Даринка Иванишевић: ДОК ПАМТИМО И ПОСТОЈАЋЕМО

Приказ књиге: Раде Р. Лаловић, Памтим да бих постојао,  ЦКИ Фоча, 2021.

Раде Р. Лаловић је аутор који је радом на култури сјећања и памћења допринио подизању свијести о значају онога што је дуго свјесно или несвјесно потискивано, а он овај пут нуди читаоцу књигу која, између осталог,  указује на значај његовања културе сјећања и памћења.

Књига Памтим да бих постојао аутора Рада Р. Лаловића посвећена је проучавању проблема памћења историје, његовању културе сјећања и памћења и значају културе сјећања и памћења.

Упечатљивим насловом књиге Памтим да бих постојао указано је на два аспекта: памћење – као услов индивидуалног и националног постојања и заборав – оно што не смијемо дозволити јер тиме губимо себе и свој идентитет.

Структурално књига есеја Памтим да бих постојао подијељена је на шест тематских цјелина симболичних наслова унутар којих су обједињени сродни садржаји. Свака цјелина има своје особености, али и оно заједничко што је везује са осталим цјелинама.

Јасно је да темеље знања добијамо у школи па није случајно што је први рад у књизи посвећен изградњи личног и националног идентитета и култури сјећања и памћења у школској пракси те се тако кренуло од почетка формирања свијести о значају културе сјећања и памћења. А кренуло се од самих термина Холокауст, геноцид, злочин против човјечности, односно од онога у чему се умоногоме гријеши. Да бисмо говорили о било чему, неопходно је именовање па је у књизи указано и на проблем терминолошког одређења о злочину над Србима у 20. вијеку, посебно у НДХ.

Оно што је посебно значајно за просвјетне раднике јесте методологија проучавања страдања Срба у 20. вијеку у функцији његовања културе сјећања и културе памћења. Поредећи кулутру сјећања и памћења код Јевреја и Срба компаративном методом указано је колико смо били немарни као појединци, али и као колектив у очувању културе сјећања и памћења. У књизи се преко објашњавања термина култура сјећања долази до примјера пјесама погодних за анализу у школској пракси, али и указује на значај системског његовања културе сјећања и памћења у функцији очувања личног и националног идентитета. А како то урадити од најранијег периода у образовном систему показано је кроз могући модел који јача лични и национални идентитет и његује културу сјећања на страдање Срба.

Почевши од очувања српског идентитета у образовном систему у есеју О српском идентитету у стиху и азбуци, указано је  на очување српског идентитета кроз очување онога што је данас нарочито угрожено, а то је ћирилица. Избором анализираних пјесама о писму и ауторима и знајући да нас је пјесма одржала и да их учимо одмалена, свјесно је показана испреплетеност поезије и писма, али и да кроз поезију треба оставити печат о значају писма и на тај начин утицати на чување националног идентитета. Избором анализираних пјесама Раде Р. Лаловић подсјетио је и на темеље наше писмености: Ћирила и Методија, Венцловића, Мркаља, Вука, на ћирилицу којом је све наше исписано и коју треба системски бранити и чувати.

Истом том ћирилицом Раде Р. Лаловић је исписао есеј Српска поезија страдања и патње и подсјетио нас на жртве, бол и патњу који су незамисливи, али који су уткани у нашу историју и које не само да не смијемо заборавити него можемо и морамо његовати сјећање на њих.

Друга цјелина названа је Мој народ над њима држи опело, а то није случајно, јер смо сви ми дужни да држимо опело онима који су жртве мучења, убијања, свирепости и на тај начин сачувамо и његујемо културу сјећања на жртве. Уовој цјелини указано је на циљеве изучавања страдања Срба, Јевреја и Рома у оба рата, страдање Срба од 1945. до 1991. као и у Отаџбинском рату од 1992. до 1995. године. Такође, оно што је битно за просвјетне раднике, указано је на изворе учења за наставнике, али је наведен и недостатак извора у читанкама за ученике. У овој цјелини су наведени и називи текстова који би били погодни за интерпретацију како у основним, тако и у средњим школама. Надаље су наведени исходи учења, као и могуће наставне јединице за ученике основних и средњих школа. Оно што, свакако, олакшава наставничку праксу јесу примјери задатака за истраживачко читање одређених текстова.

Битно је напоменути да су у есеју Још једном о његовању културе сјећања у школској пракси истакнуте предложене наставне јединице, исходи учења, али је и указано на неопходност познавања историсјких чињеница, као и на то да се не изазива мржња него само и једино сажаљење према жртви, а онда и сјећање на бол и патњу саме жртве па и народа у одређено вријеме и под одређеним историјским околностима (стр.96).

У овој, посебно примјењивој и значајној цјелини за наставнике, показано је како би наставници могли интерпретирати одломак Данак у крви у функцији његовања културе сјећања на страдање српског народа. Предочени су истраживачки задаци подијељени у неколико група,  показано како се може изградити  корелација са одговарајућом пјесмом и како искористити савремена средства у наставној пракси.

Када се помисли на слободарску мисао, отпор, пуцањ за слободу, прва мисао и прва слика бива Гаврило Принцип. Управо у  трећој цјелини, названој Пред оком само једна слика, сабрани су есеји о Гаврилу Принципу у поезији. Показано је како Гаврило Принцип стоји на почетку и крају Великог рата, а мотиви у поезији о њему подијељени су на принциповске и Принцип као мотив. А за Принципа се неминовно везују пуцањ и Сарајево, као што се и почетак задњег Грађанског рата везује за  пуцањ и Сарајево. Ваљда је нека судбина тако хтјела да су узроци трагедија слични па је стога јасно зашто је аутор у овој цјелини кроз есеј Сарајевски карамлук 1992-1995. у српској поезији показао и страдања Срба у Сарајеву током Грађанског рата, као и болну слику Сарајева преплављеног сликама ужаса, страдања, крикова бола.

Четврта цјелина названа је Невесиње невен сије Ти коприву сади. Симболично је  аутор приказао да су Невесиње и Херцеговина увијек сијали невен, али да су неки други ту жељели коприву. Проћи кроз Херцеговину, а не чути о страдањима Херцеговаца и не видјети јаме, скоро је па немогуће. У четвртој цјелини су кроз мотивску анализу пјесама приказана  страдања Срба у Пребиловцима, на Корићкој јами, у Придворици, у Кифином селу, а као критеријум је узет однос пјесничког субјекта према злочину, односно да ли је пјеснички субјект био свједок злочина, или жртва злочина, или пак у некој врсти молитвеног односа према злочину.

У четвртој цјелини су кроз поезију и објашњења описане и ране, као и средства којима су жртве мучене и убијане, али како аутор каже: Нож, сјекира, брадва, шило, рана, крв, згњечене очи и крвников лудачки хистерични смијех као мотиви, пјесничке слике и симболи траже од свих молитву за спас и спасење душа невиних жртава, али и молитву за непријатеље наше, траже сјећање и молитвено памћење свих страдања на нашем крсно-васкрсном путу… (стр. 184). Такође у овој цјелини је у сонетној форми пјесама и преко објашњења тих сонета приказано како је наш народ у различитим временским интервалима и на различитим мјестима страдао и које је муке доживио.

Пета поетска цјелина названа је Кад Јоаникије раздани апсану. Симболичан наслов који уноси наду у оно да свјетлост увијек нађе свој пут па и у оне најмрачније просторе и душе. У овој цјелини кроз есеј Неколико поетских слика са антисрпским комунистичким рукописом представљене су поетске слике са антисрпским комунистичким рукописом, при чему је наглашено да су наведени документи само историјска назнака амбијента из кога су настајале поетске слике. Кроз поетске слике показано је како су Срби на различитим просторима страдали и које су муке поднијели од комунистичке руке.

Са овог временског периода аутор у наредна два есеја приказује како су пјесници доживјели и опјевали савремено стање у Црној Гори. Приказане су и поетске слике које приказују тежњу да се разори српски језик и црква у Црној Гори, као и напори да се Србима забрани да посјете гробља и мјеста страдања. У есеју Епископ као пјеснички мотив кроз поетске слике и објашњења приказани су они који воде народ и стоје на бранику, они чија рука показује исправан правац, они који су свјетлост, а то су митрополит Амфилохије и епископ Јоаникије.

Није случајно то што се пета цјелина завршава пјесничким мотивима о онима који крстом бране, а ни то што шеста цјелина, названа Крвав уштап као божур никну, почиње управо есејом у коме се акценат ставља на Ногов Сонет крстоносац. Анализом се долази до оног најбитнјег да се сви нађемо на раскршћу бирајући пут у висисну, ширину, или, не дао Бог, стрмоглаво у дубину. А приказано је и како су пјесници Мирослав Максимовић  и Стеван Раичковић својим дјелом пронашли свој пут у висину и ширину.

Ова књига подсјећа да је наш народ одувијек страдао и да скоро нема неке дуже временске одреднице у којој нисмо страдали и били гоњени. Но, оно што је важније, књига носи једну универзалну вриједност кроз ону мисао да не смијемо заборавити, морамо памтити и опростити да бисмо постојали.

Књига има улогу очувања индивидуалног, породичног и националног идентитета, јер чувајући себе и читајући овакве књиге чувамо и преносимо знање на породицу, а кроз здраву породицу чувамо и национални идентитет.

Такође, ова књига има образовну и културолошку мисију. Образовну испуњава у потпуности јер је од велике помоћи просветним радницима при тумачењу и приступу текстовима са тематиком страдања, потом омогућава да сазнамо оно што је било потиснуто, позива да се замислимо над оним што нисмо знали и запитамо зашто нисмо знали. Културолошка мисија је у томе што је проговарајући о овој теми аутор показао значај културе сјећања и памћења, а без сјећања, његовања и чувања свога нема ни националног идентитета. И можда, на крају, као опомена свима нама треба да стоји ПАМТИМ ДА БИХ ПОСТОЈАО.

Везане вијести:

Раде Р. Лаловић: ИЗГРАДЊА ЛИЧНОГ И НАЦИОНАЛНОГ …

Раде Р. Лаловић: СОНЕТИ НАД СЈЕНИМА СРПСКИХ …

Раде Р. Лаловић: СРПСКА ПОЕЗИЈА СТРАДАЊА И ПАТЊЕ …

Раде Р. Лаловић: НЕКОЛИКО ПОЕТСКИХ СЛИКА СА …

Раде Р. Лаловић: СТРАДАЊЕ КАО ИСТОРИЈСКА И ПОЕТСКА …

Хаџи Раде Р. Лаловић: Један модел изградње личног и …