kaže, da je to izuzetak. Ali, zar čovečanstvo ne živi od ovakvih plemenitih izuzetaka? Šta je bilo sa lekarom Špicerom? Da li je preživeo pakao Jasenovca?»
Bilo je i časnih Hrvata. Živković prepisuje primer jednog takvog iz Ciliginih sećanja:“„Franjo Rihter, Hrvat, katolički svećenik u Stubici. On je odbio održati u svojoj župnoj crkvi svečani „te deum“ za Pavelića na njegov imendan. Ustaše su ga zato uhapsili, dopremili u Jasenovac i odmah ubili“, Ante Ciliga: «Sam kroz Europu»; izdavač «Na pragu sutrašnjice»; Rim 1978 godina, str. 323. Da li u Zagrebu postoji ulica tom čoveku? Takvih ljudi je malo i on, Hrvat, očevidno, poreklom Nemac, moj je heroj.“
I mi, Srbi, treba da pamtimo takve Hrvate. Zauvek. To nam je istinska dužnost.
ODUZIMANjE NARODNOSTI ŽRTVAMA
U ponedeljak 5. septembra 1988, Živković piše:»Dovršio sa čitanjem „Ogrešenja“, Dinka Davidova. Autor govori o jednom važnom aspektu iz naše novije istorije, naime, o praksi „preinačavanja srpskog imena, žrtve genocida“, na primer, na kamenim pločama. Tako je u „Politici“ od 7. oktobra 1984. objavljen članak u kome stoji i ovo: „Krajem avgusta 1942 neprijatelj je u Sremskoj Mitrovici izvršio masovno streljanje sedam hiljada i devet stotina i pedeset rodoljuba. Njihova jedina krivica je bila u tome što su voleli svoj narod i mrzeli su okupatora.“ Zašto se „rodoljubi“ ne zamene sa rečju „Srbi“? Jer to je istorijska činjenica“ (str. 85).
Koliko sam samo sličnih ploča video po berlinskim trgovima i ulicama. Na njima ne piše ovako zamršeno, nego jasno i glasno: „Ubijeni su građani“ iz te i te berlinske ulice, „samo zato što su bili Jevreji“, a njihove ubice su „Nemci-nacisti“. Zašto i na zagrebačkim ulicama ne stoji table: „U ovoj zagrebačkoj ulici stanovali su Srbi, koji su koncem 1941 odvedene koncentracioni logor Jasenovac i tamo ubijeni.“? Hrvati vole da govore da su oni „Evropa“. Pa eto im prilike da se ugledaju na Berlin, da vide kako to rade Nemci!“
Hrvati se nikad nisu ugledali na Nemce, jer nad njima nije sprovedena denacifikacija. Zato i dalje jašu crne konje balkanske apokalipse.
DEDIJEROVA KNjIGA NA NEMAČKOM
A maja 1919, Živković beleži:“Pre podne u ulici Knezebek, u „mojoj“ knjižari „Marga Šeler“ kupio: Vladimir Dedijer, Jasenovac – das jugoslawische Auschwitz und der Vatikan; 1988; Freiburg, 273 str. Nemačko izdanje je tako objavljeno samo godinu dana posle srpskog, a originalni naslov glasi: „Vatikan i Jasenovac“, „Rad“, Beograd 1987. Nemački izdavač daje kratak pregled autorove biografije, a o samom knjizi kaže: „In diesem Buch legt er umfassend und erstmalig für Europa Dokumentationsmaterial über das bis dahin unbekannteste Massenverbrechen während des Zweiten Weltkriegs vor: die Ausrottung von 800.000 orthodoxen Serben…Unglaublich, aber bewiesen. Ein Tabuthema, über das zu schreiben sich bisher erst Karlheinz Deschner traute. Ist schon diese geschichtliche Tatsache in unseren Breiten wenig bekannt, so entzieht sich ein anderer Fakt völlig der Kenntnis: die maßgebliche Beteiligung des Vatikans an diesen Massakern.” Izdavač ovde sa ponosom ističe, da je u ovom delu „po prvi put u Evropi sakupljen materijal, koji govori o istrebljenju 800 000 pravoslavnih Srba. O ovoj tabu temi do sada je imao hrabrosti da piše samo Karlhajnc Dešner. Malo je poznata činjenica, da je hrvatski genocid nad Srbima bio podržan od strane Vatikana.“
Danas nam nemačka „nauka“ nudi Aleksandra Korba, koji tvrdi da je u NDH bilo „nasilja“, ali ne i geniocida, i da Vatikan sa tim nema nikakve veze.
KRLEŽA I USTAŠKA INTELIGENCIJA
U utorak, 13. marta 1990, Živković piše:“Krleža je 7. maja 1973. Čengiću saopštio: „Ljubomir Maraković napisao lektiru za učenike gimnazije prema programima NDH. Poslije rata on je došao pred sud časti Društva književnika Hrvatske, kojem sam ja predsjedavao . Optužen je bio zato što je pisao pod okupacijom. Bio mi je simpatičan sa svojom obranom“, Enes Čengić: «S Krležom iz dana u dan», «Globus», Zagreb, 1985. A u istoj knjizi 31. decembar 1977. Krleža kaže Čengiću: „Ivo Hergešić je umro. Zamjereno mu je da je tokom NDH služio Paveliću: «Neki su primili Pavelićeve nagrade, danas su najuvaženiji ljudi ovdje.“
Živković se vajka:“Mi smo, eto, živeli u toj Jugoslaviji, a tek sada možemo, – blagodareći, evo, i Krležinoj iskrenosti i prirodnoj, ljudskoj, piščevoj potrebi, da se čovek, „na kraju puta“, ispovedi, – da vidimo u kakvoj smo toj zemlji zapravo živeli. Slovom, ne mali broj hrvatskih vodećih intelektualaca, po sopstvenom Krležinom priznanju, primali su nagrade iz ruke jednog od najvećih zločinaca u istoriji čovečanstva i posle rata su i dalje ostali „najuvaženiji ljudi“. Sa druge strane, srpski intelektualci, koji su u Beogradu nastojali da pomognu Milanu Nediću, bili su nemilosrdno ubijani od Josipa Broza i njegovih saradnika. A što je bio glavni zadatak Milana Nedića? Da između 1941. i 1945. pre svega obezbedi smeštaj za stotine hiljada srpskih izbeglica u okupiranoj Srbiji, koji su za dlaku izbegli Jasenovac ili Jadovno, a istovremeno da doslovno kleči pred nemačkim vojnim vlastima, kako bi zaustavio streljanje srpskih taoca. Ispada, da su jugoslovenski komunisti najviše zamerili Nediću, jer se drznuo da spasava srpske živote. Hrvatski autor Ljubomir Maraković dobija mogućnost da posle Drugog svetskog rata izađe pred „sud časti Društva književnika Hrvatske“, a kojem je predsjedavao Krleža, a srpski pisac Grigorije Božović i stotine srpskih intelektualaca, između novembra 1944 i juna 1945, bivaju zverski mučeni i po kratkom postupku, bez suđenja, streljani. Ovo, po meni, ostaje najveća optužba na račun Tita i njegove vlasti. Naime, već na samom početku njegove vladavine, bilo je jasno da postoje dva aršina: jedno prema Srbima, a drugi prema Hrvatima i ostlalim „ugnjetenim narodima“ bivše Kraljevine Jugoslavije.“
Današnji titoisti, drugosrbijanci, nastavljaju istim putem – Srbi su najkrivlji narod na Balkanu.
