Међу бројним обдареним, признатим и патриотски настројеним Херцеговцима био је и Љубо Мићевић из села Завале.
Љубо је рођен 1886. године у Стоцу а у село Завалу, на тадашњој железничкој прузи, у тадашњој требињској општини, дошао је са својих двадесет година.
О бурном и напредном животу и раду Љуба Мићевића писала је „Политика„ још давне 1939. године, у свом броју од 19. марта, под насловом „Нешколован човек са села, чувар пећине Вјетренице, добровољац на Солунском фронту и ратни инвалид, пише научна дела која ће ускоро издати Српска краљевска академија„.
Као млад, задојен нацоналним идејама за слободу свог народа, Љубо је био члан револуционарне „Младе Босне„. После атентата у Сарајеву био је ухапшен и затворен. У судском процесу 1915. године успео је да се спасе вешала које је тражио државни тужилац.
За време скадарске кризе био је затворен у Требињу под оптужбом да ради против државних интереса Аустроугарске. Љубо Мићевић је био један од хиљада херцеговачких добровољаца у борбама на Добруџи и Солунском фронту. Носилац је и неколико одликовања.
Својој кући се вратио 1919. године, у село Завалу, и наставио живот тамо где је почео пре рата.
Иницирао је да се оснује „Удружење добровољаца„ које је и основано у Сарајеву 1920. године а он био изабран за потпредседник удружења.
Љубо је био нешколован човек, живот и могућности му нису дозволиле да се упути на високе школе. Но, и поред тога, своју обдареност ка сагледавању и расуђивању чињеница дале су му повода да се бави прикупљањем и писањем о етнографским елементима живота Попова Поља и околине. Проучавао је све оно што га је интересовало. Своје прилоге-фељтоне објављивао је у „Босанској вили„, „Српској ријечи„, „Просвети„, „Народу„ и другим листовима и часописима.
Посебно га је заинтересовала пећина Вјетреница, која се налази крај села Завале. Љубо је увек био при руци путницима намерницима да да објашњење и основне елементе о тој пећини, највећој и најпознатијом у Босни и Херцеговини.
Ту његову обдареност и жељу за изучавањем херцеговачког краја уочио је и наш научник Јован Цвијић, па је на његов предлог Љубо Мићевић постављен за чувара пећине Вјетренице, уз известан хонорара. Дочекивао је посетиоце и упућивао их у тајне овог чуда природе.
Одушевљен етнолошким материјалом којег је Мићевић прикупљао годинама, пажљиво и савесно обрађивао и објављивао као самоук етнолог, опет на предлог Јована Цвијића, изабран је 1939. године за редовног члана Географског друштва при Универзитету у Београду.
„Географски гласник„ објавио је тада Мићевићев рада „Крсно име или крсна слава у Попову„ а затим и „Лончарство у Бајивцу крај Дубровника„.
„Гласник Етнографског музеја у Београду„ у својој књизи број 5, штампане 1930. године наводи поред осталог запис Љуба Мићевића у коме се каже: „У Поповом Пољу крсно име и крсну славу славе и католици и православци. Карактеристично је, да у неким селима имају у један дан крсну славу и једни и други. Тако у Дубљанима 21. септембар славе и католици и православци, католици Св. Матију а православци Малу Госпојину. У Равноме, иако не славе истога дана, и једни и други славе истог свеца, тј Митровдан. Има читавих села која славе једну крсну славу. У Ораховом Долу и у Голубинцу живе само католици и сви славе Митровдан, 11. новембар. У Беленићима су такође само католици и сви славе Томиндан, а у Требимљу, у Тричини и у Вељој Међи сви славе Никољдан. У Седларима, где живе само православци, сви славе Шћепандан, трећи дан Божића, а тако исто и у Грмљанима где славе Јовањдан„.
Овај виспрени херцеговачки сељак послао је Српској Краљевској академији два опсежна научна рада „Женски радови у Бобанима„ на 60 страна куцаних на писаћој машини и други много опширнији рада „Живот и обичаји Поповаца„. Овај други рада, писан 1934. године, изучава свеукупан живот, рад и обичаје људи у Поповом Пољу, с освртом и на њихиве психичке особине. Дело садржи много лепих фотографија, илустрација и цртежа које је сам радио Мићевић. Како се у поменутом чланку „Политике„ наводи Мићевић је на овом делу радио скоро десет година. А тадашњи професор Универзитета у Скопљу Миленко Филиповић написао је да је то прво дело такве врсте из Херцеговине.
Српска Краљевска академија је публиковала ове радове.
Оригинали рукописа Љуба Мићевића се чувају у Српској академији наука и уметности.
У Публикацији „Живот и обичаји Поповаца„ чије делове је објавио и „Гласник географског друштва„ из 1947. године, поред осталог Мићевић описује како су људи из Попова Поља, за време турске владавине, кад је неродна година, одлазили и под којим условима у Столац и Мостар да презиме зиму. Јављали су се тамошњим агама или беговима и уз рад добијали храну и смештај. Било је случајева да су им помагале и православне црквене општине. Интересантно је да Поповци нису одлазили у ближе Љубиње и Требиње, јер тамо за њих изгледа није било посла.
Свој рад Мићевић је наставио у проучавању села Поповог Поља, заједно са професором Миленком Филиповићем, као наставак онога што је започео и урадио Јефто Дедијер.
Професори Универзитета у Београду, истакнуте личности и новинари су овог херцеговачког сељака ословљавали са научник.
Љубо Мићевић је написао и три драме: „Повратак„, Фалсификат„ и „Болничарка„.
Ово све само потврђује мишљење о марљивости, виспрености и духовној вредности херцеговачког народа.
Љубо Мићевић је умро 1951. године.
Извор: СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА