Ђурђица Драгаш: Коридор мог живота

Прошле су године, стасале генерације које се не сећају рата, које до Бањалуке путују најбржим путем, преко Хрватске. Радујем се због тога, али у име свих нас којима је Коридор заиста био пут живота још једном кажем – хвала онима који су нам га подарили! Нека је вечна слава свима који су на њему заувек остали!

Година 1992., Лика, Република Српска Крајина. Прелепо мајско јутро мирише на расцветале воћке и траву окупану росом. Возимо се добро познатим путем, аутомобил као по навици лагано сече кривине.

Не бринемо о томе да ли ће нам неко доћи у сусрет. Већа је вероватноћа да на овом путу сусретнете неку зверку него аутомобил.

Нема нафте, нема бензина, а на пут се креће само из нужде и кад се за велике паре, „испод руке“, набави неки литар драгоценог горива. Е па, баш та нужда је и нас натерала да „скрпимо“ паре за двадесетак литара бензина и кренемо.

Ја морам да се вратим у Београд пошто ме чекају важне обавезе, оне од којих зависи остатак живота. Морам да завршим средњу школу, положим матуру, упишем факултет. За месец дана напунићу 18 година, али нико сад не мисли о томе…

Документарно играни филм „Коридор 92“ је премијерно приказан на Дан Републике Српске, 9. јануара 2021. на ТВ програму РТРС-а а телевизијска премијера на РТС-у биће у среду 20. јануара у 21 сат, на Првом програму РТС-а.

Требало је да ово буде посебна, најлепша година живота, кад прелазиш у свет одраслих, а још си довољно дете да се радујеш новом дану. Требало је да путујем негде у иностранство на оно чувено и толико ишчекивано матурско путовање, да полажем возачки испит и спремам се за пријемни на факултету.

Требало је да 1992. буде једна лепа и весела година, али ево ме овде, с родитељима и сестром у нашој јединој покретној и непокретној имовини, у старом, верном аутомобилу који нас вози ка војном аеродрому.

Узбуђена сам и помало уплашена пошто ћу први пут сести у авион, али то је сад једини безбедан начин да се вратим у Београд где сам прошле године, као избеглица, отворила ново поглавље свог живота.

Десило се оно што су сви разумни и добронамерни људи одбијали као могућност. Почео је рат у Босни! Пут, којим су током 1991. ка Србији прошле хиљаде избеглица из Хрватске, није више безбедан.

Иако сви и даље не желимо да верујемо да ће бити још горе, страх се увукао међу људе. Свесни су да без сигурне везе са Србијом, Крајини нема опстанка. Милион је питања у ваздуху – како обезбедити храну, гориво, лекове, струју, телефонске везе, како спојити раздвојене породице…

И баш у јеку тог суморног ишчекивања, као да се ништа не дешава, ја сам решила да искористим првомајске празнике, дођем из Београда и, без обзира на радост због поновног сусрета, задам главобољу родитељима.

Авион који, упркос ризику, још увек лети изнад Босне и даје бар неку наду престрављеном народу, сад је једина шанса да избегнем последице своје брзоплете одлуке.

У грозничавом ишчекивању, вешто прикриваном страху и жалу због скорог растанка, стижемо на аеродром. Сунце је сад већ јако и немилосрдо пече на равном, брисаном простору у близини писте на коју би требало ускоро да слети наш „спаситељ“.

Чујем своје срце које ми упорно говори да не идем нигде

Много је људи, расте врућина и напетост, сви покушавају да заузму што бољу позицију иако нас уверавају да постоје спискови и да ће сви који су на њима, ући у авион. Биће још летова, обећавају, али нико у то не верује! Сви би да буду у првом, најсигурнијем!

У том узаврелом гурању, у жучним расправама које повремемо прете да прерасту у сукоб, ја чујем само своје срце које ми упорно говори да не идем нигде, да побегнем са писте која смрди на керозин и вратим се оним расцветалим воћкама…

Бука ми прекида мисли, маса креће, љубим родитеље и сестру и за пар минута сам у авиону. Гурају ме са свих страна, али добро се држим и покушавам да пронађем неко седиште. У тренутку забринуто схватам да га нема.