POKORNO ODLAŽENjE U SMRT
A 16. aprila 1990. Živković beleži:“Pred spavanje uzeo Šperbera: „…Eine polnische Stadt, Ende 1942. Einige tausend Juden ziehen durch die Gassen; eine Eskorte führt sie zum Bahnhof. Man hat ihnen mitgeteilt, dass sie ein Lager erwarte, wo sie zwar hart arbeiten, aber am Leben bleiben würden. Manche haben geglaubt und die meisten ahnten, dass es eine Lüge ist. Sie werden von wenigen Männern bewacht, die zu überwältigen, ein Kinderspiel wäre. Und Polen? Sie hassen die Deutschen, aber sie verabscheuen die Juden und sind froh, sie nun endlich loszuwerden und ihre Häuser zu erben“, Manès Sperber, „Churban“, Essays; dtv, 1983). Šperber dakle opisuje „jedan poljski grad koncem godine 1942. Nekoliko hiljada Jevreja idu u povorci kroz grad. Nemačka straža ih sprovodi do železničke stanice. Kazano im je, da ih vode u logor gde će, istina, morati da mnogo i teško rade, no ostaće živi. Neki su poverovali, no većina su slutili, da je to laž. Nasuprot zarobljenim Jevrejima stoji svega nekoliko naoružanih nemačkih vojnika i njih bi toliko broj Jevreja mogao veoma lako da savlada. A kako osećaju Poljaci? Oni mrze Nemce, a Jevreje preziru i srećni su, da ih Nemci sada odvode, kako bi mogli da se domognu jevrejske imovine.“
Ova slika mi je tako dobro poznata. Koliko sam fotografija video, gde nasmejani Hrvati, – neki nemaju ni dvadeset godina, u ustaškoj uniformi, – nema ih više od deset, vode nepreglednu kolonu srpske dece, žene i staraca u Jadovno, Jasenovac, u sigurnu smrt.“
Zašto je naš narod verovao da, ipak, neće biti ubijen? Mučen da – ali ne i u ubijen. Zato što su živeli u papističkoj, ali ipak, državi Austro – Ugarskoj. Kinjili su ih, davili ih unijom – ali ih nisu ubijali. NDH je bila antidržava đavolja, maskirana u papsku „državu Božju“. A masovnost terora nije bila moguća bez masovnog prihvatanja ustašluka od strane nesrećnog, od Vatikana uobličenog, hrvatskog naroda.
SRBI U SRBU I HRVATSKO POKAJANjE
Drugosrbijanci stalno optužuju Srbe da su razbili Jugoslaviju i oštetili Hrvatsku. Evo kako je to stvarno bilo, u gradu Srbu na teritoriji Like. O tome piše Živković 27. jula 1990:“Prelistao jučeranji broj „Politike“. Preneli su podrobniji izveštaj sa Sabora Srba, koji je pre dva dana održan u Srbu. Jedna od odluka Sabora jeste osnivanje Srpskog nacionalnog vijeća. Glavni zadatak tog tela jeste sprovođenje plebiscita, koji treba da se održi 19 avgusta 1990, a odlučivaće se o autonomiji Srba u Hrvatskoj. Dakle, što je propušteno da se uradi posle 1945, pokušaće da se sada sprovede.
Ako je Srbija dobila dve autonomne jedinice posle Drugog svetskog rata, nije logično da to ne dobiju Srbi u Hrvatskoj. Mađari su tokom Drugog svetskog rata bacali Srbe pod led u reku Dunav i posle 1945 bili nagrađeni sa autonomijom. Šiptari su od 1941 nekažnjeno mogli da ubijaju Srbe i Josip Broz ih je takođe nagradio političkom autonomijom. Srbi, međutim, ni posle Jadovna, Jasenovca, Gline nisu u Hrvatskoj mogli da uživaju ni najskromniju kulturnu autonomiju. Tako su Srbi, glavne žrtve fašističkih zverstava, – pored, razume se, Rusa, Jevreja i Poljaka, – bili kažnjavani, a Hrvatska 1941-1945, pored nemačke, najmonstruznija država u istoriji čovečanstva, posle Drugog svetskog rata ne samo da nije kažnjena, a ni denacifikovana, već je bila uvećana: dobila je italijansku Istru i srpsku Baranju. Koliko nemačkih vrsnih intelektualaca je govorilo o sopstvenom stidu zbog Aušvica. Koliko hrvatskih istoričara, umetnika ili političara je ikada govorilo o Jasenovcu? Znam za Viktora Novaka. I?»
Nema «i». Sve je jasno. Čak je i Viktor Novak optuživan da je običan, projugoslovenski nastrojen, mason, koga ne treba slušati – jer je antihrvatski nastrojen. I njegova knjiga je preštampana tekm uoči raspada Titove Jugoslavije.
