Драган Поповић: Ревизионизам Срђе Трифковића или о броју страдалих Срба у Јасеновцу

Реаговање поводом публиковања “научне“ полемике Срђе Трифковића у часопису Историја 20. века. Прилог је објављен на енглеском језику, а под насловом: “Усташки злочини, српске жртве, бројеви и политика: ка рационалној расправи“(Ustaša crimes, Serbian victims, numbers and politics; toward rational debate, br.1.2020, 203-222).

         Oд почетка текуће године српски, медијски простор, преплављен је ревизионистичким текстовима којима се на ненаучан и тендециозан начин прекраја историја двадесетог века и разара култура сећања. Реч је превасходно о српским ревизионистима који својим текстовима у историографији и публицистици сизифовски покушавају да „демистификују“ и „расветле“ скоро заборављени Геноцид који је извршен над Србима током Другог светског рата, на простору дезинтегрисане Краљевине Југославије, а посебно на територији марионетске Независне Државе Хрватске.

         После критичког приказа минијатурне студије, “дежурног патриоте“ С.Трифковића објавићемо сукцесивно, у наредном периоду, осврте на погубне, сепаратне текстове и „стручне“ радове водећих српских ревизиониста.

С. Т  Р  И  Ф  К  О  В  И  Ћ   И   Ј  А  С  Е  Н  О  В  А  Ц

         Годинама политиколог и историчар С.Трифковић објављује стручне и публицистичке радове из сфере друштвених наука, а од 2019.године интензивно трага за „енигматским“ бројем страдалих Срба у Јасеновцу. На промоцији књиге Д.Никодијевића “Јасеновац између броја и жртве“ (МЖГ, 2019) одржаној у Народној библиотеци Србије (21.10.2019), Трифковић је у свом коментару нагласио да су „усташе побиле око 300 хиљада српских цивила. Нешто преко трећине тог броја је испрва убијено у логорима за уништење Госпић – Јадовно -Паг, а касније у Јасеновцу – Стара Градишка“.

Дакле, наставио је Трифковић „једна шестина Срба који су живели на територији НДХ, у време њеног проглашења, побијена је само због свог идентитета и вере“. Нажалост, ова нетачна и ненаучна елаборација није му била довољна. Ненадано, наставак излагања усмерио је према српским националистима малициозним освртом да ће „наведени подаци бити повод за гнев великих Срба којима је то мало“. Уосталом, зар српско страдање у НДХ „није већ довољно страшан злочин и без нумеролошке грандоманије, која руши кредибилитет српске стране“ упитао је “брижно“ зачуђени Трифковић?!

         Трифковић се није зауставио на горе изнетим опсервацијама. У часопису Историја 20. века (ИСИ, Бг. 2020), у коме је забрањено штампање ћириличних текстова, покушао је критичким освртом на познате случајеве страдања током двадесетог века да нас, на посредан начин, приближи нумеролошкој проблематици Јасеновца.

         После десетак уводних страна с правом смо очекивали да Трифковић изнесе нека нова сазнања и чињенице о страдању Срба у НДХ. Уместо својих понудио је резултате истраживања: Д. Никодијевића, Б. Кочовића, В. Жерјавића, Д. Цветковића, С. Голдштајна… Тако је на крају сизифовског, “истраживачког“ посртања настала једна крајње дискутабилна и лоша компилација!

         Трифковић је у својој елаборацији пошао од процене југословенског, Савезног завода за статистику да је апроксимативно, од 1941 -1945. године, “1.100.000 југословенских грађана погинуло током рата“ (ч.с.211), а од укупног броја усташки режим је усмртио око 300.000 српских цивила“ (ч.с.211). Без нужне истраживачке аргументације Трифковић је пронашао да је у Јасеновцу „страдало око 130.000 заточеника, од којих су две трећине били Срби“ (ч.с.222). На крају је гневно закључио да тврдње квазиисторичара „да је у Јасеновцу убијено 700-800 хиљада лица и преко  милион у НДХ морају бити дискредитоване“ (ч.с.222). Сем тога, те,“преувеличане бројеве не бисмо смели да претварамо у митове“, јер у „крајњој истанци, они увек највише штете онима који су их измислили“ (с.222)!

Б  Р  О  Ј   С  Т  Р  А  Д  А  Л  И  Х   С  Р  Б  А   У   НДХ

         Расправе о ратним губицима током Другог светског рата трају преко седам деценија. Када процењујемо ратне жртве, већина историчара и аналитичара сматра да Независној Држави Хрватској припада страдални и геноцидни примат!

