Миле Бјелајац: Право на отпор и побуну

Данас, када су недавне идеолошке поделе у свету замаглиле величину и суштински значај победе (1945) над једним пројектом доминације светом и када се релативизује значај победе над тим истим пројектом 1918. године, има ли места да се запитамо да ли је народ коме припадамо бирао и онда и тада праву страну историје?

Да се питамо да ли је после победа у та два рата пружао руку помирења побеђенима без масовног реванша и освете?

Да ли треба да се у име нечега одричемо права на сећање да је некада постојала традиција борбе за ослобођење, против воље силника који би да поробе, да раздробе, да униште и потру један народ и претопе га, на његовом тлу, у нешто друго, послушно и без свести о себи? Или да све што има од природе и од свог труда створено преда другоме по праву наметнутом силом оружја? Подсетимо, једино је територија окупиране Србије била обавезна да плаћа контрибуције окупатору за издржавање његових трупа.

И онда и сада било је скептика, оних који су били за приклањање сили у нади да ће она бити милостива и да ће бити места под сунцем и за један мали народ и њему блиске. Ако су они тада само могли да нагађају, историчари су пронашли одговоре какви су били планови великих. За Србију, као и за српски народ у Босни и Херцеговини, планови Аустроугарске почевши од 1906. године били су уништење, свођење српске државе на марионетски патрљак и расељавање компактних српских маса источне Херцеговине и Босне. Судбина опстанка Југославије и српског народа није била запечаћена тек након 27. марта 1941.

Одлука да за њу „нема места у новом поретку, као ни за Грчку, и да обе морају бити кажњене била је донета још у јулу 1940. године. Све претње и притисци од пада Француске па и пре били су са циљем, када дође тренутак да се поставе коначни услови, да то буде без отпора. Шах-мат, речником шахиста. У планове о разбијању Југославије и свођење Србије на потчињени „пашалук” све нове границе већ су тада – 1940. биле исцртане. Извори историчарима казују да то није било последњи пут да се иза сцене, у кабинетима моћних, креира судбина малих, па и ове данашње земље. Сетимо се сведочења Вилија Вимера канцелару Шредеру 2000. године, о чему је више пута писано.

Да ли су самоникла герила, одлука да се настави с отпором у крилу Југословенске војске и припреме КПЈ за устанак билe легитимнe или је требало поштовати право окупатора до мировних уговора? Да ли се требало беспоговорно потчинити сили која је своју операцију назвала „казна”, бомбардовала и претворила у рушевине „отворени град” (Београд), извршила распарчавање и прекрајање земље пре мировних уговора, повредила ратно право у одредбама капитулације југословенске војне силе, дакле све оно што је инкриминисано као ратни злочин лидерима Рајха у Нирнбергу?

Да ли је сила која је насрнула на животе целе јеврејске заједнице, мањинских група и политички неподобних завредела поштовање? Да ли је било легитимно да јој се супротстави јер је бој слободољубивог света још увек трајао и није посустајао? Иза силе наступали су клијенти, острашћени у својој патологији. Уништавали су, бацали под лед, у јаме, затирали национална обележја, рушили ратна гробља и споменике. Да ли је томе требало рећи не, успротивити се, оружјем бранити опстанак?

Мада и данас, с оволике дистанце и ламентирања о изгубљеном веку, изгледа да је једна традиција била погрешна, никада нећемо то моћи да проверимо у пракси. Да нас је неко други ослобађао, да ли би до 1989. године можда били део једног другог света? Многи су путеви којима би се одвијала та историја „ако”, али нећемо моћи да је проверимо, изузев да је сада, у новим условима, поново живимо, а неко наново одлучује.

Деценијама су на простору Југославије после 1945. године били обележавани изабрани дани устанка у појединим републикама, најчешће догађаји где су се могле идентификовати активности предвођене члановима КПЈ или неки датуми директно повезани с одлукама Политбироа ЦК КПЈ о припреми устанка 22. јуна и позива на борбу 4. јула 1941. године. Све оно друго, самоникло, народно или од припадника других формација, а у истом циљу и на трагу бунта и борбе за опстанак било је некако склањано у страну, прећуткивано у новим традицијама и симболима ослободилачке борбе. Тако је и 27. март као симбол почетка отпора добио једну нову интерпретацију и хронологију.

