Nikola Živković: Pismo sestri u Sidneju ili izveštaj o mom poniženom narodu

Datum objave: četvrtak, 9 februara, 2012
Veličina slova: A- A+
Nikola Živković
Nikola Živković

U četvrtak 26. maja 2011. oko dva posle podne sedeo sam u jednom kafiću u strogom centru Beograda, stotinak metara od hotela „Moskva“. Nekoliko minuta ranije javio se preko mobilnog moj dobar poznanik Jevrem da će zbog saobraćajne gužve kasniti desetak minuta. Malen, prijatan kafić bio je pun gostiju. Čula se diskretna muzika, verovatno neka laka južnoamerička pesma. U jednom trenutku kelner je pojačao ton i neki kreštavi, neprijatan ženski glas sa Radio Beograda obavestio je oduševljenim glasom svoje slušaoce, da je „Mladić uhapšen“. Posle se čula izjava „predsednika Srbije“, koji je „izrazio veliko zadovoljstvo“ da je „naša policija uspešno izvršila zadatak“ i dodao: „Ja sam našim stranim prijateljima obećao i, evo, ja sam svoje obećanje izvršio“.

Ove reči zapisujem po sećanju jer je neko od gostiju brzo reagovao, te ljutito i glasno uzviknuo: „Kelneru, molim te, gasi taj radio, da ne mora da slušam tog debila. Pička li mu materina kvislinška, ustaška!“ Imao sam osećaj, da su se svi prisutni gosti solidarisali sa tim iznerviranim i silno uzbuđenim gostom. Radio je zaista odmah bio isključen. Nastala je nekoliko trenutaka apsolutna tišina. To je onaj muk koji najčešće zavlada kada se dogode neki prelomni važni događaji. Dva stola dalje od moga sedela je jedna lepo doterana mlada žena od nekih tridesetak godina i tiho zaplakala. Njen momak, možda je bio muž ili brat, diskretno joj je obrisao suze i zagrlio je bez reči. Svi u kafani okrenuli smo se prema tom stolu.

POSLEDNjA NADA

Ta slika mlade žene kao da najbolje oslikava raspoloženje ne samo Beograda već i stanje jednog naroda. Od svega Srbima, čini se, da je jedino preostalo da tuguju sami, gde nema ni kamera Sienena (CNN), a ni Bibisija (BBC). Postalo je nekako tesno u kafiću. Javio sam Jevremu da sam već popio moju šolju kafe i da je najbolje da se nađemo negde na Kalemegdanu. Osećao sam silnu potrebu da ustanem, da odem, samo da ne sedim na mestu. Krenuo sam peške, polako, ka Kalemegdanskom parku i osećao sam se neopisivo tužno, prazno, bedno. Uhapšen je ne samo jedan čovek, general, već i poslednja nada da moj narod nije sasvim izgubljen, poražen i ponižen. To sam otprilike nosio u sebi.

I oni koji ga već godinama jure i oni koji su ga uhapsili znaju veoma dobro da on nije optužen zbog „genocida“. Masovnih zličina na Balkanu je bilo, ali su žrtve bili Srbi, a dželati Hrvati. Prema nemačkim dokumentima, Hrvati su tokom Drugog svetskog rata ubili oko sedam stotinapedeset hiljada Srba, ali bez pomoći Nemaca oni taj zločin ne bi nikad mogli da sprovedu u delo. To je zabranjena tema već više od šezdeset godina. Za taj zločin do danas nije niko odgovarao. Umesto toga, poslednjih petnaestak godina govori se isključivo o Srebrenici i Vukovaru, te se, eto, već godinama hapse časni srpski oficiri. Njihov jedini greh sastoji se, očevidno, u tome, jer su se drznuli da vole i brane svoju zemlju, te da pruže otpor najjačoj vojnoj sili sveta. Besprimerni cinizam Londona, Vašingtona, Pariza i Berlina. Ubijaju jedan bespomoćni narod, a oni to zovu „širenje demokratije“ i „borbu za ljudska prava“. Tako daleko nije išao ni Hitler. Perverzno iživljavanje Sjedinjenih Država nad bespomoćnim srpskim narodom u Krajini u Bosni, te najzad gotovo osamdesetodnevno varvarsko bombardovanje Srbije Zapad opravdava potrebom da se obori „Miloševićev diktatorski režim“. Sada, kako je general uhapšen, čini se da su meni i mom narodu ostali samo slobodni, utešni i proročanski Njegoševi stihovi:

Strašilo je slušat što se radi!

… A ja što ću, ali sa kime ću?

Moje pleme snom mrtvijem spava,

Suza moja nema roditelja

… Bog vas kleo, pogani izrodi!

BUNjINI I NjEGOŠI

A možda i to nije „samo“? U ovom trenu utehu, sem kod mojih, mogu da nađem samo kod Rusa. Oni su, izgleda mi, jedino prošli kroz sličnu golgotu. Tako Bunjin godine 1922. u svoj „Dnevnik“ zapisuje: „Progulka v les… V gazetah vse ta že grяzь, lukavstvo politikov, obщaя ložь, naglostь, obmanы, – ot vesteй i podlosti kotorыh plakatь hočetsя.“

Ja sam, evo, spas našao u Kalemegdankom parku, a on, ruski emigrant, jedini lek vidi u „šetnji šumom“. Stranci, boljševici, uništili su godine 1917. njegovu zemlju, ubili desetak miliona Rusa, a retki preživeli su našli utočišta na svih pet kontinenata. Bunjin u štampi Zapada nalazi samo „blato, lukavstvo političara, opštu laž, drskost, obmanu – od vesti i podlosti čoveku dođe da plače.“

Dragi Ivane Aleksejeviču, danas, godine 2011. stanje je nepromenjeno. Slovom, veliki ruski pisac me je, eto, poštedeo praćenja medija. Zašto da slušam blato, lukavstvo političara, laž! Ostali su mi Njegoši i Bunjini. A možda to i nije tako malo?

Nikola Živković, pisac, prevodilac i publicista rođen je u žumberačkom selu Dragoševci, u današnjoj Hrvatskoj. Dve godine plovio je na trgovačkim brodovima, a potom diplomirao istoriju i filosofiju u Zagrebu. Od 1978. do 2010. živeo je u Berlinu, gde je dve godine proveo na postdiplomskim studijama na tamošnjem Slobodnom univerzitetu. Pored brojnih tekstova za srpske, ruske i nemačke novine i časopise, objavio je i nekoliko knjiga: Pisma iz Berlina, Kosovo – Dnevnik, Tragajući za istinom, Srpsko pitanje, Slika Srba u nemačkim medijima, Berlinski zapisi I i II. Pored ostalog, preveo je i Srbi u ratnom dnevniku Vermahta Hermana Nojbahera i memoare Gleza for Horstenaua, Jedan kontroverzni general

Izvor: novinar.de

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top