ZAPAD O MILOŠEVIĆU
U istom zapisu, Nikola Živković kaže:»Sada štampa na Zapadu neumorno ponavlja priču, da je «glavni jugoslovenski problem Beograd i Milošević», jer da navodno, «srpsko društvo jeste najmanje demokratsko». I sada, hrvatski i slovenački intelektualci, kao papagaji ponavljaju tu priču. Što je tragikomično, većina čak veruju u nju. Oni naivno veruju, kako jedina svetska sila danas, SAD, stoje čvrsto na braniku «demokratije i ljudskih prava». Vašington danas nepokolebljivo podržava Ankaru i ne troši mnogo reči kritike na račun turske armije koja je poslednjih deset godina spalila stotine kurdskih sela. Demokratija i ljudska prava nisu tema za Ameriku ni kada je u pitanju Saudijska Arabija. U toj zemlji vladaju zakoni iz Starog zaveta. Kriterij, dakle, očevidno da nije postojanje demokratije, već stepen, koliko jedna vlada ima prijateljske veze sa Vašingtonom. Sve ostalo su samo priče za malu decu. Kao što je i danas glavni problem u odnosima Nemačke i Izraela – Aušvic, tako Beograd valja da posavi kao ključni problem Jugoslavije – Jasenovac. No, Milošević i njegova vlada o tome uošte ne govore.»
Milošević i njegovi o tome nisu mogli da govore, jer su nastavljali tradicije srbijanskih komunista, za koje je Tanasije Mladenović rekao da su, bez obzira na svoje namere, objektivno izdali srpski narod. Želeli su mu dobro, ali su ga izdali. Morali su da se kaju zbog «velikosrpskog hegemonizma», i da neguju bratstvo – jedinstvo. Milošević je rođen iz takvog partijskog duha.
DVA BRATA, SRBIN I JUGOSLOVEN
U petak, 30. novembra 1990, Živković stiže u posetu uglednnim srpskim intelektualcima u dijaspori, Rastku i Nemanji Marčetiću:“Primetio sam da se braća Ratko i Nemanja slažu, uvažavaju i vole. A u takvoj kući gost se prijatno oseća. Sa Nemanjom i Rastkom razgovarao o „srpskim poslovima“ do iza ponoći. Rastko je Srbin, a njegov brat Jugosloven. Nemanja se brani, „pa i ja sam Srbin, no smatram da je Jugoslavija rešila srpsko pitanje, jer su svi Srbi najzad mogli da žive u jednoj državi“. Rastko veruje, da je Jugoslavija bila velika iluzija i prevara za Srbe, jer smo zato i doživeli Jasenovac i da je daleko bolje rešenje bio Londonski tajni ugovor iz 1915. godine, koji je nudio stvaranje srpske države. Zbog Jugoslavije zaklano je preko jedan milion Srba.“ Pitanje je naravno, da li bi Srbija mogla, da je i htela, da sprovede Londonski ugovor, posle Oktobra 1917, posle propasti Ruske imperije.“
Naravno da Srbi nisu mogli da sprovedu bilo kakav ugovor, jer bez Rusije nisu mogli ništa da urade.
USTAŠE JELE SRPSKA SRCA
U utorak, 19. februara 1991, Živković čita intervju sa profesorom dr Vladetom Košutićem, koji pominje knjigu „Prva godina narodnooslobodilačkog rata na području Korduna, Like, Banije i Gorskog Kotara“; izdanje: Historijski arhiv u Karlovcu, Zbornik, tom tri, Karlovac 1971)? i kaže svom sagovorniku:“Dopustite da Vam pročitam odlomak iz te knjige: Ranko Mitić, na strani 559., u „Nekim sjećanjima sa Banije“, navodi pred istražnim organima kazivanje uhvaćenog ustaše Kihalića: „Nas dvanaest ustaša, godine 1941., pili smo u gostioni, u Glini. Tada je naišao jedan Srbin iz Vrgin Mosta. Idem ja da ga ubijem. Uzmem pušku i izađem. Opalim mu metak u potiljak i prsne mu lubanja. Ali, čovjek ide dalje. Ja za njim. Srušim ga na zemlju. Uzmem nož, da vidim kakvo je to srce. Čovjek je još živ. Rasporim ga i rukom mu iščupam srce. Donesem ga u gostionu i kažem: „Pogledajte ljudi, ovo je srpsko srce, ali je junačko srce. Jeste li za to da ga pojedemo?“ „Jesmo“, odgovorila su ostala jedanaestorica. Pritjerali smo ženu da nam ga isprži i mi smo to srce pojeli!“ (iz: „Razgovor sa Vladetom Košutićem“. Razgovor s piscem je vodio Momčilo Jokić. Umnoženo u Beogradu, izmakom jeseni, 1986. godine.)“
Živković se pita:“Zašto se o tome nije govorilo? Zbog čega su hrvatski zločini ostali nekažnjeni? Razumem Hrvate, da im je bio interes da se o tome ne govori. Ali, zašto su Srbi ćutali? Sada je jasno, da su Jugoslavijom od 1945. godine vladali Hrvati i Slovenci: Broz, Krajačić, Bakarić, Kardelj, te da oni nisu hteli da istina izađe na svetlost dana. Ali, zašto su Srbi tako olako zaboravili Jasenovac, Jadovno, Kozaru, Pribilovce…? Da li je istorija, sem u Hrvata, ovakve pojave bešćutnosti, okrutnosti i kanibalizma, zabeležili i kod nekog drugog naroda u Evropi? Košutić je naravno u pravu: „Zavera ćutanja je gora od zavere zlonamernog tumačenja.“ Sve više sam ubeđen, da svetom vlada onaj, ko poseduje takvu moć da može da naredi što treba da se prećuti i da, istovremeno, ima neograničenu vlast da deli „etikete“. Flaša sa nalepnicom „koka-kole“ se prodaju bolje, nego ako u nju stavite neku drugu etiketu – nezavisno od toga, da li se u flaši nalazi najmedeniji i najzdraviji napitak čistog, prirodnog soka, recimo, od jabuka ili maline naše bake.“
Ustaški kanibalizam bio je izraz satanizma, koji se krio u dubinama lažne vere papizma. Zato je Dostojevskov Miškin govorio da je papizam gori od ateizma jer propoveda izopačeni Hristov lik. A oni koji imaju moć da lepe etikete, i koji vladaju svetom, na Srbe su nalepili etiketu zločinaca, zato što pripadaju Crkvi od Istoka, koja je zaista Hristova, i koja je glavna prepreka da se uspostavi vlast antihrista nad planetom.
