Музеј у Самошу код Ковачице чува вредну, а мало познату заоставштину Владимира Фијата, хероја Великог рата. Због селидби и небриге, збирка остала без дела Тицијана, Модиљанија, Дирера
Трговац, добротвор, добровољац-солунац, носилац Златне Карађорђеве звезде са мачевима, Крста светог Ђорђа и Обилићеве медаље и службеник у двору краља Александра. Уз то, и колекционар који је свом родном Самошу, код Ковачице, оставио врло вредан легат са делима Дирера, Тицијана, Модиљанија, Паје Јовановића, Марка Мурата, Лукијана Бибића, као и колекцију фотографија српске војске у Првом светском рату.
Ово је само зрно импресивне биографије Владимира Фијата, хероја и патриоте, за кога данас у Србији мало ко зна. Осим Самошана и уметника, на помен његовог имена с посебном пажњом, нажалост, највише реагују они што вредним уметничким делима тргују на црном тржишту.
Јер, од око 300 слика, гипсаних фигура и рељефа, које је дародавац предао легату, данас их је у Музеју „Владимир Фијат“ у Самошу, једва стотинак. Од непроцењиво вредних дела славних светских сликара нема ни трага, а од 760 фотографија из Великог рата остале су само 64.
– Отварању музеја, у земљорадничкој задрузи, крајем новембра 1957, присуствовао је и сам Фијат – прича нам Јелена Трајковић, директор Музеја. – Тада су била изложена 273 експоната, а најстарији мештани сећају се да је то био културни догађај какав Самош до тада није имао.
Но, већ после годину-две, музеј је, нажалост, расформиран. Збирка је неколико пута мењала локације, чак је била забачена и у ходнику задруге… Од почетка шездесетих до краја осамдесетих година минулог века, из првобитне збирке нестали су експонати непроцењиве вредности попут дела Дирера, Тицијана, Модиљанија… Штавише, нестао је и оригинални списак свих експоната које је Фијат предао легату. Али и тако оскрнављена, ова збирка је и даље импресивна.
Тек октобра 1988. остатак збирке је, по речима наше саговорнице, пренет у Ватрогасни дом и делимично саниран, а дела су пописана и начињен је нови списак са укупно 98 дела.
– У Ватрогасном дому, остатак збирке био је до 1995, када је поново пресељен у просторије Месне заједнице – казује Трајковићева. – Тек после 46 година, новембра 2003, остатак легата Владимира Фијата, великог српског добротвора и дародавца, добија одговарајући простор у ком се и данас налази.
Нека дела су рестаурирана, нека су на рестаурацији, а поносни смо и што су нека дела и фотографије тренутно позајмили за изложбу у Музеју Војводине. Заиста се искрено и свим снагама трудимо да експонате који су нам преостали сачувамо и рестаурирамо, јер је то наша дужност према Владимиру Фијату, Самошу и Србији. А, из онога што знамо о животу Владимира Фијата сигурно је да су га обележили љубав према отаџбини и уметности.
Да Србија не заборави човека који је чинио велика дела и у рату и у миру, потрудио се и Милован Лукић, библиотекар и писац из Панчева. Прошле године приредио је и објавио Фијатов рукопис „Сећања“ и назвао га „Владимир Фијат – Овејани Србин, Велики рат у сећањима добровољца из Баната“.
– Почаствован сам што сам дошао до таквог рукописа, о једном таквом див јунаку ког је његов народ, нажалост, готово заборавио – каже Лукић. – Имао сам привилегију и част да радим на овом рукопису који је светлост дана угледао баш у годинама јубилеја, када се сећамо славних дела нашег народа учињених од 1914. до 1918.
Надам се да сам бар мало допринео да живот и дело Владимира Фијата „изведем“ на светлост дана. Не смемо дозволити да заборав прекрије такве хероје, прекаљене ратнике Великог рата, носиоце највећих одликовања Краљевине Србије, родољубе и, надасве, добротворе.
Частан живот Владимира Фијата завршио се тужно, 16. марта 1959. године, у вршачкој душевној болници – прича Лукић. – Није имао родбину и никог ко би га сахранио у родном Самошу, па је вероватно у банатску земљу положен о трошку државе, негде у Вршцу. Најтужније је што његово гробно место, засад, није познато, а врло је вероватно да га нико није ни тражио. Последњих година трагамо за њим. Барем толико морамо учинити.
БРИЉИРАО У СВОЈОЈ УЛОЗИ
МИЛОВАН Лукић нас подсећа и на Фијатове мисли записане у бележницу 1954. године: „Стара је констатација да смо сви ми глумци на позорници света – сваки своје врсте. Неко одигра улогу бриљантно, неко трагично, неко вечито статира, а појединци су шепртље од рођења до спуштања завесе.“
– У својој улози Владимир Фијат је бриљирао, а ми смо га после спуштања завесе живота заборавили. Али, истина увек нађе пут да изађе на видело, опомене нас и просветли, и укаже прави пут – каже Лукић.
ОРДЕН И КРАЉЕВ УКАЗ
У првобитној поставци Музеја била су изложена сва три ордена Владимира Фијата из Великог рата, а сада је ту само Орден „Крст Светог Ђорђа“ – казује Јелена Трајковић. – Чувамо и указ краља Александра, којим Фијата одликује војничком Златном Карађорђевом звездом са мачевима. Њу је добило свега 3.417 војника. Када то знамо, јасно је какав је јунак у рату био.
Аутор: Ј. МАТИЈЕВИЋ
Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