Прославе којима се обележавао изабрани дан устанка, с печатом оптимизма према скорој будућности после обнове, губиле су на уверљивости у сусрету с политичким и економским кризама, пропламсајима национализма па и сепаратизма. Ратна генерација се биолошки трошила и са забринутошћу пратила урушавање свог ратног напора и дела. Из уста нових политичара све је звучало као истрошен клише уз поруке које су имале више дневнополитички садржај.

Историја као да се поиграла с победницима. Генерације победника из 1945. године поделиће судбину победника из 1918. године. Почело је склањање са сцене и гурање у сенку. Није било више у обичају да се на државној телевизији обележава одлазак истакнутих ветерана, народних хероја, команданата. Њих су се сећали само чланови породица и блиски пријатељи, ратни другови. Затамњен је смисао некадашњег отпора, бунт, инстинкт за победу правде над неправдом. И живима и онда палима наметнута је од деведесетих стигма за комунизам, бољшевички терор и све неуспехе једног времена и система. Објективне околности па и властита сећања постајала су непожељна.

Таквом стању допринело је упорно негирање да се у Југославији повео ослободилачки рат против окупатора и његових домаћих савезника, али и грађански рат између фракција покрета отпора. Нерасветљено, потиснуто, ово питање тињало је испод површине, а када је провалило, као и увек у таквим околностима, одлазило се у крајности. Нерасветљена је остала и политика реторзије и револуционарни терор после ослобођења над политичких противницима, али и стварним сарадницима окупатора. Није било компаративних студија са европским искуствима на тлу ослобођених земаља, али и праксе у окупираној Немачкој после 1945, праксе у Италији после 1943, касније Јапана.

Србија, традиционално бунтовна или „уротничко гнездо”, како су је обележавали аустроугарски државници, а касније Хитлер, јесте имала тај потенцијал отпора. Није се случајно руководство КПЈ одлучило да из Београда 4. јула 1941. позове на устанак. Генерални секретар напустио је Загреб и Хрватску и дошао баш ту, у срце Шумадије. Једнако тако пуковник Михаиловић, који одбија капитулацију и предају, бира исти простор да 13. маја пободе барјак отпора и окупљања.

Млади официри око њега васпитани на традицијама ослободилачких ратова тешко су поднели пораз, желе реванш. Исто је расположење у масама које следе устанички позив КПЈ. Тада, те 1941. године у касно пролеће и лето сви желе исто. Непријатељ ће бити неумољив и према једнима и према другима. За окупатора они су били бандити са два имена. Његови домаћи сарадници прогоне и једне и друге. Жандармерија спречава и пуца и на једне и друге. Тако су разумели своје позвање и дужност чувања реда и „државе”. Пуцали су у мају на Дрини, а 7. јула у Белој Цркви покушали су да спрече агитатора устанка, комунисту Жикицу Јовановића Шпанца. Плануо је хитац који ће обележити тај дан, дан који ће се у Србији славити као дан устанка, дан по коме ће се давати имена улицама, школама, радним организацијама. Много година касније отварало се питање избора овог догађаја као преломног или симбола, насупрот каснијим, масовним августовским или септембарским борбама и успесима који су остварили прву велику ослобођену територију у окупираној Европи.

Историографија је већ поодавно обелоданила да је проглас с позивом на устанак од стране КПЈ био најдиректније инициран директивом Комунистичке интернационале 1. јула и Стаљиновим говором од 3. јула 1941. У том позиву истицало се да је „куцнуо час када су комунисти дужни подићи отворену народну борбу против окупатора”. Тито је то и предвиђао када је 13. маја депешом јавио Москви да ће устанак отпочети оног тренутка када Немачка нападне СССР. У Србији је Покрајински комитет донео своју одлуку о припреми устанка већ 23. јуна, а позив на устанак обзнанио 5. јула.

Пре тог сигнала рат се на просторима источне Херцеговине водио већ од 3. јуна, готово месец дана самоорганизовани народ, његове природне локалне вође и официри, појединци чланови КПЈ избегли из градова стају уз своје сусељане против отвореног усташког терора и истребљења. Народ је у планинским збеговима, а наоружане чете уништавају мање и веће гарнизоне. Ту почињу и први сукоби са италијанским окупатором. У западној Босни, око Санског Моста отпор у више села букнуо је већ око Ђурђевдана, као и касније на „Тромеђи”, где се стварају герилске групе и одреди да заштите народ од погрома. Био је то „пролом”, ако употребимо Ћопићев наслов романа и његов садржај. Борба за очување голог живота.

Аутор: Миле Бјелајац, доктор историјских наука

Извор: ПОЛИТИКА