POKUŠAJ NEMACA DA BUDU PRAVEDNI
Bilo je to vreme kada su, čak i u Nemačkoj, nastojali da budu pravedni prema Srbima. Živković u dnevniku beleži:“ Večeras u devet i petnaest gledao sam emisiju „Brennpunkt“ na Prvom programu nemačke televizije „ARD“ („ARD“). Voditelj tog programa jeste poznati novinar i on, očevidno, uživa priličnu slobodu u izboru koga će da pozove u televizijski studio. Slovom, njegovi prilozi daleko odskaču od televizijskog proseka u Nemačkoj. Večeras su gosti emisije bili balkanolog Jens Rojter (Jens Reuter) i nemački ministar inostanih dela Hans-Ditrih Genšer (Genscher). Oba sagovornika su se složila, da Srbi u Krajini zaslužuju autonomiju, ali u okviru Hrvatske. Što me prijatno začudilo da je, naime, i Genšer pokazao razumevanje za strah Srba u Hrvatskoj. U toku razgovora gledaoci su mogli da vide i snimke koncentracionog logora Jasenovac i to uz komentar, da je u njemu stradalo oko sedam stotina hiljada Srba. Zaključak, emisija je trajala četrdeset i pet minuta, nastojala je da bude objektivna i moj je utisak, da je bila prilično povoljna po Srbe. U poplavi antisrpskih tekstova, recimo, u vodećem nemačkom dnevnom listu „FAC“ ( „Frankfurter Algemajne Cajtung“), ovakvi televizijski prilozi svakako pružaju nadu, da se službena Nemačka još nije opredelila da bude jasno antisrpska.“
To je kratko trajalo.
Bitna faza u političkom životu Vatikana nastupila je kad je na presto u Rimu došao papa rodom iz Poljske, Karol Vojtila, koji je postao Ivan Pavao II. On je bio neposredni izbor maga američke geopolitike, Zbignjeva Bžežinskog, i u savezu sa Ronaldom Reganom je, preko svoje domovine, srušio Istočni blok,dajući šlagvort za doba trijumfa američke hegemonije. Ovaj papa imao je značajnu ulogu i u razbijanju bivše Jugoslavije, o čemu je pisao naš genocidolog Milan Bulajić. U svojoj knjizi “Razbijanje jugoslovenske države 1989/1992 – zločin protiv mira”, on kaže: “Odluku o konačnom razbijanju jugoslovenske države pokrenuo je Vatikan – sveta Stolica, Memorandumom državama KEBS-a 26. novembra 1991; dogovoreno je na sastanku pape Jovana Pavla II sa nemačkim ministrom H. D. Genšerom 29. novembra u Vatikanu – da se ostvari prije katoličkog Božića 25. decembra 1991”. Odluku Vatikana zdušno su podržale SAD i Velika Britanija…
JEZIČKE NEDOUMICE
U subotu, 16. marta 1991, Živković se bavi „sitnicama jezikoslovnim“:“Čitajući beogradsku štampu primećujem, da u srpski jezik sve više ulaze reči, koje se čuju na zagrebačkom radiju i hrvatskoj televiziji: „zubar“ (a Srbi kažu „zubni lekar“ ili „stomatolog“); „zarez“ (a pravilno srpski glasi „zapeta“); „skupa“ (a valja kazati „zajedno“); „plin“ (a ne „gas“); „jeftino“ (a pravilnije je kazati „jevtino); „riža“ (a uobičajno je „pirinač“); „nakon“ („posle“); „svemir“ (Srbi, međutim, kažu „kosmos“. „Svemir“ predstavlja tipičan zagrebački, „agramerski“ germanizam, jer taj termin nije ništa drugo, već bukvalan prevod sa nemačkog: „Weltall“); „datulja, dok se srpski kaže „urma“ (i to je u Beograd stiglo preko Zagreba, a Hrvati su i to uzeli od Nemaca: urma se na nemačkom kaže „Dattel“); „hotimično“ (a ne „namerno); „znatižljeno“ (a ne „radoznalo“, dok se lepa reč „ljubopitno“ upotrebljava veoma retko. Sem toga, „znatiželjno“ nije isto što i “radoznalo“; prvi pojam predstavlja pre nešto pozitivno, jer što u tome može da bude loše ako je neko „željan znanja“; dok je drugi termin uglavnom negativan, pošto bi takva osoba „rado htela da zna“ sa kojim je, na primer, muškarcem sinoć Jelisaveta bila na večeri). Za razliku od Hrvata, mi Srbi razlikujemo „puno“ i „mnogo“. Na srpski može da se kaže „on je pun sebe“, ili, „puna korpa darova“; Valja, međutim, kazati: on je „mnogo preterao“, a ne on je „puno preterao“; pravilno je kazati „mnogo pozdrava“, a ne „puno pozdrava“.
Šta mi to govori? Samo jedno: Srbi su poraženi, bezvoljni, umorni, malaksali. Da sam postao pažljiviji, svesniji, probirljiviji u srpskom, velike zasluge za to ima Dušan Mirkov. Niko mi nije pre njega tako jasno i ubedljivo skrenuo pažnju na tu pojavu. Možda nije slučajno, da je i Duško rođen „preko“, u Zagrebu.
Živković kaže da su od 17. do 19. veka mnogi veliki jezici preuzimali reči iz francuskog, ali „ u to vreme Francuska je prosto bila vodeća nacija na polju kulture i civilizacija uopšte i to od literature do arhitekture, od muzike do kuhinje, te od artiljerije do pozorišta. Ali što Srbi ima da nauče od Hrvata? Kako pobiti hiljade ljudi i to samo maljem i „srbosekom“? Primer Jadovno. Kako se masovno mogu uništavati ljudi druge nacije i to bacanjem u reku Savu ili u vrelu peć? O tome nam govori Jasenovac. Kako uraditi koncentracioni logor za decu? On se nalazio nedaleko Zagreba, pored Jastrebarskog.“
I danas je tako – trijumf „tisućljetne kulture“ Zagreba nad drugosrbijanskim Beogradom jasno o tome govori. Srpski autošovinisti i danas imaju kompleks od Hrvata.
