Сећање на живот иза бодљикаве жице

Да ли због тога што се окончао капитулацијом, или зато што је трајао свега једанаест дана, Априлски рат је, чини се, прилично скрајнут у српској култури сећања. Оружани „блицкриг” сила Осовине, којем се Југословенска краљевска војска неуспешно супротставила, започео је 6. априла 1941. а завршен је већ 17. априла, окупацијом Краљевине Југославије и одвођењем њених војника у заробљеништво.

Будући да се ове  године навршава осам деценија од Априлског рата, „Политика” отпочиње серијал с намером да на основу историјских сведочанстава подсети на неке од бранилаца отаџбине. Започећемо га причом о Моши Мевораху, београдском Јеврејину чијим ће цртежима насталим у немачком заробљеништву 1941–1945 бити илустровани ови текстови.

Како би прекратио дане заточеништва у Офлагу XIII-Б и Оснабрику, Моша А. Меворах (1890–1982), тадашњи потпуковник поражене Југословенске краљевске војске, почео је да црта портрете својих ратних другова. Није ни слутио да ће на тај начин оставити вредно историјско сведочанство о заробљеницима који су после Априлског рата и слома Краљевине Југославије допали немачког заробљеништва. Уједно, његови реалистички цртежи одају и причу о свестраности овог ерудите, ствараоца и ратника.

Моша А. Меворах рођен је у Београду, где се школовао и студирао права. Упоредо је учио да слика, најпре код сликара Михаила Петровића, а потом и на Техничкој високој школи у Бечу, где је похађао и Експортну академију. Између два светска рата радио је као трговачки заступник, истовремено се бавећи цртањем, музиком и ангажманом у јеврејској заједници у Србији. Из његовог брака са супругом Видом изродиле су се ћерке Естер и Луци.

Поврх свега, у војној служби је провео безмало четири деценије – од 1912. до пресељења у Израел 1949. године. Учествовао је у оба балканска и светска рата. У Првом светском рату се, између осталог, у униформи српске војске борио око Београда и на Солунском фронту и повлачио се кроз Албанију. Овај Јеврејин који је бранио Србију добио је споменице за ратове 1912. против Турске и 1913. против Бугарске, албанску споменицу и златну медаљу за ревносну службу.

О свему овоме дознајемо из аутобиографских бележака Моше Мевораха, у којима он наводи да га је у освит Априлског рата 1941. Коњичка команда упутила у штаб Врховне команде на расположење Југословенској краљевској војсци. Капитулација га је затекла у униформи, на Палама, изнад Сарајева. Потом је одведен у немачко заробљеништво где је провео четири године, до ослобођења 5. фебруара 1945. Преживео је захваљујући одредби треће Женевске конвенције о поступању са ратним војним заробљеницима.

„У Немачкој смо се укрцали у воз 20. фебруара (1945). Овај транспорт приспео је у Београд 20. марта 1945. где сам се вратио својој породици, која је провела четири године у избеглиштву у Албанији, а вратила се у Београд два месеца пре мене”, забележио је Меворах.

Нажалост, Мошин отац Аврам Меворах није доживео крај рата. У родном Београду су га 1943. нацисти усмртили отровним гасом, за време преноса из Болнице трговачке омладине у којој је лежао болестан. Иначе, Мошина мајка Естер је преминула још пре рата 1935. године.

Моша Меворах је 1947. преведен у армију новонастале социјалистичке Југославије у чин резервног коњичког потпуковника. Почео је да ради портрете и цртеже за Државно издавачко предузеће „Дизјуг”. Портретисао је и Иву Андрића и Петра Коњовића, а цртеже је излагао у Павиљону „Цвијета Зузорић”. Затим се 1949. сели у Израел с породицом, где наставља да се бави илустрацијом и сликањем. Тамо је и преминуо, 1982. у Рамат Гану.

Највећи део од преко 600 портрета својих ратних другова које је Моша Меворах нацртао у заробљеништву послат је њиховим породицама. Изузетак је 19 цртежа и један аутопортрет који се чувају у Јеврејском историјском музеју у Београду.

Извор: ПОЛИТИКА