         Приликом прекрајања података о броју страдалих у НДХ, а посебно у Јасеновцу, српски и хрватски ревизионисти, по правилу, увек умањују број присутних Срба у НДХ(1941), као и укупан број становника који су живели у држави хрватских усташа.Трећа одлика историографског ревизионизма односи се на безочно манипулисање статистичким стопама раста становништва. То се посебно односи на факторе природног прираштаја од 1941, до првог послератног пописа становништва Југославије одржаног 1948.године.

         У претходном тексту назначили смо да је Трифковић навео само податак о 1.900.000 Срба који су живели у НДХ. За разлику од њега истраживачи из МЖГ, а посебно историчар Д. Цветковић годинама се ослањају на непоуздане процене Немаца из маја 1941. године да је у НДХ живело 6.285.000 становника и урачунат број од 1.925.000 (30,63%) Срба. Б. Кочовић је у својој књизи „Жртве другог светског рата у Југославији“ штампаној, претходно, у Лондону 1985. године, а затим у Сарајеву (Светлост, 1990,201) објавио статистичке показатеље демографских истраживања.

Изнео је податак да је у НДХ живело 6.610.000 лица, а 1.966.000 Срба. С друге стране, В.Жерјавић, Хрват, Кочовићев епигон, у студији: „Губици становништва Југославије у Другом светском рату“ (Загреб, 1989,192) упознаје јавност да је у НДХ живело 6.605.000 (с.80) лица, а Срба 1.934.000 (с.38). И на крају дужни смо да укажемо и на процене СПЦ садржане у Извештају Св. Синода из 1947.године. У њему се наводи да је у НДХ живело укупно око 7.000.000 становника, а у осам епархија егзистирало је и 2.403.988 Срба.

         Видимо да између појединих статистичких показатеља постоји велика диспропорција. Посебно је видљива разлика између најниже Трифковићеве и процене СПЦ о броју Срба који су живели у НДХ (око 500.000). Поједини истраживачи сматрају да су статистички показатељи СПЦ предимензионирани. Наравно да нису у праву зато што се подаци садржани у Извештају односе на укупан број становника НДХ укључујући и Срем. Источни Срем је од 10.октобра 1941. године ушао у састав Павелићеве државе и зато се популација Срема и број Срба који су живели у њему морају узети у обзир приликом статистичких прорачуна страдалих у НДХ. Према резултатима пописа из 1931. године у Срему је живело 316.144 лица и 187.161 Срба. Ако се примене, ниске, десетогодишље стопе раста од 8-10% онда би укупан број становника Срема, на почетку 1941 .године варирао у распону од 340-350.000, а Срба од 200-210.000.

Ако на Кочовићеве и Жерјавићеве резултате применимо статистичке податке за Срем онда би укупан број становника у НДХ износио 6.950.000 по Кочовићу и 6.945.000 по Жерјавићу, на почетку 1941. Број Срба, у складу са Кочовићевим прорачунима износио би минимално 2.171.000, а по Жерјавићевим 2.139.000. Сигурни смо да би применом оваквог методолошког поступка укупан број становника НДХ по Кочовићевим прорачунима био скоро идентичaн са подацима СПЦ. Разлике, као што запажамо, око броја Срба биле би нешто веће од 200.000.

Сматрамо да приликом истраживања Геноцида у НДХ могу бити релевантни само они подаци који узимају у обзир бројно стање Срба у распону од 2.200.000 до 2.400.000, а укупан број становника око 7.000.000. Немачке процене, такође, не узимају у обзир популацију Срема и зато не могу бити релевантне, у озбиљнијим истраживачким подухватима.

         Зашто су сви наведени статистички показатељи битни? Они имају суштински значај зато што се, рецимо, од претпостављеног броја Срба који су живели у НДХ, увећаног за прихваћену стопу раста до 1948. одузимају бројчани подаци  пописа из 1948.године. Израчунате разлике постају показатељи увећања или умањења становника и основа за израчунавање броја страдалих током рата.

С  Т  В  А  Р  Н  Е   Ж  Р  Т  В  Е

         У истраживањима, где се утврђују стварни губици, увек се полази од демографских губитака. Пошто Трифковић није наводио параметре демографских губитака систематизоваћемо само оне статистичке параметре о стварним жртвама рата у НДХ (1941-45).

         Дуго времена после рата, као резултат статистичког прорачуна В.Вучковића, фигурирала је цифра од 1.706.000 страдалих у Другом светском рату, на простору дезинтегрисане Краљевине Југославије. После штампања Кочовићеве студије 1985, у Лондону, исте године, математичар, В.Вучковић је објавио у Нашој речи (368/1985) критички осврт на Кочовићев истраживачки рад. У контрадикторној елаборацији, без образложења методолошког приступа, подсетио је јавност да је „у многоме одговоран“ за „порекло званичног броја“, који, у суштини, представља „демографски губитак од 1.700.000 душа“.