OBJEKTIVAN NEMAC, PONOVO
U utorak, 16. aprila 1991, Živković svedoči:“Javio mi se novinar Ratfelder (Erich Rathfelder). Kaže da pogledam današnji „Tac“ („Tageszeitung“). Po mojoj preporuci napisao je prilog o Hrvatskoj. Evo nekoliko rečenica iz njegove reportaže: „Većina Hrvata ne želi ništa više da čuje o Jasenovcu. Jasenovac je mesto gde je tokom Drugog svetskog rata ubijeno stotine hiljada ljudi, najviše Srba, a zatim Jevreja i Roma. Danas u Hrvatskoj još uvek preko dvadeset odsto stanovništa čine Srbi.“
Silno se obradovao ovom tekstu. To najzad predstavlja i moj mali uspeh. Pričao sam Ratfelderu u više navrata o Jugoslaviji i sada je, evo, on to objavio. No, ovakve stvari ipak ne valja prepustiti isključivo pojedincima, već taj posao mora da se radi svakodnevno, dugoročno, a to može da vrši samo organizovana država.“
Pojedinci su ostali pojedinci.
Zapad se, kao po komandi, našao u jednom, srbofobnom frontu, baš kako je Vladika Nikolaj pisao:“ Sve se desilo upravo onako kako je prorokovao Sveti Nikolaj Žički pred smrt, u zapisu “Opomena Srbima rodoljubima”:”Prema izveštajima iz Jugoslavije, Srpski narod može se ponovo naći pred strašnom tragedijom. Svi govore: neka padne Tito, pa ćemo onda lako! A niko nema plana šta će biti posle pada komunista. Hrvati imaju plan, inspirisan od pape i podržavan od Italije. Kod njih nema stranaka; oni ne znaju za demokratiju. Oni znaju i hoće jedno: okupirati Bosnu i Srem i – Srbe o vrbe, ili poklati ili isterati iz tih zemalja. U momentu pada komunizma (ako Rusija ne interveniše) Hrvatima će se odmah dostaviti oružje i svi će biti naoružani, dok će Srbi biti goloruki kao i pri prvom pokolju. I ustaše i oružje – sve čeka gotovo na granici Jugoslavije, u Španiji i u Argentini. Za 24 sata sva će Hrvatska biti pod oružjem i svi gaulajteri na svom mestu. Papa će opet blagosloviti pokolj Srba i ućutkati njemu naklonjene Anglosaksonce. A šta Srbi partijaši misle? Oni misle da, kao i 1918. g. prvo raspisati izbore pa neka narod (jadni, tužni, goloruki srpski narod) iskaže svoju želju i volju! I ništa više. U toj jednoj misli sadržan je plan svih srpskih demokratskih i poludemokratskih i levičarskih i polulevičarskih partija, pa čak i nacionalnih, četničkih i patriotskih. Kakva fantazija i kakvo ludilo! Pitanje je, dakle, ne kako oboriti Tita nego šta će biti posle Titovog pada. Ko će srpski narod naoružavati da se brani od večnog i mnogo strašnijeg neprijatelja.I kakva će se vlast odmah ustanoviti u srpskim zemljama.”
Srbi se ipak nisu obreli nenaoružani. Pružili su jak otpor. Ali, ceo NATO je bio protiv njih, i danas je napravljen antisrpski Balkan. Mora se trpeti dok se ne obnovimo ( ako se obnovimo ). Tada ćemo opet razgovarati, ali sećajući se svega.
BLIŽI SE OBRAČUN
Bliži se krvavi obračun u Hrvatskoj. U subotu, 11. maja 1991, dok je u „svom kraju“, Živković beleži:“Meštani mi još juče našli pouzdanog čoveka, taskistu Ljubana. Cena koju je tražio bila je povoljna. Probudio sam se rano i već u pet ujuto sa Ljubanom sam krenuo iz Petrinje. Putem mi je pričao o svom gradu: „U Petrinji oko 60 odsto stanovnika su Srbi, a 40% Hrvati. U policiji i u opštini danas više ne radi nijedan Srbin. Sada hrvatska vlast priča, da je svemu kriv Milošević i da je on nagovorio Srbe iz Krajine da dignu ustanak. To je, naravno, glupost. Pravi razlozi leže u otvorenom hadezeovskom priznanju, da oni nastavljaju sa politikom koju je započela endehazijevska država. Hvala Bogu, ima još živih Srba, koji veoma dobro pamte to vreme. Svi „nepodobni Srbi“ dobili su otkaz. Slovom, sukob provocira Tuđman i njegove pristalice.“(…)
Stric Ilija mi se mnogo obradovao. A i Mara Car. Kada je Mara čula, kako se taksista zove, pozvala ga je na ručak: „Toliko je ustaša prošlo kroz ovu kuću, pa neka onda najzad poslužim i jednog Srbina.“ Razgovaralo se, naravno, o politici. Stric drži stranu partizanske, Brozove Jugoslavije, a Mara i ja navijamo za srpsku. Mara je malo kasnije dodala, „za Jugoslaviju kakvu je zamišljao vojvoda Dobroslav Jevđević“. Iznenadio se kada mi je pričala da ga je lično upoznala u Kanadi: „Spadao je u najobrazovanije i najčestitije ljude iz srpske političke emigracije.“ Toliko puta dolazim kod njih, a sada sam, evo, prvi put čuo od nje za tu priču. Mara je odlična kuvarica.“
Tako su se Srbi delili. Zaboravili su ono o čemu je Žarko Vidović govorio – mi se delimo na četnike i partizane, a za naše neprijatelje smo logoraška nacija. Logoraški zavet je jedan od četiri srpska zaveta ( svetosavski, vidovdanski, njegoševski i – logoraški, jaseovački ). Toga moramo biti svesni ako hoćemo da opstanemo.
