UBILE IH NATO BOMBE: Nikola sahranjen na sedamnaesti rođendan, sa sestrom Marijom i bakom Smiljanom počiva u istom kovčegu

Dragiša (62) i Zorica (57) Petrović iz Gračanice žive samo da bi se sećali dvoje dece nastradale u Nato bombardovnju autobusa Niš-ekspresa 1. maja u Lužanu kod Podujeva

Deca Petrovića, Nikola (17) i dve godine mlađa Marija, kao i njihova baka Smiljana (65), poginuli kada je Nato bomba pogodila autobus koji je saobraćao na relaciji Niš-Priština. Vraćali su iz Prokuplja, gde su bili u gostima.

Nikola je za koji dan trebalo da proslavi sedmnaseti rođendan. Ali tog 1. maja 1999. godine, sa bakom i sestrom nije stigao u Gračanicu. Pogodile su ih Nato bombe koje su gađale autobus „Niš ekspresa“ u Lužanu kod Podujeva.

Zorica (57) i Dragiša (62) Petrović iz Gračanice žive samo da bi obišli grob svoje dece i njihove bake. Svi su sahranjeni u istom kovčegu na groblju u Gračanici, nedaleko od doma Petrovića. Zato Zorica i Dragiša dane provode u sećanju na njih. Uglavnom u samoći doma, nedaleko od centra Gračanice, gde ih u proteklih dvadeset godina, kako kažu osim novinara, niko nije posetio.

– Niko od domaćih niti međunarodnih zvaničnika barem da kaže da im je žao. Što su njihova deca tek na pragu života postradala u bezumnoj agresiji. Što su se našla u autobusu na relaciji Niš-Priština u kojem je pored običnih putnika, Srba i Albanaca bilo i nekoliko vojnika. I postradali su svi putnici. Daleko više Albanaca jer je autobus posle Niša, Prokuplja i Kuršumlije, svratio i na stanicu u Podujevu.

– Naši su dolazili iz Prokuplja gde sam imao dva brata i ujaka koji su izbegli sa Kosmeta. Bili su u gostima,a Nikola je jedva čekao povratak kući. Iako su ih rođaci zadržavali da ostanu još koji dan, baš zbog Nato bombi koje su „padale“ svuda na deonici oko Kuršumlije i Merdara, Nikola je bio nestrpljiv da dođu kući. Radovao se rođendanu i dolasku društva da zajedno proslave za njega tako važan datum – dodaje tiho Dragiša dok on i supruga Zorica smenjuju u rukama slike postradale dece.

Priseća se da je tih dana bio na radnom zadatku u Dragašu i da su mu obzirno saopštili da ode kući ne znajući koja će ga nesrećna vest zadesiti.

– Ja sam zbog praznika, baš tog jutra počela da pripremam kolače, kiflice,pite i još neka jela za Nikolin rođendan. Htela sam i da ih sačekam vrućom pogačom i nekim specijalitetima koje su voleli, ali sam u trenutku, nešto pre dvanaest sati slušajući vest na radiju čula da su Nato bombe pogodile autobus pun putnika na mostu u Lužanu nedaleko od Podujeva. Odmah sam posumnjala da su naša deca u autobusu jer su mi se javili nešto pre deset sati kada su krenuli iz Prokuplja. Počela sama da vrištim a vruć hleb mi je ispao iz ruku – još tiše prisećajući se najtežeg dana u životu govori Zorica koja od tada kaže ne zna za radost.

Iako su ona i suprug jedno drugome uteha , najčešće i najdrže govore o svojoj deci sećajući se njihovih nestašluka i radosnih trenutaka koje su im podarili.

-I ja sam na zadatku čuo za nesreću, ali nisam shvatao da li je pogođen autobus koji je saobraćao put Niša ili iz Niša prema Prištini. Ipak sam osećao neku teskobu, mučilo me je nešto. Nekoliko dana smo čekali na obdukciju u prištinskoj bolnici gde su na sve strane bili postradali u bombarodvanju. Ja samih prepoznao, Maju po lančiću, Nikolu jer je nosio krstić, a majku po odeći. Svi su bili gotovo masakrirani. Iz prištinske bolnice dopremili su ih kući u jednom kovčegu-nastavlja priču s teškom mukom Dragiša.