Страхујем да ће све нас, који стојимо у пролазу, избацити напоље, али то се не дешава. Гурамо се као у градском превозу, држимо рукама за пртљажни простор изнад седишта и схватамо да ћемо тако „летети“ до Београда.

Док збуњено обуздавам страх, кроз главу ми пролазе сцене из филмова. Прелепе стјуардесе које демонстрирају како да вежете појас, уз осмех послужују кафу, пиће и храну, људи који ћаскају и радознало гледају кроз прозор, дечји смех, љубазни глас пилота… Цинично се смешим гледајући овај метеж око себе. Па зар ће ми прва вожња авионом личити на ону свакодневну муку у претрпаним београдским аутобусима?! Баш сам неки баксуз!

Звук авионских мотора прекида жамор и дозивање. Полећемо! Без везивања појасева, безбедносних процедура и обавештења, без капетановог поздрава и осмеха дотераних стјуардеса.

И они што седе и ми који стојимо, уплашено и без гласа, чекамо тренутак да авион достигне потребну висину. Да ли због адреналина или људских тела која су ме готово притискала, тек никад нисам лакше „преживела“ узлетање. Колико је тај тренутак уствари непријатан, гле ироније, схватила сам тек годинама касније кад сам села у авион као сав нормалан свет.

И увек кад путујем авионом сетим се тог лета изнад узавреле Босне и смешим се помало док у удобном седишту везујем појас….

Елем, упркос необичном искуству, вратила сам се оног маја 1992. безбедно у Београд и некако наставила свој живот. Завршила сам средњу, положила матурски испит баш на свој осамнаести рођендан, успела да упишем факултет.

Ипак, моји мали, људски, обични успеси били су у сенци колективне несреће која нас је снашла. Сукоб у БиХ постајао је све опаснији и крвавији, а Крајина и читав западни део Босне остали су одсечени, препуштени сами себи.

Документарно играни филм „Коридор 92“ је премијерно приказан на Дан Републике Српске, 9. јануара 2021. на ТВ програму РТРС-а а телевизијска премијера на РТС-у биће у среду 20. јануара у 21 сат, на Првом програму РТС-а.

Информације које су „пробијале“ блокаду биле су узнемирујуће, трагичне, тужне. Смењивале су се вести о борбама, погинулима, протеранима, несташицама хране, лекова, горива, а онда је стигла и она најтрагичнија. У Бањалуци је, због недостатка кисеоника, умрло 12 беба. Нико није чуо вапаје њихових родитеља. Оне који су нам негде далеко кројили судбину није било брига што се на крају 20. века, у срцу Европе, умире без разлога и смисла.

Ја сам водила свој „рат“, престрављено ослушкујући штуре вести које су стизале из Крајине, са ратишта о којима до јуче нисам ништа знала. Живела сам за телефонске разговоре са родитељима који су постали толико ретки да сам их готово сањала. Били смо болно раздвојени, а моји успеси нису вредели ништа кад их нисам могла поделити с породицом.

Сећам се врло добро тренутка кад смо коначно, после месец-два, успели да се чујемо. Радосно сам им саопштила да сам уписала факултет, а онда ме је расплакало њихово питање – који? Плакала сам зато што ми је било јасно да су то тренуци које смо морали провести заједно, они који се дешавају једном у животу и не вреде исто без подршке људи које волите. Заувек смо пропустили ту прилику!

Али живот иде даље и не мари за наше пропуштене прилике. Трагична судбина бањалучких беба била је тачка пуцања. Свима је било јасно да без копнене везе са Србијом нема опстанка за Србе с оне стране Дрине. И та веза је морала да се успостави, без обзира на све!

Била сам у аутобусу који је међу првима прошао новим „путем живота“

Вести о сукобима у Посавини, о офанзиви од чијег је исхода зависило све, пратила сам без даха, са зебњом, али и надом да ћу ускоро поново видети своју породицу. Нисам много размишљала кад је коначно стигла информација да је Коридор пробијен! Иако сам знала да ћу поново избезумити родитеље, била сам у аутобусу који је међу првима прошао новим „путем живота“!

Сећам се да је био полупразан, необично удобан, с климом и телевизором (што баш и није био стандард тих година и на тој релацији). Сећам се и да, у оној младалачкој лудости, нисам осећала никакав страх док смо тек направљеним макадамом споро напредовали кроз шуму у близини границе са Хрватском.