ODLAZAK U RODNO SELO
Živković stiže u svoje selo:“Peške krenuo u moje selo Dragoševci. Ispred Dikine kuće bilo preko dvadeset gostiju. Srdačno se pozdravio sa svima. Nikola Pavić-Dika slavi Đurđevdan, jer je danas subota: „Ponedeljak je bio 6 maj, a to je radni dan, pa smo zato Slavu pomerili za danas.“ Za razliku od prošlogodišnjeg Đurđevdana, na licima gostiju vidim potištenost, zbuljenost, zabrinutost. Moj brat (od tetke) Dragan Blagović ne izgleda dobro. Dok je prošle godine verovao, da će ova „hadezeovska histerija“ da traje svega nekoliko nedelja, a svakako ne više od tri meseca, sada je i njemu jasno da su poltičke promene u zemlji velike i dalekosežne. Bio je generalni direktor Zagrebačkog aerodroma i prošle godine, kada je politička stranka „Hadeze“ osvojila vlast, bio je smenjen, jer nije Hrvat. Kaže da ide u privatnike. Otvoriće zalagaonicu ili tako nešto.“
Razgovori su teški i tamni:“Posedeo i kod Jele i Janka Popovića Dvorskog. Bila i njihova kćerka iz Karlovca. Sećam je se, kada je bila devojka. Divno stvorenje. Janko mi priča, da „HTV“ ne mogu da smisli: „Koliko su ti ljudi otrovani mržnjom! Đe im je pamet? Zagrebačka televizija kada govori o Srbima, zna samo za „odmetnike“, „razbojnike“ ili „četnike“. Šta će da sve ispadne, to niko ne zna, ali vidim da neće biti dobro. Na žalost ne možemo da vidimo beogradsku televiziju. Zašto nam Srbija ne omogući, da je i mi iz Žumberka možemo da pratimo? Zar je Beograd toliko slab i ravnodušan?“
Jeste, naravno. I onda i danas.
Zato što to nije Beograd iz doba kralja Petra Prvog, nego Brozov Beorad, koji je betonirao istinu o žrtvi.
KAZNENA EKSPEDICIJA
U utorak, 16. jula 1991, Nikola Živkoić postaje svestan da je svaka nemačka «objektivnnost» nestala:»U pola jedanaest uveče na Prvom programu nemačke televizije („ARD“) gledao vesti („Tagesthemen“). Komentator Lindlau (Dagobert Lindlau) zahteva da se protiv Srbije povede „kaznena ekspedicija“ („Strafexpedition“). Pa ovo isto godine 1914. tražila je Austrougarska, a 1941. i Hitler! Odakle upravo Nemcima pravo i drskost da prete narodu, protiv koga su se u prošlosti toliko puta ogrešili? Ovo više izgleda nema veze ni sa politikom, a ni diplomatijom, već uzroke ovakvog ponašanja Nemaca valja verovatno tražiti na području psihologije i patologije. Da bi naime opravdali svoje zločine tokom Prvog i Drugog svetskog rata Berlinu, Beču, ali i Vatikanu potrebno je očevidno da svetu sada pokažu, kako su Srbi takvi pokvareni kriminalci i okoreli zločinci, da se naknadno mogu da opravdaju bombardovanje Beograd godine 1914. i 1941., Kragujevac i Kraljevo, te Jadovno i Jasenovac. Ova dva poslednja stratišta uradili su Hrvati, no bez pomoći Nemaca, Hrvati ne bi mogli da sprovedu genocid nad Srbima. Nemci bi naravno želeli da svet ne spominje ni Aušvic, opsadu Lenjingrada, a ni bombardovanje Varšave. Ovde im je protivnik suviše jak, pa se za sada ne usude da prekrajaju istoriju. Srbi su, međutim, danas sami, pa ih se može nekažnjeno da pljuje i ponizuje.»
Bili sami, i ostali sami. Bog visoko, Rusija daleko. Nade više nema ni u koga, nego samo u Boga i sopstvene ruke, rekao bi Njegoš. Ali naše su ruke staračke, kao i naši umovi. Prosečna starost u Srbiji je četrdeset pet godina. Trećina stanovništva je neženjena i neudata.
BEOGAD, BEZ R
U nedelju, 29. novambra 1991, Živković vidi da od Beograda neće biti ništa, bar kad su Srbi u Hrvatskoj u pitanju:“Posle podne sreo se na Rozeneku, u „Viner“-kafiću sa Stevom Kordunašem. Već preko telefona sam primetio da nije dobro. Upravo se vratio iz Beograda. Bio je i u Novom Sadu, Rumi i Nišu. Priznao je, da je bio u svojevrsnoj tajnoj misiji. Dobio je zadatak, da u ime stanovnika svoga sela izvidi kakvo je pravo stanje u Srbiji. Razočaran je pre svega Beogradom i Novim Sadom: „Mnogi te drže za špijuna i to samo zato, jer nemaš akcenat kao oni u Beogradu, a i govoriš ijekavski. A zaboravili su, da su posle 1945., a i u naše vreme, mnogi služili srpskim zlotvorima, a imali čisti beogradski akcenat, a često i srpska prezimena.“ Jedina uteha su mu, izgleda, sela u okolini Niša: „Tamo, oko Prokuplja, živi neki miran, strpljiv, blagodaran narod. Sela su opustela i većina bi se radovala da ih naselimo mi, Srbi sa Banije i Korduna. Domaći živalj se boji, da će se uskoro kao kupci da pojave Šiptari. Ima sela, u kojima koš žive svega dva tri starca. Čitavi krajevi izumiru. Srbi izumiru, a niko o tome ne govori. Nisu me loše dočekali ni Srbi iz Srema. Tako se naselilo već mnogo našeg naroda odmah posle Drugog svetskog rata. Iz njihovih priča zna, da je najteže ostaviti grobove svojih predaka.“