После назначеног, официјелног броја страдалих из 1947, утврђеног за Репарациону комисију, државне институције нису истраживале и евидентирале ратне жртве у Југославији. Тек,од педесетих година прошлог века познати демографи и статистичари износе своје процене о стварним жртвама у границама Друге Југославије: Д.Тасић (1.400.000), Д. Вогелник (од 1.814.000 до 2.139.000), И. Лах (1.000.000), Р. Петровић (1.450.000), Б. Кочовић (1.014.000), В. Жерјавић (1.027.000), Ж. Ђорђевић (1.838.000)…

         Прва истраживања страдалих жртава у НДХ вршена су непосредно, после завршетка Другог светског рата. Наиме,Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача 1946. године дошла је до сазнања да је у Јасеновцу страдало 500-600.000 заточеника, уз примедбу, да се, „никада неће моћи утврдити тачан број жртава“. Касније, у Енциклопедији Југославије проналазимо податак да „број јасеновачких жртава премашује 700.000 (Загреб, 1960.596). Скоро идентични подаци налазе се у Општој енциклопедији и у Лексикону НОР-а и револуције Југославије 1941-1945.

         Данашње, официјелне институције, наводе различите показатеље страдалих у јасеновачком комплексу. Спомен – подручје Јасеновац износи резултате досадашњег, поименичног пописа од 83.145 жртава, а Музеј жртава геноцида апроксимативан број од око 90.000 страдалих. Спомен-подручје Доња Градина наводи да је у Градини убијено преко 360.000 лица, а А. Милетић у својој петој књизи : “Концентрациони логор Јасеновац V. Убијени у концентрационом логору Јасеновац  1941-1945 (Гамбит, Јагодина. 2011) прецизира да укупан број страдалих износи, минимум 146.248 лица.

         Једна  велика група историчара и истраживача Геноцида над Србима у НДХ попут: В. Дедијера, С. Живановића, М. Булајића, Г. Грајфа, П .Драгића -Кијука, С. Кризмана… сматра да је у НДХ страдало преко милион лица, а у Јасеновцу, минимум 700.000 заточеника. Међутим, постоји и једна велика скупина ревизиониста који знатно умањују број страдалих. Међу њима се налазе и Трифковићеви узори са агенде приказаних референци. Један од водећих, историчар МЖГ Д. Цветковић у сепарату: “Геостатистичка анализа људских губитака у концентрационом логору Јасеновац“ (Историја 20. века ,1/2019), на основу базе података – “Жртве рата 1941-1945“ сумира прорачуне и наводи да је међу страдалим цивилима у НДХ (између 499.000 и 530.000) било 66,48% Срба (331.735 до 352.344), 10,20% Хрвата (50.898 до 54.060), 7,74% Муслимана (38.772 до 41.181), 5,83% Јевреја (29.092 до 30.8499, 4,86% Рома (24.251 до 25.758), 1,26% осталих националности (6.287 до  6.678) и 3,6о% неутврђених националности (17.964 до 19.080, с.99).

Према његовим истраживањима у Јасеновцу је страдало од 122.279 до 130.120 заточеника, а на другим местима 376.721 – 399.880 лица (с.73). Кочовић је прорачунао да је у НДХ број страдалих био 613.000, а Жерјавић 587.ооо. Он је прецизирао да је број страдалих Срба износио 334.000, а Жерјавић 295.000. Они се нису бавили анализом страдалих у Јасеновцу, али се слажу да је тај број далеко мањи од 700.000.

         Из приказаних података видимо да су Трифковићеве процене о броју страдалих Срба (300.000) у НДХ најприближније Жерјавићевим, а када су у питању убијени у Јасеновцу онда су његове тврдње, да је страдало 130.000 заточеника, скоро идентичне са Цветковићевим прорачунима.

РЕВИЗИЈА  ПОПИСА  СТРАДАЛИХ  ИЗ 1964 – ЖРТВЕ РАТА 1941-1945

         После Другог светског рата, 1964. године држава је спровела попис ратних жртава на територији Друге Југославије.Делимичним пописом -“Жртве рата 1941-1945“ је „ утврђено  да је на територији Jугославије страдало 597.323 особе од којих је 134.464 страдало у интернацији (22,51%). После првобитне ревизиjе у Савезном заводу за статистику, од 2003, ревизија именика страдалих спроводи се у Музеју жртава геноцида.