Bolan i tužan izraz lica na tren mu zamenjuje slabašan osmeh kada se priseća da je Nikola završavao treću godinusaobraćajne škole, aMarija osmi razred. Devojčica je želela da upiše srednju medicinsku školu i da kasnije uči za doktora. Ipak, njihove dečije snove u trenu su prekinule Nato bombe.

– Do danas nas nikada niko nije pitao kako nam je. Eto ove godine po prvi put zahvaljujući predsedniku opštine Gračanica Srđanu Popoviću na groblju je obeležen zvaničan pomen našoj ubijenoj deci i mojoj majci. A kome su šta oni skrivili. Šta su kome naudili. Bili su krivi samo što su ušli u autobus koji je smetao Nato alijansi – dodaje razočarano Dragiša koji kaže da bi se pridružio bilo kakvoj tužbi protiv Nato-a. Barem da svet sazna koliko je nevinih srpskih žrtava stradalo od njihovih bombi. Da barem spomenu svoju krivicu za nevino postradalu decu i civile.

Ipak, Petrovićini posle 20 godina ne nadaju se pravdi. Kažu kada je nije bilo do sada, teško da će iko priznati krivicu za napad na nedužne u Nato bombardovanju tadašnje SRJ.

– Ja sam ostao i bez braće koji su živeli u Prokuplju. Preminuli su 2013 godine , tako da smo sada ja i Zorica sami sa Bogom. Svakog dana se molimo za našu decu, njihove i dušu moje majke ali i sve koji su usmrćeni bez ikakve krivice. Samo zato što su se našli u neko vremena nekom mestu koje je Nato bombarderima bilo pogodno za gađanje.

A tog prvog maja, na našu nesreću, naši najdraži su bili u autbusu koji je išao svojom redovom linijom naredovnoj relaciji, dok je iza njega, kako smo čuli,bio autobus u kojem je bilo više srpskih vojnika. Zato su možda Nato avioni malo požurili i izručili bombe na prvi autobus – završava tužnu i tešku ispovest Dragiša Petrović koji sa suprugom Zoricom preživljava sa zajedničkim penzijama od oko tridesetak hiljada dinara .

Ali, se ne žale zbog toga. Ono što im je bilo najdraže i najbitnije, decu, ne mogu da povrate. Ali, mogu barem sećanje na njih. Zato su, priznaju tiho i skromno zahvalni opštini Gračanica i predsedniku Srđanu Popoviću zbog organizovanog pomena njihovoj deci i majci i svekrvi, koji počivaju u jednom grobnom mestuna gračaničkom groblju.

OBELEŽJE

Iako je u autobusu koji je pogođen kod Lužana bilo daleko više Albanaca oni uglavnom zbog savezništva sa SAD nisu puno govorili o ovoj tragediji u kojoj je postradalo svih četrdeset putnika. Ipak, venci i cveće postavljeni na ogradi mosta u Lužanu koje su postavile i srpske i albaske pordice ubijenih putnika i dalje stoje, što je redak slučaj vidljivog obeležja Nato bombardovanja na KiM.

MOLITVE

Zorica i Dragiša bili su zaposleni u firmi Energoinvest u Prištini, a oboje su penzionisani godinu dana posle bombardovanja.

– Posle tragedije koju smo doživeli i da su na Kosmetu sve drugačije okolnosti i da su Srbi ostali na svojim radnim mestima u fabrikama i preduzećima, nas dvoje sigurno ne bismo bili sposobni za posao – pričaju Petrovići koji žive povučeno u kući u jednoj od uličica nadomak manastira Gračanica u kojem se mole za duše svojih čeda i Dragišine majke.

Autor: DRAGANA ZEČEVIĆ

Izvor: VEČERNjE NOVOSTI