Pitao me za savet. Šta da radi? Desi li se da stvar sa Krajinom propadne, kuda će Srbe? Ponovo u Jadovno i Jasenovac? Najteže ga je pogodila ravnodušnost mnogih stanovnika Beograda i Novog Sada prema sudbini Srba iz Hrvatske. Kako ja gledam na čitavu stvar? Evo što sam mu ja otprilike odgovorio: „Posle prošlogodišnjih majskih izbora u Zagrebu i ja sam se zapitao – gde je moje mesto? Moja situacija je malo drugačija od Stevine. Ja ne obrađujem zemlju, već mora da živim u blizini izdavača, štampe, dakle, u gradu. Zagreb to više ne može da bude posle dolaska na vlast Tuđmana. Kako sada pišu u Zagrebu, nova gramatika i pravopis hrvatskog jezika, meni je sasvim strano. Moja otadžbina, to je moj jezik, to je Beograd. Počeo sam da posećujem taj grad sve češće. Ne mogu da se požalim. Lepo su me dočekali: „A gde ste rođeni? Blizu Zagreba? Divno.A gde ste studirali? U Zagrebu? Kako ste Vi srećni! Oni imaju najbolje profesore. Ovi naši u Beogradu ne vrede ništa….“ Prekidam sa nedužnom primedbom: „Oprostite, da ne bude nesporazuma. Ja jesam rodom blizu Zagreba, ali ja nisam Hrvat, ja sam….“
Vidim ne malo razočarenje u očima mojih beogradskih sagovornika: „Pa, zašto bi vi bili Srbin? Ta, Vi imate pravo da kažete da ste i Hrvat. Toga se ja na Vašem mestu ne bi nikako odrekao.“
To je samozaboravni i srbozaboravni, na sebe i svoju toleranciju i multi – kulti kult «ponosni» Beograd, prestonica Titoslavije, čije je jezgro lažni grob lažnog maršala, Debelog Mrtvaca Groza. Kao što se Rusija neće preporoditi dok ne ukloni Lenjinovu mumiju ispod senke hrama Svetog Vasilija Blaženog, tako ni Beograd neće biti srpski dok je lažni grob Grozov u njemu. Biće to samo autošovinistički BEOGAD, a ne Beograd, prestonica Srpstva.
Bilo je toga i ranije. Manje, ali bilo je. Živković beleži:»Mnogi Beograđani su ksenomani. Sve tuđe milije im je od njihovog. Setih se priče Dobroslava Jevđevića. Stiže on negde oko 1911. sa svojim zemljakom Gavrilom Principom u Beograd. Gavrilo mu se požalio, kako ga nisu hteli da prime u školu, jer je kazao da je «Srbin iz Bosne». Dobroslav mu je savetovao da neka ponovo dođe sledeći dan u školu, ali da stavi fes na glavu. Tako je i uradio i odmah bi primljen. Svi su ga odjednom obožavali.»
Zato smo došli dovde. «A tek ćemo na Lijevče polje», rekao bi Ljubomir Simović.
HRVATSKI POVIJESNIČAR
U svoj dnevnik 19. septembra 1993. Nikola Živković zapisuje:“Pročitah tekst Ive Banca. Prepisah u svesku sledeće: „The notorious Ustasa concentration camp at Jasenovac, which claimed the lives of some 60 000 to 80 000 inmates, not all of them Serbs… The evidence of Croat antifascism: In the second half of 1944 the Partisan movement of Croatia counted some 150 000 combatants – 60 percent made up of Croats, Serbs 24…” (Ivo Banac, Daedalus, USA, Ma, Spring 1992).
Veoma perfidno. Prvo se predstavlja kao američki profesor istorije, što on zaista i jeste. No, Banac prećutkuje da je Hrvat i da ne piše kao naučnik, već kao ubeđeni hrvatski nacionalista. Iz njegovog teksta se vidi da svim silama nastoji da u američkom istorijskom časopisu ne zastupa istinu o prošlim događajima, već da propagira hrvatsko stanovište. Drugo. On tvrdi da su u Jasenovcu ustaše pobile između 60 000 i 80 000 ljudi, „a nisu sve žrtve bili Srbi”. Veoma podlo. Opet je najinteresantije ono što je prećutao: prema iskazima preživelih, oko 90% žrtava su bili Srbi. To tvrdi i lekar Nikolić, Hrvat, i Ante Ciliga, Hrvat, te Jevreji koji su preživeli Jasenovac. Sem toga, on priča o „ustašama”, a ne kaže da su ti dželati bili Hrvati, odnosno „hrvatski ustaše”. Jer, najzad, i Srbi su zvali „ustašama” one srpske borce koji su se digli protiv turskog zuluma. Nadalje, Banac tvrdi da su 1944. godine, od 150 000 partizana, 60% bili Hrvati. Same ove brojke nisu tačne. A i da jesu, one su potpuno nevažne, jer ih ne stavlja u određeni istorijski okvir, gde treba da stoji i ovo: Nemačka je 1944. godine vojnički stajala tako loše da je većini Hrvata bilo jasno da će Nemci rat izgubiti. Zato su se Hrvati dosetili da se na vreme prestroje i ponovo, pri kraju rata, pređu na pobedničku stranu. Uostalom, tako su uradili i u Prvom svetskom ratu. U tome su im mnogo pomogli Karađorđević Aleksandar i njegovi najbliži saradnici, koji gotovo nisu ništa znali o Zagrebu, Kaptolu, Saboru i „Tisućljetnjem snu o hrvatskoj državi”.“
Tako to rade hrvatski povijesničari. Ustaše su incident, a oni su, Hrvati, listom bili partizani, antifašisti, već onda za Europu i njene vrednote. Tragedija je samo što im srpski revizionisti češu uši i pristaju na tu igru. A Srbi u Hrvatskoj – nestali. Kao što je zaveštao Starčević, Ante, i obavio imenjak Pavelić, da bi dovršio jedan Franjo, sa sve tranzicijom preko Josipove komunističke Jugoslavije.