Музеј је објавио други, ревизиони број од 657.101 страдалих у Југославији од који је било Срба и Црногораца (411.118), Хрвата (80.980), Јевреја(52.511), Словенаца(41.3539), Муслимана (34.698), Maђaрa  (2.304), Рома (10.924), Македонаца (6718), Албанаца (3.257), Словака (1.082), Турака (685), осталих (11.471). Ако се узме у обзир „прихваћена“ процена СЗС од 1.100.000 страдалих, у току четворогодишњег рата, онда се може констатовати да је ревизијом МЖГ обухваћено 60% страдалих.

         На крају, навешћемо важне, рашчлањене статистичке показатеље по Кочовићевим и Жерјавићевим прорачунима за стварне жртве Срба, Муслимана и Хрвата у НДХ. Кочовић износи табеларне податке (с.172) да је у Хрватској страдало Срба (125.000), Хрвата(124.000), а у БиХ Срба (209.000), Хрвата(79.000) и Муслимана (75.000). Жерјавићеве процене су следеће; у Хрватској је страдало Срба (131.000), Хрвата (106.000), Муслимана (2,000), а у БиХ Срба (164.000), Хрвата (64.000) и Муслимана (75.000).

         Из приказаног пописа МЖГ можемо утврдити да је  међу 660.000 (апроксимативна цифра) пописаних жртава било 415.000 Срба и Црногораца (укључен је и број од око 4.000 страдалих из категорије „остали“). У попису проналазимо и да је око 300.000 Срба страдало у НДХ. Поређењем, горе изнетих података, примећујемо да је број страдалих Срба нешто већи од Жерјавићеве (295.000), а незнетно мањи од Кочовићеве процене (334.000). Нема сумње да између ових показатеља постоји битна разлика. Кочовићеве и Жерјавићеве процене о губицима Срба у НДХ утврђене су у односу на укупан број од преко милион страдалих у току рата.

Међутим, број српских губитака, из пописа, установљен је на основу анализе узорка од 60% пописаних жртава рата.Те разлике су још уочљивије када се ради о Хрватима и Муслиманима. У попису из 1964. евидентирано је 80.980 страдалих Хрвата и 34.698 Муслимана. Кочовић процењује да је укупан број страдалих Хрвата, у границама Друге Југославије био 207.000, а Муслимана 86000 (с.82.). Жерјавић, са своје стране, тврди да је на истом простору страдало 192.000 Хрвата и 103.000 Муслимана (с.73). Сабирањем наведених цифара укупан број страдалих Хрвата и Муслимана по Кочовићевим прорачунима износи 293.000, а по Жерјавићевим 295.000.

Видимо да су њихове, скоро, идентичне, преувеличане процене о приближно 300.000 страдалих Хрвата и Муслимана у Југославији, у директној супротности са резултатима пописа из 1964. Узимајући у обзир статистичке законитости раста и под условом да се попише 1.100.000 ратних жртава број страдалих Хрвата не би премашио цифру од 90 – 100.000, а Муслимана од 40 -50.000 страдалих.

Из приказане, кратке анализе, можемо да закључимо да су Кочовић и Жерјавић злонамерно увећали број страдалих Хрвата и Муслимана за 100%, а истовремено су умањили број српских жртава. Ова констатација се може лако потврдити на основу, претходно, наведених цивилних губитака у НДХ (499 – 530.000), где се број страдалих хрватских цивила креће у распону од 51.000 до 53.000 (10,28%).

Разлика између стварних и цивилних жртава износи 30.000 и она може бити увећана, као што је већ истакнуто, за још 10 – 20.000 жртава. Уосталом, да ли је логично, да поред Јасеновца и Јадовна број страдалих Срба и Хрвата у Хрватској, као што тврди Кочовић, буде скоро идентичан?!

         Показали смо на драстичним примерима како су Кочовић и Жерјавић увећавали стварне жртве Хрвата и Муслимана. У недавној расправи о страдалим лицима у Другом светском рату, Н. Милованчев је на експлицитан начин указао на манипулације са бројем страдалих Словенаца. То исто важи и за Роме.

Пописом из 1964. утврђен је број од 10.924 страдалих Рома. У табеларном приказу цивилних жртава у НДХ, као што је већ истакнуто, Цветковић наводи измишљени број страдалих Рома (24.251 – 25.758). Број цивилних жртава рата је увек мањи од стварних жртава. У конкретном случају видимо да је неоправдано увећан број цивилних жртава Рома за преко 100%.