Трагови тешких борби видели су се на све стране, први пут сам видела куће готово порушене од гранатирања, али моје срце је певало, радујући се сусрету са оним због чега се живи – породицом, познатим људима, местима, мирисима…

Прошли смо безбедно, вероватно несвесни ризика којем смо били изложени, али тако је то у рату. Критеријуми падају далеко испод оних који важе у нормалним временима!

Да није било тако, вероватно не бих толико уживала у наредна два месеца која сам провела у Крајини без струје, купатила, у сталној опасности од гранатирања и страху да ће танана веза са Србијом поново бити прекинута.

Била сам срећна што сам с породицом, додуше с малим закашњењем, прославила пунолетство и упис на факултет. Моји успеси коначно су добили смисао. Радовали смо се малим стварима – торти коју смо успели да направимо без миксера, радију на батерије који нам је био „прозор у свет“, мирису кафе који се, после месеци несташице, коначно ширио кућом. Били смо заједно и једино је то било важно!

Повратак у Београд одлагала сам колико год је то било могуће, али стигао је октобар и морала сам на факултет. У сузама и са претешким торбама, укрцала сам се у препун аутобус. Није нимало личио на онај којим сам стигла и знала сам да ме чека напоран дан. Београд је био далеко, предалеко!

Споро смо напредовали, онако претпани, збијени, у загушљивом аутобусу који је памтио боље дане, али кретали смо се и то је једино било важно. Уз повремене паузе, у сумрак стигосмо до Коридора. Да ли од умора или од стрепње, тек у аутобусу је владала нека сабласна тишина.

„Не може даље, није безбедно“

Немо смо гледали кроз прозоре, нестрпљиво бројећи метре макадама. Само да прођемо што пре! Али, нисмо прошли. Стали смо на барикади коју је поставила војска. Не може даље, није безбедно! То је било једино објашњење које смо добили те тешке, мрачне, посавске ноћи.

Излазили смо, улазили, ослушкивали, покушавали да проценимо колико су далеко детонације које су се повремено чуле. У мраку, међу преплашеним људима, владао је неки чудни мир. Као да нико није смео да изговори оно чега смо се сви бојали. Где смо, на чијој територији, хоћемо ли дочекати јутро?! Сати су били предуги, тешки, али дочекали смо и то јутро које је донело олакшање. Баш онако како смо стали, тако смо и кренули даље, без много објашњења.

Документарно играни филм „Коридор 92“ је премијерно приказан на Дан Републике Српске, 9. јануара 2021. на ТВ програму РТРС-а а телевизијска премијера на РТС-у биће у среду 20. јануара у 21 сат, на Првом програму РТС-а.

На аутобуској станици у Београду чекали су нас избезумљени рођаци. Излазили смо помало посрћући од умора, крвавих очију, обамрли… Вукли смо торбе из којих се ширио непријатан мирис зато што су биле препуне меса, сирева, свега оног што су нам спаковали скоро два дана раније. Нисмо ни ми вероватно много боље мирисали.

Био је 7. октобар и тек касније смо сазнали да су се баш те, „наше“ ноћи, водиле завршне борбе за Коридор. Српске снаге су ушле у Босански Брод, хрватске повукле преко моста на Сави, а „пут живота“ је коначно био безбедан.

Прошла сам Коридором још неколико пута и увек изнова била захвална свима који су се за њега борили, крварили, који су ту заувек остали. Била сам тога болно свесна и оног августа 1995., у тужној колони која се сливала ка Србији.

Прошле су године, стасале генерације које се не сећају рата, које до Бањалуке путују најбржим путем, преко Хрватске. Радујем се због тога, али у име свих нас којима је Коридор заиста био пут живота још једном кажем – хвала онима који су нам га подарили! Нека је вечна слава свима који су на њему заувек остали!

Извор: РТС

Од истог аутора:

“Kости” ударају до кости | Јадовно 1941.

Поносна сам што припадам овом победничком народу | Јадовно …

Не опраштам и не заборављам злочине над српским народом, и то је у реду

Ђурђица Драгаш: Доста је било! | Јадовно 1941.

И Јадран има Плаву гробницу, страшнију од Крфа