PARADIGMATIČNI KRLEŽA
U svom ogledu o stradanju Srba u 20. veku, Nikola Živković nas podseća na Miroslava Krležu, oličenje hrvatskog načina političkog i svakog drugog delovanja među Srbima, narodu koji, kako reče Nikola Marinković, strada zbog svog identiteta o kome ne zna ništa:“Miroslav Krleža između dva rata dolazi u Beograd da bi sa srpskim levičarima radio na osnivanju lista, a zadatak mu je bio da širi komunističke, antidržavne, separatističke ideje. Jedini od značajnih srpskih intelektualaca, koji je podigao glas protiv, te se zalagao da onda i Srbi mogu da postave «srpsko pitanje», bio je Miloš Crnjanski. Gotovo celokupna beogradska intelektualna elita stala se na stranu Miroslava Krleža, te je bila protiv Miloša Crnjanskog. U Zagrebu, gde je Krleža proveo ceo svoj dugi život, on je zastupao krajnje desničarske, velikohrvatske ideje, a uzori su mu bili Ante Starčević, poznati rasista i srbofob, kao i Frano Supilo, hrvatski nacionalista i srbomrzitelj.
Što gospodin Miroslav Krleža nije osnovao levičarski list u Zagrebu? Tokom rata jedan drugi Hrvat, Josip Broz, takođe dolazi u Srbiju da diže ustanak. A što to nije uradio u NDH? U četvrtom broju „Republike“, časopisa za književnost i umetnost, za mesec april 1954. godine, objavljeni su zapisi Miroslava Krleže, u zaglavlju „Godina 1919“, na strani 277., stoji: „Beč gladuje, Austrije nema, rulja zavladala svetom, rat su dobili ovi balkanski cigani, kakova li sramota!… Beogradskoj gospodi ide karta, tko bi to mogao da povjeruje? A tko je nas pobjedio? Ovi ušljivi balkanski cigani, koji čitave dane žvaću luk i pljuckaju po apsanama, ova nepismena bagra za vješala, toj danas Evropa vjeruje i dala joj je u ruke nekakve barjake.“
Srbi su za Miroslava Krležu «ušljivi balkanski cigani» i kao što je i ausrougarska propaganda u Prvom svetskom ratu govorila, nisu drugo već «nepismena bagra za vešala». Posle Drugog svetskog rata najveći hrvatski pisac bio je direktor Jugoslovenske enciklopedije, sa sedištem u Zagrebu, a redovno je, posećivao Josipa Broza privatno, najviše na Brionima. On je, koliko sam ja obavešten, bio zapravo nezvanični ministar za kulturu Jugoslavije, a što je, po meni, najvažnije mesto u vladi svake države. Dok je preko kulturne politike Miroslav Krleža bitno uticao da Hrvatska ima povlašteni položaj u Jugoslaviji, drugi Hrvat, Tito, imajući neograničenu vlast, sprovodio je decenijama politiku diskrimincije Srbije.
Do raspada Jugoslavije ponoćen vesti Radio Beograda završavale sa „Internacionalom“, a Radio Zagreb sa hrvatskom himnom „Lijepom našom“. Detitoizacija Srbe ide sporo, vidimo pre svega, iz prostih, ovozemaljskih interesa, a ne zbog nekih velikih, uzvišenih komunistikih ideala. Do danas, naime, mnogi u Beogradu i po Srbiji stanuju u kućama i stanovima, čiji vlasnici su bez suda, nevino zaklani ili streljljani od strane Titove Ozne. Dželati, koji su se uselili u vile svojih žrtava, danas, godine 2021, većinom nisu više među živima. Ali, u tim stanovima žive često deca ili unuci «vernih Titu i Partiji».»
To je suština – drugosrbijanština je odbrana Titovog pljačkaškog i ubilačkog režima da bi se odbranile privilegije Titovih izmećara i njihovog potomstva među Srbima. Oni nas mrze jer se plaše da im bude oduzeto ono što su njihovi preci, Brozove ubice u ime «svetlije budućnosti», oteli od čestitog srpskog građanstva.
Zato se vrši i revizija Jasenovca. Ne sme se dozvoliti da Srbi budu svesni da ih je Broz pokorio ustašluku maskiranom u kroatokomunizam. Broz mora ostati srce antsrpskog Beogada ( bez «r», naravno ), u kome nema mesta za činjenicu da je to grad koji je Sveti Stefan Visoki posvetio Bogorodici.
Beogad nije Beograd.
KULTURA KAO PAMĆENjE
Živković nam poručuje:“Mogućnost delotvornog otpora takvom stanju stvari pruža upravo polje kulture, kulturnog stvaralaštva, prostor na kome se okupator najteže snalazi. Jačanje kulturnih delatnosti je od egzistencijalnog značaja za narodni opstanak, važno koliko i obnova privredne proizvodnje, ako ne i važnije. Svaka nacionalna kultura je utemeljena u svojoj tradiciji. U njoj su naši koreni, naš obrazac i kulturni kod.»
Istina o Jasenovcu mora postati deo kulture koja se obnavlja. Jer kultura sećanja je temelj svake druge kulture. Hvala Nikoli Živković što nam pomaže da ostanemo na putu saamoistovetnosti.
Izvor: ISKRA
Od istog autora:
Nikola Živković: Nemci neće nikada promeniti svoj stav prema Srbima
Nikola Živković: Carstvo laži (1)
Nikola Živković: Carstvo lažai (2)
Nikola Živković: Pismo sestri u Sidneju ili izveštaj o mom poniženom narodu
Nikola N. Živković: Sajmište je bilo pretvoreno u nemački logor
Nikola N. Živković: O nekim Jevrejima i njihovom pogledu na stradanje Srba (i Rusa)
Nikola N. Živković: Ugledajmo se na druge narode kad pamtimo svoja stradanja
Nikola N. Živković: „Neonacista“ u vozu ili Slučaj jednog službenika nemačke železnice
Nikola N. Živković: Srpski sportaši u Hrvatskoj
Nikola N. Živković: Utisci sa tribine posvećene Kosmetu ili da li će nam Rusi pomoći?
Nikola N. Živković: Dok su Solunci još govorili
Nikola N. Živković: Sajmište je bilo pretvoreno u nemački logor
Nikola N. Živković: Hrvatski novinar i Srbi iz Zagreba
Nikola N. Živković: Pismo redakciji jednog latiničnog sajta
Nikola N. Živković: Srbija u septembru 2016. godine
Putin – advokat države Izraela?
Od Srba, koji su žrtve genocida, pokušava se napraviti zločinački narod