Не тврдимо да број страдалих Рома није био већи, већ сматрамо да Цветковићев прорачун није могућ на основу пописа стварних жртава из 1964.године.

         Главни задатак истраживача је да сумира и објави добијене резултате. У Кочовићевој номенклатури, табеларно сажетој, приказано је 18 стварно страдалих народа и припадника етничких групација, 7 више него у попису из 1964. Међутим, ако упоредимо добијене резултате видећемо да је Кочовић пронашао да је на територији Југославије страдало, чак 5.ооо Руса, 4.000 Чеха, 2.000 Пољака… , који се, у попису, уопште не појављују (с.172, п.33).

Сличне примере, уз низ других, Кочовићевих и Жерјавићевих измишљотина приказаћемо у неком од наредних осврта. 

Т Р И Ф К О В И Ћ Е В   Р Е В И З И О Н И З А М

Тешко је,са ове историјске дистанце,говорити о извршеном Геноциду над Србима у НДХ зато што је неистражен и делимично заборављен. Следеће, 2021.године се обележава 80. годишњица оснивања Јасеновца, а Србија још увек није подигла националне Меморијале у Београду и Д .Градини.

Такође, протеклих деценија, није постојала политичка воља да се формира Институт геноцида као научна база за реализацију озбиљних истраживачких пројеката. Зачуђујуће звучи да официјелне институције, укључујући и САНУ, нису успеле да објаве Енциклопедију геноцида, Атлас геноцида, или репрезентативну, илустровану монографију која би се делила научним и културним установама широм света.

Јасеновачки великомученици, нажалост, препуштени су забораву, а за разарање културе сећања поред, дугогодишње, неодговорне националне политике, највећу могућу одговорност сносе српске интелектуалне елите!

         Показали смо, на бројним примерима, како су статистички прорачуни појединих истраживача непоуздани и често погрешни. Уосталом, тешко је вршити процене о размерама страдања у „Аушвицу Балкана“ када се зна да је јасеновачки комплекс од преко 200 квадратних километара, до данас, остао неистражен, без сачуване логорске архиве и свеобухватног Именика страдалих заточеника.

         Када су Јевреји, 1953. године основали Јад Вашем на Брду сећања (Хар Ха-зикорон), изнад Јерусалима, основна идеја, поред истраживања страдања сопственог народа и очувања сећања била је да се дехуманизоване жртве које су стигматизоване логорским бројевима поново „оживе“ исписивањем њихових имена на националној Вертикали страдања, у вечној Дворани сећања.

После неколико деценија сазревања и кристалисања научно-истраживачки рад, међународна едука-ција младих  и комплексна афирмација културе сећања заузимају ексклузивно место међу бројним приоритетима меморијалног центра.

         За разлику од јеврејских историчара који имају свеобухватан историографски приступ, српски ревизионисти симплификују феномен Геноцида сводећи га на пуко пребројавање страдалих. Јеврејски нобеловац, Е. Визел који није био наклоњен Србима, у време грађанских ратова, деведесетих година прошлог века прецизирао је ,а и ми се можемо сложити са њим, да „погађање о броју жртава геноцида представља злочин“!

Не може се „заокругљивањем“ цифара и преписивањем застарелих и нетачних статистичких показатеља утврдити истина о страдању Срба у НДХ, а посебно у Јасеновцу.

         Трифковићев научни допринос је веома скроман, а један од разлога је и коришћена литература (преко 30 референци). Он је покушао да истражује страдање Срба у НДХ без стручног ослонца на дела: В. Новака, А. Милетића (к.5), Н. Николића, В. Дедијера, С. Аврамов, Е. Бергера, Б. Данона, М. Булајића, Ђ. Милише, Ј.Алмулија (к.5)… Међутим,заборавио је ове великане, али не и цитираног, немачког ревизионисту А. Корба који упорно негира почињени Геноцид над Србима у НДХ.

Засметала му је монументална монографија Г. Грајфа у којој је написана изванредна компарација између „индустријског“ и „ритуалног“, садистичког злочина, али прећуткује хрватске ревизионисте који перманентно тврде да је Јасеновац био сабирни, односно радни логор.

Поменуо је и публицистички рад Д. Никодијевића који је први пут, у српској историографији, покушао да коришћењем секундарних извора утврди број страдалих заточеника у Јасеновцу.

Када све наведене пропусте и грешке имамо у виду не смемо бити изненађени што „научна“ критика С.Трифковића представља неоригиналну, памфлетску компилацију!

Од истог аутора:

Драган Поповић: Старо сајмиште је симбол свеопштег страдања …

Зар Срби и Роми нису страдали на Старом сајмишту?