Након договора њемачких и хрватских нациста /усташа/, почео је прогон Срба из Славоније, из бјеловарског краја, Мославине, Загреба, Подравине и са Баније…
Приредио: Ненад ТАДИЋ
Нацистичка Њемачка и власти усташке Независне Државе Хрватске /НДХ/, на састанку у Загребу 4. јуна 1941. године, договориле су исељавање /односно протјеривање/ у Србију око 200.000 Срба.
Протјеривање српског становништва са подручја данашње Хрватске /без БиХ, која је такође била дио НДХ/ био је један од сегмената коначног рјешења „српског питања“, а друга два начина биле су ликвидације људи и масовна покрштавања.
Према демографским књигама и налазима историчара Владимира Жерјавића, Срби су у НДХ чинили мало више од четвртине становништва – према службеним подацима из 1941. било их је 1.848.000 од укупно 6.966.729 становника или 26,5 одсто.
У усташку НДХ Хитлер је уврстио и подручје БиХ у коме је тада живјело око милион Срба, те дио Далмације и неке дијелове Србије /у Војводини/.
Муслимане су усташке власти сматрале – Хрватима и за њих је важио израз „хрватско цвијеће“.
У НДХ је 1941. године било 52,93 одсто римокатолика, православних је било 31,99 одсто /1.809.613/, муслимана 12,78 одсто…
Према идеологији усташа, истребљење Срба и Јевреја требало је да омогући Хрватима /и муслиманима као „дијелу Хрвата“/ додатни животни простор.
Истребљивање Јевреја био је дио расних закона нациста, а „српско питање“ су посебно форсирале усташе.
Након договора њемачких и хрватских нациста /усташа/, почео је прогон Срба из Славоније, бјеловарског краја, Мославине, Загреба, Подравине и са Баније.
Многи од њих су протјерани /или како је наводила усташка власт „исељавани“/путем сабирних логора из Хрватске између јула и новембра 1941. године.
Протјеривања Срба су као „законски основ“ имала одредбе донесене одмах у априлу 1941. године по доласку усташа на власт.
У њима је стајало да се „свако ко на било који начин повриједи или је повриједио част и животне интересе хрватског народа или било на који начин угрозио опстанак НДХ или државне власти, па макар дјело остало само у
покушају, има сматрати `кривцем злочина велеиздаје`, а казна је смрт“.
Донесена је „Законска одредба о прелазу са једне вјере на другу“ –
њом се одређеним категоријама српског становништва у НДХ омогућавао прелаз вјерника из једне вјерске заједнице у другу вјерску заједницу /из православне у римокатоличку односно гркокатоличку/.
Забрањене су све српске школе, укинута ћирилица…
Масовни организовани изгон Срба из НДХ вршен је свуда на подручју данашње Хрватске, а посебно у граду Загребу у коме је, према попису из 1931. било 13.279 православних Срба, а међу њима доста богатих и друштвено виђенијих особа.
Срби и Јевреји протјеривани су из сјеверних дијелова града Загреба – тако је један дио Срба исељен из бољих дијелова града у сиромашније дијелове.
Усташе су имале пописе Срба чак и по занимањима – тако су на мети били Срби љекари у Загребу, Срби адвокати, банкари, трговци…
Усташко руководство било је изузетно заинтересовано, у оквиру своје политике према Србима, да из НДХ буде исељено што је могуће више Срба – наводи се и у радовима историчара Филипа Шкиљана.
Будући да усташе нису бирале средства у постизању тог циља, терор над Србима у НДХ, у сегменту исељавања/протјеривања имао је најразличитије облике, а многи Срби су под терором и сами почели да бјеже у Србију.
Извор: СРНА